Батица у Хумској: Гробарство, Тумба, контра Ђурићу и Терзићу!

Шта може да се очекује од повратка Зорана Мирковића у Партизан. . . ?

Фудбал 04.08.2018 | 23:45
Батица у Хумској: Гробарство, Тумба, контра Ђурићу и Терзићу!
Шок-терапија даје резултате. Кадгод би у последњој деценији прибегли смени тренера током сезоне -небитно да ли на њеном почетку, крају или за време зимске паузе - могли су у Партизану рачунају да ће се екипа размрдати, почети да игра боље и осваја трофеје. Тако је било кад су на клупу седали Славиша Јокановић, Александар Станојевић, Вук Рашовић и Марко Николић, због чега су уверени да ће погодити и са – Зораном Мирковићем.

Мада су од почетка године имали другачије жеље, челници црно-белих су одлучили да наследника Мирослава Ђукића пронађу у некадашњем асу, чији ће примарни задатак бити да „затегне“ тим, поправи нарушене односе у свлачионици и психички подигне посрнуле фудбалере. Ако неко може на пречац да створи повољнији амбијент од постојећег, јер осећа Партизан изнутра, онда је то популарни Бата. Опште је мишљење да је би његов карактер и стотину пута потврђено гробарство могло да донесе преокрет у „Земунелу“, да саСашом Илићем као капитеном и повратником Миланом Смиљанићем, двојицом доказаних Гробара, заведе ред у екипи, овог лета налик распојасаној.

Можда је баш то тренутно неопходно Партизану. Да се поново изгради поверење између трибине и тренера, да навијачи осете да је покрај терена један од њих, да знају да ће, као у вечитим дербијима пре две деценије ићи „до коске“, да ће се ако затреба унети судији у лице. Или потући, као што је умео са АнтомДробњаком или Илијом Ивићем. Наравном, није лепо, али би садашњем тиму мало (или мало више) те гробарства, тог набоја, тог „не дам на себе“ потребније од резултатског учинка. Публика на некадашњем ЈНА навикла је на неустрашивог Мирковића, борца за правду, човека који ломи противника, грудима брани гол, дословце крвари за грб и то је оно што желе да виде од садашњег састава, а под Ђукићевом палицом се изгубило.



Како би могао да игра Мирковићев Партизан тешко је претпоставити, јер је у досадашњој тренерској каријери водио само прволигашки Синђелић (2015/2016), а последње две и по године је први сарадник ЉубишеТумбаковића на клупи репрезентације Црне Горе. Но, ако је из играчке каријере покупио бар део идеја одЕмилијана Мондоника у Аталанти, Марчела Липија и Карла Анчелотија у Јувентусу, Мустафе Денизлија у Фенербахчеу, Владимира Вермезовића у другом мандату на Топчидерском брду, а Вујадина Бошкова у репрезентацији требало би да буде довољно да макар покрене Парни ваљак.

У једно смо сигурни: упркос великим иностраним именима, Батица највише верује Љубиши Тумбаковићу. Уосталом, он га је, пошто га је снимио на турниру малог фудбала у „Пиониру“ 1993, из Рада довео у Партизан и постао не само фудбалски, већ и један од животних учитеља.

„Са Тумбицом на крај света“, умео је да каже Мирковић.



Попут поменутог гробарства, може бити да садашњи Партизан вапи и за оним романтичарским фудбалом из средине деведесетих, кад су „везли“ Алберт Нађ, Иван Томић, Драган Ћирић, Дарко Тешовић, Саша Ћурчић,Саво Милошевић... И чувена Мирковићева „двојка“ у одбрани. Све са Тумбаковићем на клупи. Наравно, фудбал је еволуирао, мада публика у Хумској често уме сетно да констатује како јој недостаје та пас игра и ако успе на њој да поради Мирковић би могао брзо да добије симпатије навијача.

Има и оних који му замерају на поменутом недостатку искуства. Чињеница да је дебитант на великој сцени представља опасност и за Мирковића и за Партизан, пошто лако може да се деси да црно-бели „потроше“ још једног бившег аса и да сам Зоран брже од две године планираног уговора каже „није ово за мене“. Не би био ни први, вероватно ни последњи. Сетимо се само како је прошао Иван Томић, али... Зар нису и СлавишаЈокановић и Александар Станојевић без дана искуства у сениорском фудбалу улетели у свлачионицу првог тима и донели црно-белима успехе који из ове перспективе изгледају далеко као васиона? На крају крајева, зар није сам Љубиша Тумбаковић после млађих категорија Партизана добио шансу да води златну генерацију, а испоставило се да је постао најтрофејнији тренер у историји клуба?

Други могући проблем за црно-беле и Зорана Мирковића је његов кратак фитиљ. Под претпоставком да је на прагу 47. године довољно искусан да обузда темперамент и не плане као у доба кад је играо, Бата и даље важи за човека који ће сваком, без устручавања, скресати све у лице. Било да су у питању потчињени, док је био капитен Партизана, било претпостављени, за време кратких функционерских мандата.

„Драган Ђурић живи у виртуелном свету лажи и превара. Председнику није јасно да неко може да дође у клуб зато што га воли, из љубави и идеала, а не само да би се закуцао у фотељу. Покушао сам својим одласком да му то објасним. Не знам коме више тај човек баца прашину у очи. Само се плашим да ће да доведе клуб до ивице пропасти, а онда ће да побегне под изговором: „е, морам кући, имам обавеза у фирми“. Увек је кривац неко други, никада председник. Најпре је Јокан био крив за све, па је смењен. Онда је Петрић постао највећи проблем у клубу. Следећи је, ваљда, Иван Томић, а кад њега отерају, на ред ће да дође Горан Стевановић. Ко је заговарао све те смене и када ће тај да одговара за своје поступке, да ли ће он некада бити кривац“, запитао се Бата августа 2009, после само 13 месеци проведених на функцији потпредседника црно-белих.

Не можемо да се отмемо утиску да је био у праву...

Још краће се задржао у Фудбалског савезу Србије. Осам месеци. Иако га је тадашњи председник ФССЗвездан Терзић априла 2007. промовисао у спортског директора А репрезентације, Мирковић је одступио већ у децембру исте године.

„Одлазим искључиво због професионалног неслагања и покушаја наметања начина рада који се коси с мојим људским и пословним принципима. Никада нисам био марионета, јер ми васпитање и понос то не дозвољавају. У претходном периоду дао сам себе, али не дам на себе. Сусрео сам се са непремостивим проблемом у комуникацији са оним са којим сам постигао договор о сарадњи. Често сам био затечен одлукама које су донете без мог знања. То је потцењивање мене као директора и као човека“, написао је у опроштајном писму.

Из наведеног се може закључити да Зоран Мирковић има своје ја. Има и петљу. Достојанство. Једино нема (а потребно му је) време. Но, имао је од кога да учи како се постављају принципи и граде односи, о чему најбоље сведочи анегдота са једног од првих тренинга у славном Јувентусу.

„Трчали смо много са панцирима од десет килограма, а пред крај тренинга смо се поделили у две екипе и почели да играмо фудбал“, присећао се наш некадашњи репрезентативац како се одмах залетео наЗинедина Зидана, а Француз, тог лета 1998. овечан титулом првака света, му лопту провукао кроз ноге. Двапут! Одмах после тога чуо је звук пиштаљке тренера и своје име. „Слушај, ти си нов овде, па не знаш. То је Зидан, ми њега не нападамо. Покривај свој део терена и пусти Зизуа да игра своју игру. Немој да прави будалу од тебе безвезе“.

Такав је Бата. Кренуће на јачег од себе. Без гаранција да ће успети, али се сигурно неће штедети. Можда неће ни размислити. Као што није приликом гостовања на Максимиру, упамћеном и по чувеној сцени саРобертом Јарнијем, међутим, човек се учи док је живи, па иако је после реванша баража за ЕУРО 2000 био вољен и обожаван, сам Зоран Мирковић предлаже младима другачије идоле.

„Ђанлуиђи Буфон је голман за уџбенике. Спортсмен какав се ретко среће. Не знам да ли је човек имао иједну мрљу у каријери. Људи попут њега спадају у групу примера, а ту је свакако и Паоло Малдини. То су неки играчи о којима би треба да се пише и прича афирмативно. Деца да се угледају на Буфона, а не на неке битанге“.

Порука је јасна. Ко хоће да чита.



Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар