Batica u Humskoj: Grobarstvo, Tumba, kontra Đuriću i Terziću!

Šta može da se očekuje od povratka Zorana Mirkovića u Partizan. . . ?

Fudbal 04.08.2018 | 23:45 Šok-terapija daje rezultate. Kadgod bi u poslednjoj deceniji pribegli smeni trenera tokom sezone -nebitno da li na njenom početku, kraju ili za vreme zimske pauze - mogli su u Partizanu računaju da će se ekipa razmrdati, početi da igra bolje i osvaja trofeje. Tako je bilo kad su na klupu sedali Slaviša Jokanović, Aleksandar Stanojević, Vuk Rašović i Marko Nikolić, zbog čega su uvereni da će pogoditi i sa – Zoranom Mirkovićem.

Mada su od početka godine imali drugačije želje, čelnici crno-belih su odlučili da naslednika Miroslava Đukića pronađu u nekadašnjem asu, čiji će primarni zadatak biti da „zategne“ tim, popravi narušene odnose u svlačionici i psihički podigne posrnule fudbalere. Ako neko može na prečac da stvori povoljniji ambijent od postojećeg, jer oseća Partizan iznutra, onda je to popularni Bata. Opšte je mišljenje da je bi njegov karakter i stotinu puta potvrđeno grobarstvo moglo da donese preokret u „Zemunelu“, da saSašom Ilićem kao kapitenom i povratnikom Milanom Smiljanićem, dvojicom dokazanih Grobara, zavede red u ekipi, ovog leta nalik raspojasanoj.

Možda je baš to trenutno neophodno Partizanu. Da se ponovo izgradi poverenje između tribine i trenera, da navijači osete da je pokraj terena jedan od njih, da znaju da će, kao u večitim derbijima pre dve decenije ići „do koske“, da će se ako zatreba uneti sudiji u lice. Ili potući, kao što je umeo sa AntomDrobnjakom ili Ilijom Ivićem. Naravnom, nije lepo, ali bi sadašnjem timu malo (ili malo više) te grobarstva, tog naboja, tog „ne dam na sebe“ potrebnije od rezultatskog učinka. Publika na nekadašnjem JNA navikla je na neustrašivog Mirkovića, borca za pravdu, čoveka koji lomi protivnika, grudima brani gol, doslovce krvari za grb i to je ono što žele da vide od sadašnjeg sastava, a pod Đukićevom palicom se izgubilo.



Kako bi mogao da igra Mirkovićev Partizan teško je pretpostaviti, jer je u dosadašnjoj trenerskoj karijeri vodio samo prvoligaški Sinđelić (2015/2016), a poslednje dve i po godine je prvi saradnik LjubišeTumbakovića na klupi reprezentacije Crne Gore. No, ako je iz igračke karijere pokupio bar deo ideja odEmilijana Mondonika u Atalanti, Marčela Lipija i Karla Ančelotija u Juventusu, Mustafe Denizlija u Fenerbahčeu, Vladimira Vermezovića u drugom mandatu na Topčiderskom brdu, a Vujadina Boškova u reprezentaciji trebalo bi da bude dovoljno da makar pokrene Parni valjak.

U jedno smo sigurni: uprkos velikim inostranim imenima, Batica najviše veruje Ljubiši Tumbakoviću. Uostalom, on ga je, pošto ga je snimio na turniru malog fudbala u „Pioniru“ 1993, iz Rada doveo u Partizan i postao ne samo fudbalski, već i jedan od životnih učitelja.

„Sa Tumbicom na kraj sveta“, umeo je da kaže Mirković.



Poput pomenutog grobarstva, može biti da sadašnji Partizan vapi i za onim romantičarskim fudbalom iz sredine devedesetih, kad su „vezli“ Albert Nađ, Ivan Tomić, Dragan Ćirić, Darko Tešović, Saša Ćurčić,Savo Milošević... I čuvena Mirkovićeva „dvojka“ u odbrani. Sve sa Tumbakovićem na klupi. Naravno, fudbal je evoluirao, mada publika u Humskoj često ume setno da konstatuje kako joj nedostaje ta pas igra i ako uspe na njoj da poradi Mirković bi mogao brzo da dobije simpatije navijača.

Ima i onih koji mu zameraju na pomenutom nedostatku iskustva. Činjenica da je debitant na velikoj sceni predstavlja opasnost i za Mirkovića i za Partizan, pošto lako može da se desi da crno-beli „potroše“ još jednog bivšeg asa i da sam Zoran brže od dve godine planiranog ugovora kaže „nije ovo za mene“. Ne bi bio ni prvi, verovatno ni poslednji. Setimo se samo kako je prošao Ivan Tomić, ali... Zar nisu i SlavišaJokanović i Aleksandar Stanojević bez dana iskustva u seniorskom fudbalu uleteli u svlačionicu prvog tima i doneli crno-belima uspehe koji iz ove perspektive izgledaju daleko kao vasiona? Na kraju krajeva, zar nije sam Ljubiša Tumbaković posle mlađih kategorija Partizana dobio šansu da vodi zlatnu generaciju, a ispostavilo se da je postao najtrofejniji trener u istoriji kluba?

Drugi mogući problem za crno-bele i Zorana Mirkovića je njegov kratak fitilj. Pod pretpostavkom da je na pragu 47. godine dovoljno iskusan da obuzda temperament i ne plane kao u doba kad je igrao, Bata i dalje važi za čoveka koji će svakom, bez ustručavanja, skresati sve u lice. Bilo da su u pitanju potčinjeni, dok je bio kapiten Partizana, bilo pretpostavljeni, za vreme kratkih funkcionerskih mandata.

„Dragan Đurić živi u virtuelnom svetu laži i prevara. Predsedniku nije jasno da neko može da dođe u klub zato što ga voli, iz ljubavi i ideala, a ne samo da bi se zakucao u fotelju. Pokušao sam svojim odlaskom da mu to objasnim. Ne znam kome više taj čovek baca prašinu u oči. Samo se plašim da će da dovede klub do ivice propasti, a onda će da pobegne pod izgovorom: „e, moram kući, imam obaveza u firmi“. Uvek je krivac neko drugi, nikada predsednik. Najpre je Jokan bio kriv za sve, pa je smenjen. Onda je Petrić postao najveći problem u klubu. Sledeći je, valjda, Ivan Tomić, a kad njega oteraju, na red će da dođe Goran Stevanović. Ko je zagovarao sve te smene i kada će taj da odgovara za svoje postupke, da li će on nekada biti krivac“, zapitao se Bata avgusta 2009, posle samo 13 meseci provedenih na funkciji potpredsednika crno-belih.

Ne možemo da se otmemo utisku da je bio u pravu...

Još kraće se zadržao u Fudbalskog savezu Srbije. Osam meseci. Iako ga je tadašnji predsednik FSSZvezdan Terzić aprila 2007. promovisao u sportskog direktora A reprezentacije, Mirković je odstupio već u decembru iste godine.

„Odlazim isključivo zbog profesionalnog neslaganja i pokušaja nametanja načina rada koji se kosi s mojim ljudskim i poslovnim principima. Nikada nisam bio marioneta, jer mi vaspitanje i ponos to ne dozvoljavaju. U prethodnom periodu dao sam sebe, ali ne dam na sebe. Susreo sam se sa nepremostivim problemom u komunikaciji sa onim sa kojim sam postigao dogovor o saradnji. Često sam bio zatečen odlukama koje su donete bez mog znanja. To je potcenjivanje mene kao direktora i kao čoveka“, napisao je u oproštajnom pismu.

Iz navedenog se može zaključiti da Zoran Mirković ima svoje ja. Ima i petlju. Dostojanstvo. Jedino nema (a potrebno mu je) vreme. No, imao je od koga da uči kako se postavljaju principi i grade odnosi, o čemu najbolje svedoči anegdota sa jednog od prvih treninga u slavnom Juventusu.

„Trčali smo mnogo sa pancirima od deset kilograma, a pred kraj treninga smo se podelili u dve ekipe i počeli da igramo fudbal“, prisećao se naš nekadašnji reprezentativac kako se odmah zaleteo naZinedina Zidana, a Francuz, tog leta 1998. ovečan titulom prvaka sveta, mu loptu provukao kroz noge. Dvaput! Odmah posle toga čuo je zvuk pištaljke trenera i svoje ime. „Slušaj, ti si nov ovde, pa ne znaš. To je Zidan, mi njega ne napadamo. Pokrivaj svoj deo terena i pusti Zizua da igra svoju igru. Nemoj da pravi budalu od tebe bezveze“.

Takav je Bata. Krenuće na jačeg od sebe. Bez garancija da će uspeti, ali se sigurno neće štedeti. Možda neće ni razmisliti. Kao što nije prilikom gostovanja na Maksimiru, upamćenom i po čuvenoj sceni saRobertom Jarnijem, međutim, čovek se uči dok je živi, pa iako je posle revanša baraža za EURO 2000 bio voljen i obožavan, sam Zoran Mirković predlaže mladima drugačije idole.

„Đanluiđi Bufon je golman za udžbenike. Sportsmen kakav se retko sreće. Ne znam da li je čovek imao ijednu mrlju u karijeri. Ljudi poput njega spadaju u grupu primera, a tu je svakako i Paolo Maldini. To su neki igrači o kojima bi treba da se piše i priča afirmativno. Deca da se ugledaju na Bufona, a ne na neke bitange“.

Poruka je jasna. Ko hoće da čita.



Izvor: mozzartsport