Златна свадба у славу љубави

Да љубав нема рок трајања доказује брачни пар Бобић из Батковића који је јуче у свом породичном дому уз стотињак званица обиљежио 50 година брака. Златну свадбу је осим гостију увеличало троје дјеце Радослава и Борке и осам унучади.

Република Српска 29.07.2018 | 20:26 Вријеме је потврдило, Радославова и Боркина заклетва на вјечну љубав дата још 1968. године – испуњена је. Кажу, од првог дана су знали да ће успјети.

"Мислим да је то била љубав на први поглед. Нисмо се дуго забављали. Имали смо малу свадбу, скромну. Било је велико сиромаштво. Али остали смо скупа. Волимо се као и првог дана", каже бака Борка. 

"Нисмо имали ни нулу. Ми смо били у минусу, па смо прво радили да дођемо на нулу. Данас тога нема. Нема разумијевања, нема толеранције. Били смо сиротиња. Ја сам се оженио у туђем џемперу. Нисам имао свој да обучем, али то није било важно, није се то гледало. Данас нешто друго гледају", прича дјед Радослав.  

Додаје и Борка: "Данашња омладина мисли да је брак идила. То је једна врста борбе. Морате да се борите да вам брачни друг остане уз вас цијели живот. Све што се данас деси негативно, ми сутра заборавимо и идемо даље. Тако смо ево свих ових наших 50 година".  



Послове кроз живот нису бирали. Кажу, породицу су ширили, домаћинство подизали, љубав његовали.

"Ми смо се бавили свачим. У нашем дворишту овако једанаести пут музика свира. Ми смо обишли Семберију уздуж и попријеко. Ја сам 15 година радио са камером, активно, све испраћаје, свадбе итд". 

"Ми смо знали очима да се договоримо шта ћемо и како ћемо. Отишли смо и у Њемачку и тамо нешто зарадили, а онда смо се са наше троје дјеце вратили овдје". 

"Тајна успјеха не постоји", кроз осмијех истичу Бобићи. Ипак, додају, компромис и разумијевање су добар темељ за дуговјечност.

"Свуда смо скупа ишли. И у шуму, и у њиву, и у кафану. Ја сам једина жена која је послије десет година рада у Њемачкој са својим мужем ишла овдје по кафанама, а тада је у кафани било јако мало женских особа", прича Борка.  



"Сам човјек не може ништа. Подршка је неопходна", слаже се и Радослав.

А то је уједно и рецепт за превазилажење оних најтежих тренутака, које нам живот приреди, без питања и најаве.

"Прије седам година сам оперисао срце и остао сам жив, а она је прије двије године добила два мјесеца живота, али је преживјела. Данас она вози ауто, помаже дјеци и вози унучад у школу. Сретно живимо". 

"Све смо превазишли. И ово вријеме када сам била непокретна. Моја породица, муж, дјеца, снаја која са нама живи. Нису дозволили да заплачем".

Причу коју су Радослав и Борка започели прије пола вијека настављају кажу, мало мирнијим темпом, али и даље уз заједнички рад, слогу и љубав са троје дјеце и осморо унучади који ову породицу чине идиличном. 

(БН)