Прича: О '45-ој и 2018-ој...

Како су Лука Модрић и Иван Ракитић пропустили да буду господа и да се захвале солидном броју Срба који је навијао за Хрватску на Мундијалу у Русији.

Фудбал 19.07.2018 | 23:00 "Једном одлетеће птице, улице наше остаће без сунца, човек испратиће жену, дуго на ветру још стајаће сам... једном одлази свако путем свог живота, на растанку само срце каже: Ја ћу се вратити.

А сад адио...".

Ово су речи песме коју је Оливер Драгојевић написао за једну од најпопуларнијих српских и југословенских серија "Врућ ветар", са непревазиђеним Љубишом Самарџићем-Смокијем у улози Боривоја Шурдиловића-Шурде.

Исти онај Оливер Драгојевић који је током и после рата у бившој Југославији изјавио да више неће крочити у Србију. И ту реч је до данас одржао. Поштујем његов став. Исти онај Оливер Драгојевић, чије се песме и данас пуштају у кафићима широм Србије, чије се песме слушају по журкама (ОК, седељкама), или током опуштајућих вечерњих часова. 

Оливер Драгојевић се никада није фолирао и није погазио своју реч. Али, никада се није "разбацивао" увредама на рачун друге стране (или бар ја не памтим). За разлику од "колеге" Марка Перковића-Томпсона, човека који је ових дана добио највећи комплимент у каријери, а то је да је, пазите сад - "десничарски рокер"(!) а уствари је класичан фолк певач, изузетно лошег гласа, још горе песничке потке и талента, особа која је популарност стекла на мржњи према другом народу.

Оливер Драгојевић пева о љубави према жени, мору, растанцима, састанцима... а Томпсон "пева" о мржњи (ако певање схватимо као дар, као таленат, као нешто лепо што прија људском уху и души, може ли се онда говорити о 'певању о мржњи' уопште?), о томе како ће он и ови његови једног дана да дођу у Србију да нас кољу. Мало ли је Јасеновац?!

Ја нисам неки љубитељ песама Оливера Драгојевића, али и данас кад их чујем негде, знам речи, певушим их. За Томпсона сам чуо пре извесног броја година. Наравно, у негативном контексту. Ако изузмемо усташки призвук песама (а то јесте суштина његовог "рада" у естради), са музичко-сценске стране то је ужас. "Пастирски рок" у свом најгорем издању. Ако поменути музички жанр има неку добру страну.

Тај исти Перковић појавио се, на ужас нормалних у региону, на слављу фудбалских вицешампиона света - репрезентације Хрватске. Сви који су гледали пренос уживо били су не мало шокирани што је Перковић у отвореном аутобусу био малтене домаћин играчима, који су се са њим грлили, љубили, поздрављали. А и чије су песме, да баш једну од оних усташких, певали и у свлачионици стадиона у Русији. Они су га позвали да буде са њима!!!

За разлику од председника Србије Александра Вучића и многих овде у Србији, ја јесам био изненађен појавом осведоченог усташе на слављу фудбалера који су Светско првенство у Русији, одиграли супротно нашем балканском менталитету, успевајући да се врате из мртвих неколико пута (против Данске су имали више среће него памети и ту утакмицу су прошли искључиво захваљујући срећи и Данцима, а ни против Руса нису блистали - штавише и ту их је помиловала срећа, па су потом славили против некреативних и немаштовитих Енглеза...).

Дакле, јесам био изненађен, иако јесу Томпсона пуштали у свлачионици, јер сам мислио да ће баш зато што су показали на терену да су се "отарасили" балканског менталитета, а то је меланхолија и депра чим противник поведе у 1. минуту или изједначи у 93. минуту и онда оно наше "ма, све је готово, знао сам да ће бити овако"... да се оно најружније лице Балкана неће појавити међу њима.

Преварио сам се, преварили су ме. Уследила су два нова ударца - сазнање да га Иван Ракитић, кога смо заиста сматрали господином, који је у више него братским односима са селектором српског тима Младеном Крстајићем, усташу Томпсона сматра "највећим краљем" и чак је свог брата Крстајића "навукао на танак лед" да му несмотрено лајкује ту објаву, да би потом Лука Модрић, о којем су у доњем сливу Саве писани хвалоспеви (заслужени),  одлучио да продужи журку у центру Загреба како би "Марко запјевао коју". И Марко јесте запевао, опет усташку.

Та песма зове се "Гени камени", а један њен (на прослави неотпевани) стих гласи:

"Лоша била '45, расула нас преко свијета,
а сад нова лоза расте, вратиле се дому ласте"

Тако су асови Реал Мадрида и Барселоне пропустили прилику да их заиста сматрамо господом. Пропустили су прилику и да се захвале солидном броју људи у Србији који их јесте искрено подржавао и навијао за њих. Нису морали то чак ни вербално да ураде, да искажу захвалност, али захвалили би се и тако што не би ЗВАЛИ усташу да им увелича прославу.

Попишао си се, "Ракита", по свима овде који су те бодрили, по свом брату Крстајићу и по Новаку Ђоковићу, који је добио салве увреда (па и од читалаца МОНДА) због отворене и искрене подршке вама на Мундијалу, а МОНДО је потом стао у одбрану Ђоковића, јер човек има право да навија за кога хоће. Рекао је Новак и да је "спорт изнад политике" (што треба да буде!), да "руши све границе" (што треба да ради!).

Сви наши напори да коначно будемо нормални, а на страницама МОНДА могли сте да читате и сјајна размишљања наших колега из региона о српској репрезентацији и Мундијалу уопште (на чему им се још једном веома захваљујем), пали су у воду због глупости оних које смо сматрали да су нормални, осим што су врхунски фудбалери.

Попишао си се, "Ракита", и на самог себе, на оно добро дело када си поклонио рефлекторе за стадион Радника из Бијељине, на чијем је челу твој брат Крстајић, на оне лепе речи уочи финала Светског првенства, када си рекао да си се чуо са Крстајићем више пута и да ти је пожелео срећу, а ти си рекао да навијаш за Новака да дође до финала Вимблдона и да га освоји.

Новак јесте освојио Вимблдон и онда је поново упутио честитку и теби, "Ракита", и Модрићу и целом вашем тиму.

И не могу да се отмем утиску да никада, ниједан хрватски спортиста калибра Ђоковића или нешто мањег калибра, неће изаћи на ХРТ и рећи: "Срби, навијам за вас, победите, будите светски прваци".

Читам овде размишљања да Томпсон јесте проблем Хрватске, али и да ми имамо своје проблеме попут Војислава Шешеља. Тачно је, мада ја мислим да су они проблеми свих нас, целог региона. С тим што се Војислав Шешељ (није певач), нити Баја Мали Книнџа, нити Бора Ђорђевић никада нису појавили на балкону када су организована славља кошаркаша, кошаркашица, одбојакаша, одбојкашица, ватерполиста, младих фудбалера Србије, освајача титуле светског првака на Новом Зеланду... И добро је што се они нису, а надам се да неће, никада.

Можда су та славља могла да буду боље организована у смислу музике, наши фудбалери нису "академици", воле да слушају "народњаке", воле сплавове, али чињеница је да су се понашали беспрекорно и чињеница је да ниједног "четника" (постоји ли пандан Томпсону у Србији?) нису пуштали у свлачионици. А још сам више сигуран да ако се и нама некад деси да играмо то финале Светског првенства да у аутобусу или у будућности у неком великом дрону (спејс-шатлу) нећемо гледати ниједног проблематичног лика. Не бих волео да ме неко демантује кроз коју годину!

Уосталом, зар треба нека лепша слика од оне које су направиле младе кошаркашице Хрватске и Словеније, које су српске кошаркашице дочекале у хотелу како би ЗАЈЕДНО прославиле сребрну медаљу на Европском првенству за играчице до 20 година?

Није тешко бити нормалан.

А сад адио...

Извор: мондо.рс