Прича: Астериксова Француска 2.0...
Французи су скинули са себе етикету звучних имена која нису тим. Још пре овог првенства. . .
Фудбал 17.07.2018 | 23:00
Французи?
Стављани су и они у кош фаворита. Али из другог реда. Негде у средину горе побројаних. И то највише због звучних имена која се никако нису смела отписати. Испали бисте смешни трвдећи да екипа с таквим играчима није фаворит за титулу. Али није било много оних који су заиста веровали у Галске петлове. Над тим звучним именима је лебдела скепса да неће преточити своје индивидуално знање и потенцијал у колективни успех. Французи су најмање деловали као ТИМ и материјал за титулу.
Још када је Дидије Дешан објавио списак и пресекао која 23 иду у Русију, почела је лавина сумње и критика на рачун његовог избора и коначних домета екипе коју је повео. Како то Рами пре Лапорта? Откуд Дембеле пре Марсијала и Жиру пре Лаказета? Што не врати Бензему? И много, много коментара и савета о које се Дешан оглушио.
Али популарни Астерикс је пред собом имао ширу слику. И врло добро је знао чиме располаже. Он је посао започео још пре шест година када му је Лоран Блан оставио прилично затровану свлачионицу после елиминације од Шпанаца у четвртфиналу ЕП. Тада је у јавности над репрезентацијом лебдео надимак „ракај“ што је реч за преваранта, олоша, бандита, барабу... Не без разлога, било је бандита у репрезентацији.
Ето тако су Французи после ЕП 2012. гледали на репрезентацију. Чак их је пекло што је следећи ЕУРО на њиховом терену и што ризикују неку бламажу. Из тог тима који је преузео Дешан од Блана, прваци света су синоћ постали само Иго Лорис, Адил Рами, Блез Матуиди, Стив Манданда и Оливије Жиру. У међувремену је постепено успевао да се отараси талентованих и проблематичних момака.
Дешан је човек који има петљу. Истераће своје до краја по сваку цену. Онако омален с оном досадном фацом, не делује на први поглед као тежак протвник. Али по карактеру је прави Астерикс. Борац до коске. Био је јака личност и као играч. Није био атрактиван, па су га неки, попут Ерика Кантоне, називали „водоношом“ и спрдали се. Али сви ти трофеји у репрезентацији и клубовима нису били случајност.
Прошао је угледну Нантову школу, па важну школу са позајмицама, када га је Тапи довео у Марсељов Дрим тим. Баш те сезоне када је био на позајмици у Бордоу његов Марсељ ће бити поражен од Звезде у Барију. Али вратио се и победио. Постао је најмлађи капитен шампиона Европе када је са Марсељом победио Милан. Дешан је био лепак без којег то не би функционисало. Потом је годинама био незамењив шраф Липијевог Јувентуса са којим је такође покорио Европу, да би после тога уследили успеси с репрезентацијом.
Када је 1989. заменио Платинија и дебитовао против Југославије, Дешан је отворио поглавље које годинама није доносило ништа добро. Француска је имала имена, али не и резултате. После фамозног гола Костадинова и катастрофе у квалификацијама за СП у Америци, дошао је Еме Жаке и пресекао. Захвалио се Папену, Жиноли, Кантони и осталим звездама, а Дешана промовисао у капитена као њихову сушту супротност. Одговоран, озбиљан, вредан, храбар - био је прави материјал за капитена новој генерацији Зидана, Тирама, Бартеза и осталих. Те особине ће двадесетак година касније наметнути и као селектор. И опет ће постати владар планете.
Након што је с Французима освојио све што се могло освојити, достојанствено се повукао, убрзо завршио и клупску каријеру и експресно започео тренерску. Преузео је Монако у тешкој ситуацији, било је му је потребно годину дана да посложи ствари и да крене да ствара. Већ у другој сезони је дигао клуб са 11. на другу позицију и освојио Куп, а у трећој је с оном симпатичном генерацијом дошао до сензационалног финала Лиге шампиона које је убедљиво изгубио од Мурињовог Порта. Штета, јер је његов тим играо целе сезоне много бољи фудбал од Мурињовог и просто је невероватно како се екипа распала онако у финалу у Гелзенкирхену.
С финалом Лиге шампиона, Дешан је већ могао да се сматра озбиљним тренерским проспектом. Ипак, морао је да напусти посао јер је клуб дошао до финансијског колапса. Преузео је Јувентус у Серији Б када то многи нису хтели, а отишао је када их је вратио у Серију А и када је дао оставку јер је управа почела да му се меша у посао. Није дозволио и отишао је уздигнуте главе, остављајући Јувентус црвених образа.
Добар рад у Монаку и Јувентусу му није донео неку фараонску понуду већ паузу од две године. А онда га је позвао његов Марсељ. И прихватио се посла који су многи заобилазили у широком луку због отровне атмосфере и притиска који прати највољенији клуб Француске. У првој сезони је запалио Велодром! Марсељ је са генерацијом Манданде, Хајнцеа, Луча Гонзалеса, Нијанга, Брандаа, Бен Арфе, Шејруа и осталих освојио 18 година чекану титулу. Астерикс је проглашен Наполеоном!
Стабилизовао је Марсељ, донео им три Лига купа, четвртфинале Лиге шампиона, али у трећој сезони је завршио на десетом месту. Ипак, веровали су му и продужили уговор са њим да би потом стигао СОС позив да преузме репрезентацију после Блана и врати Французима понос и победнички менатлитет.
Као што је дошао упомоћ Монаку, Јувентусу и Марсељу, тако је морао да прихвати и позив Француске. Пажљиво је почео да прави крупне резове...
Атмосфера у репрезентацији је тада била очајна. Многи су се гледали преко нишана, а јавност је једва чекала да испали плотун у репрезентацију. Дешан је опет морао да зида циглу по циглу...
И пре свега: да се реши проблематичних људи. Конкретно, „генерације '87“ и Франка Риберија.
Генерација '87 је група момака који су у тинејџерским данима најављени као наследници Зидана и другова. Са 17 година су покорили Европу победивши шпанску генерацију са Пикеом, Фабрегасом и осталима. Покер талената је обећавао много: Карим Бензема, Хатем Бен Арфа, Жереми Менез и СамирНасри. Екстремно талентовани момци, мајстори с лоптом, савршени спојеви уличног фудбала и академије у Клерфонтану. Али и екстремни карактери који су репрезентацију схватали као добро зезање и сматрали да их нико неће померити десетак година јер су најталентованији. Постали су „труле јабуке“ у свлачионици...
Дешан их је брисао једног по једног. Прво Менеза, па Нарсија, па Бен Арфу и на крају Бензему што је био скандал огромних размера. Само их је чекао да наставе са својим глупостима и да их шкартира... Успут се решио и Риберија. Уочи Мундијала у Бразилу је јавна тајна била да Рибери није повређен, али да је то био добар изговор за обе стране да заврше напету сарадњу. Тако се решио и њега, а он је био једна од најнегативнијих појава у свлачионици.
Међутим, све је попримило и политичку конотацију. Дешавало се све то у време јачања деснице и дигла се прашина. Заједничко свима осим Менезу је било да су исламске вероисповести, да нису „чисти“ Французи, већ арапског порекла и да се Дешан заправо водио расистичким мотивима када их је прецратавао.
Истина је да Дешан није волео начин на који су се понашали. Није волео стил који су поменути форсирали и који је у себи садржао национално-религијски мотив. За Риберија се поверио пријатељима да тај момак не осећа Француску уопште као домовину, нити репрезентацију као нешто више од клуба. Рибери и неки играчи су сматрали да заслужују више слободе и права него што је то било по Дешановим стандардима. Ту негде се уметнуло и питање превеликих религијских слобода у свлачионици које Дешан није желео да толерише и сматрао је да им ту није место.
Његова визија је била стварање јединства, једнакости и враћање француског поноса. Истерао је своје и нашао разлоге да се реши „трулих јабука“. Они који су били спремни да се ставе у служби колектива и да не таласају превише, попут Рамија и још неких, постали су његови војници.
Дешан је по стилу тренер из прошлих времена. Стара школа. Човек којем је прво битна дисциплина и мотивација, па тек онда долазе тактичко-технички детаљи. Приватно је традиционалиста и пример старог, па чак и арогантног Француза који не воли да му се петљају у посао. Не разуме данашње играче и неке трендове није могао да прогута.
Због таквог „старинског“ приступа је био мета критика. Опет од архинепријатеља Ерика Кантоне који је описао Дешана као расисту који је „превише Француз“ и чија породица се попут Мормана не меша ни са ким ко није исто тако „превише Француз“. Дешан га је тужио због тога...
Како је једног по једног прецртавао несташне момке француског фубала, тако је уводио нове снаге и стављао циглу по циглу. У квалификацијама за СП 2014. је остао иза Шпаније и тек преко баража и Украјине се докопао Бразила.
Лориса је већ поставио за капитена, а многи сматрају да је у њему видео „чистог“ Француза, који га је подсећао на себе из играчких дана. Жиру је имао отворен кредит у каквој год да је форми у клубу. Дешан је постепено уводио у причу младе снаге Варана, Гризмана и Погбу. Контуре су почеле да се назиру. Француска је лако прошла друпу, потом и Нигерију да би је у четвртфиналу зауставила Немачка у оној досадној утакмици коју је решила једина шанса Хумелса. Нимало тада Немачка није била боља од Француске, али је искористила ту једну шансу...
Уследио је ЕП код куће где је ситуација већ била другачија и императив освајања трофеја се наметао сам по себи јер се код Дешанове Француске видео напредак. Костур је ојачан додацима попут Кантеа и Умтитија и Француска је без већих проблема дошла до полуфинала где се осветила Немцима и против Португалаца била фаворит у финалу. Али десио се Едер... Французи су били бољи, заслужили победу, али су се Португалци бранили, одбранили и и шокантим голом Едера у продужецима славили у Паризу
После таквог пораза, почело је да се поставља питање да ли је Дешан прави човек за посао, али је ФС Француске реагаовао новим уговором до 2020! Добио је велику подршку у случају са Бенземом и осетио да има одрешене руке да иде до краја.
Још више је подмладио екипу пред Русију, увео још свеже крви и направио екипу која можда неће сада напасти титулу, али би у наредних неколико година требало да достигне зенит. Макар је тако деловало...
Али резултат је стигао пре него што је било ко очекивао! Французи су постали прваци света с једном од најмлађих екипа на првенству и најмлађом која ње изашла у финалним мечевима у последњих 40 година.
Осовини коју је је правио у претходних шест година је додао младиће попут Мбапеа, Павара и Ернандеза. Али није било у питању никакво алиби подмлађивање. Дешан је додавао играче који се најбоље укпајау у тим. Зато није звао Лаказета, Марсијала, Комана, Лапорта, Рабиоа, Курзаву, Бакајока... Како ли се данас осећа Адријен Рабио којег је мама посаветовала да одбије позив јер он „није играч за клупу“?
Дешан је успео да обузда гомилу талента и да га преточи у колективни успех. Научио је Французе да побеђују. Ова Дешанова Француска је више заслужила титулу првака света него она пре 20 година у којој јеј био капитен. Тада су се Французи провлачили до финала, Зидан се скоро није видео до утакмице са Бразилом и само због тог последњег утиска и победе од 3:0 се на ту Француску гледа као на тим који је играо страшан фудбал.
Данашња Француска је много убедљивије дошла до титуле. Пре финала је без било каквих проблема савладала екипе попут Аргентине, Уругваја и Белгије, а само једном је била у ситуацији да јури резултат. Против Аргентине у оних неколико минута после којих су врло брзо све окренули у своју корист.
Ако Аргентину отпишемо као шашаву екипу која би свакако испала од било кога озбиљнијег, победе против Уругваја, Белгије и Хрватске показују француски стил. Дешанов стил. Док су Хрвати на другој страни костура с муком побеђивали за класу слабије ривале и враћали се из понора преко пенала, на мечевима Француске се скоро није постављало питање победе. Чак и када су се бранили против Белгије последњих пола сата. Једини мечеви у којим Уруси и Црвени ђаволи нису дали гол су били баш против Француске. Четврфтинале и полуфинале против таквих ривала је набилдовало Французе самопоуздањем и показало колико су добри у свим фазама игре.
Било је ово идеално првенство да експлодира нека од нагазних мина, а управо су Уругвај, Белгија и Хрватска били три највећа кандидата за то. Велике силе попут Немачке, Шпаније, Бразила су се удавиле у идеји о доминацији кроз посед лопте. Французи нису упали у ту замку највише захваљујући Дешану. Французи су пустили Хрвате да држе лопту и уништили их на крају кроз контранападе. Француска је имала лопту у ногама 34 одсто меча, али је дала четири гола.
Француска је до титуле дошла на прагматичан начин без много уживања у игри иако су неки потези Мбапеа, одбране Лориса и скокови Варана и Умтитија били међу најлепшим на првенству. Али такви потези су били последица слободе у систему игре којег су се сви придржавали. Када је требало да се напада, нападали су и Павар и Ернандез. Када је требало да се брани, Жиру и Гризман су били уз Кантеа. На турниру је Француска била прва по проценту искоришћених шутева у оквир гола – 17,3 одсто. Дакле, брзо и конкретно. С таквим стилом игре су до изражаја дошли квалитети и таленат Погбе и Мбапеа које неки други тренери не би умели да искористе. Замислите Погбу и Мбапеа у ономе што игра Шпанија?! Али Дешан је умео...
И нису само Погба и Мбапе у питању. Демантовао је све скептике да Француска нема бекове. Многи су видели бековске позиције као рак-рану Триколора уочи првенства, а Ернандез и Павар су били можда и најбољи бочни дефанзивци на првенству. Умтити и Варан су показали да нису само помоћници Рамосу и Пикеу у Шпанији већ да их полако престижу. О Кантеовом доприносу не треба трошити речи, као ни о Дешановој визији да га изведе против Хравстке и окрене меч са тим потезом.
И на крају Гризман. Коначно је освојио трофеј. После толико пораза промашених пенала, несрећа и малера, сада је на врху. И тек сада се види колилко је била добра одлука да остане у Атлетику и нападне са њима трофеје. Сада је видео да је могуће...
Осим титуле првака света, Дешан је Француској донео и тим за наредних неколико година. Осим Лориса, Жируа, Матудија и ветерана с клупе Рамија и Манданде, сви остали из шампионског тима могу да играју Катару за четири године. А многи од њих и за осам година у САД-у, Мексику и Канади! Француска садашњост је златна, а будућност ружичаста. Не само да могу да понове успехе генерације од пре 20 година већ и да их надмаше и да дуже трају.
Астерикс је свој посао обавио. Без неког чаробног напитка.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар