Priča: Asteriksova Francuska 2.0...

Francuzi su skinuli sa sebe etiketu zvučnih imena koja nisu tim. Još pre ovog prvenstva. . .

Fudbal 17.07.2018 | 23:00 Brazil i Nemačka, za njima Španija. Možda i Belgija. Argentina i Portugalci svakako zbog Mesija i Ronalda. Obratite pažnju na Hrvatsku i Urugvaj, a možda čak i Engelska može nešto s onim maldim timom. Ovako su se nekako kretale prognoze uoči Mundijala kada je reč o prvaku sveta za naredne četiri godine.

Francuzi?

Stavljani su i oni u koš favorita. Ali iz drugog reda. Negde u sredinu gore pobrojanih. I to najviše zbog zvučnih imena koja se nikako nisu smela otpisati. Ispali biste smešni trvdeći da ekipa s takvim igračima nije favorit za titulu. Ali nije bilo mnogo onih koji su zaista verovali u Galske petlove. Nad tim zvučnim imenima je lebdela skepsa da neće pretočiti svoje individualno znanje i potencijal u kolektivni uspeh. Francuzi su najmanje delovali kao TIM i materijal za titulu.

Još kada je Didije Dešan objavio spisak i presekao koja 23 idu u Rusiju, počela je lavina sumnje i kritika na račun njegovog izbora i konačnih dometa ekipe koju je poveo. Kako to Rami pre Laporta? Otkud Dembele pre Marsijala i Žiru pre Lakazeta? Što ne vrati Benzemu? I mnogo, mnogo komentara i saveta o koje se Dešan oglušio.

Ali popularni Asteriks je pred sobom imao širu sliku. I vrlo dobro je znao čime raspolaže. On je posao započeo još pre šest godina kada mu je Loran Blan ostavio prilično zatrovanu svlačionicu posle eliminacije od Španaca u četvrtfinalu EP. Tada je u javnosti nad reprezentacijom lebdeo nadimak „rakaj“ što je reč za prevaranta, ološa, bandita, barabu... Ne bez razloga, bilo je bandita u reprezentaciji.

Eto tako su Francuzi posle EP 2012. gledali na reprezentaciju. Čak ih je peklo što je sledeći EURO na njihovom terenu i što rizikuju neku blamažu. Iz tog tima koji je preuzeo Dešan od Blana, prvaci sveta su sinoć postali samo Igo Loris, Adil Rami, Blez Matuidi, Stiv Mandanda i Olivije Žiru. U međuvremenu je postepeno uspevao da se otarasi talentovanih i problematičnih momaka.

Dešan je čovek koji ima petlju. Isteraće svoje do kraja po svaku cenu. Onako omalen s onom dosadnom facom, ne deluje na prvi pogled kao težak protvnik. Ali po karakteru je pravi Asteriks. Borac do koske. Bio je jaka ličnost i kao igrač. Nije bio atraktivan, pa su ga neki, poput Erika Kantone, nazivali „vodonošom“ i sprdali se. Ali svi ti trofeji u reprezentaciji i klubovima nisu bili slučajnost.

Prošao je uglednu Nantovu školu, pa važnu školu sa pozajmicama, kada ga je Tapi doveo u Marseljov Drim tim. Baš te sezone kada je bio na pozajmici u Bordou njegov Marselj će biti poražen od Zvezde u Bariju. Ali vratio se i pobedio. Postao je najmlađi kapiten šampiona Evrope kada je sa Marseljom pobedio Milan. Dešan je bio lepak bez kojeg to ne bi funkcionisalo. Potom je godinama bio nezamenjiv šraf Lipijevog Juventusa sa kojim je takođe pokorio Evropu, da bi posle toga usledili uspesi s reprezentacijom.

Kada je 1989. zamenio Platinija i debitovao protiv Jugoslavije, Dešan je otvorio poglavlje koje godinama nije donosilo ništa dobro. Francuska je imala imena, ali ne i rezultate. Posle famoznog gola Kostadinova i katastrofe u kvalifikacijama za SP u Americi, došao je Eme Žake i presekao. Zahvalio se Papenu, Žinoli, Kantoni i ostalim zvezdama, a Dešana promovisao u kapitena kao njihovu suštu suprotnost. Odgovoran, ozbiljan, vredan, hrabar - bio je pravi materijal za kapitena novoj generaciji Zidana, Tirama, Barteza i ostalih. Te osobine će dvadesetak godina kasnije nametnuti i kao selektor. I opet će postati vladar planete.

Nakon što je s Francuzima osvojio sve što se moglo osvojiti, dostojanstveno se povukao, ubrzo završio i klupsku karijeru i ekspresno započeo trenersku. Preuzeo je Monako u teškoj situaciji, bilo je mu je potrebno godinu dana da posloži stvari i da krene da stvara. Već u drugoj sezoni je digao klub sa 11. na drugu poziciju i osvojio Kup, a u trećoj je s onom simpatičnom generacijom došao do senzacionalnog finala Lige šampiona koje je ubedljivo izgubio od Murinjovog Porta. Šteta, jer je njegov tim igrao cele sezone mnogo bolji fudbal od Murinjovog i prosto je neverovatno kako se ekipa raspala onako u finalu u Gelzenkirhenu.

S finalom Lige šampiona, Dešan je već mogao da se smatra ozbiljnim trenerskim prospektom. Ipak, morao je da napusti posao jer je klub došao do finansijskog kolapsa. Preuzeo je Juventus u Seriji B kada to mnogi nisu hteli, a otišao je kada ih je vratio u Seriju A i kada je dao ostavku jer je uprava počela da mu se meša u posao. Nije dozvolio i otišao je uzdignute glave, ostavljajući Juventus crvenih obraza.

Dobar rad u Monaku i Juventusu mu nije doneo neku faraonsku ponudu već pauzu od dve godine. A onda ga je pozvao njegov Marselj. I prihvatio se posla koji su mnogi zaobilazili u širokom luku zbog otrovne atmosfere i pritiska koji prati najvoljeniji klub Francuske. U prvoj sezoni je zapalio Velodrom! Marselj je sa generacijom Mandande, Hajncea, Luča Gonzalesa, Nijanga, Brandaa, Ben Arfe, Šejrua i ostalih osvojio 18 godina čekanu titulu. Asteriks je proglašen Napoleonom!

Stabilizovao je Marselj, doneo im tri Liga kupa, četvrtfinale Lige šampiona, ali u trećoj sezoni je završio na desetom mestu. Ipak, verovali su mu i produžili ugovor sa njim da bi potom stigao SOS poziv da preuzme reprezentaciju posle Blana i vrati Francuzima ponos i pobednički menatlitet.

Kao što je došao upomoć Monaku, Juventusu i Marselju, tako je morao da prihvati i poziv Francuske. Pažljivo je počeo da pravi krupne rezove...

Atmosfera u reprezentaciji je tada bila očajna. Mnogi su se gledali preko nišana, a javnost je jedva čekala da ispali plotun u reprezentaciju. Dešan je opet morao da zida ciglu po ciglu...

I pre svega: da se reši problematičnih ljudi. Konkretno, „generacije '87“ i Franka Riberija.

Generacija '87 je grupa momaka koji su u tinejdžerskim danima najavljeni kao naslednici Zidana i drugova. Sa 17 godina su pokorili Evropu pobedivši špansku generaciju sa Pikeom, Fabregasom i ostalima. Poker  talenata je obećavao mnogo: Karim Benzema, Hatem Ben Arfa, Žeremi Menez i SamirNasri. Ekstremno talentovani momci, majstori s loptom, savršeni spojevi uličnog fudbala i akademije u Klerfontanu. Ali i ekstremni karakteri koji su reprezentaciju shvatali kao dobro zezanje i smatrali da ih niko neće pomeriti desetak godina jer su najtalentovaniji. Postali su „trule jabuke“ u svlačionici...

Dešan ih je brisao jednog po jednog. Prvo Meneza, pa Narsija, pa Ben Arfu i na kraju Benzemu što je bio skandal ogromnih razmera. Samo ih je čekao da nastave sa svojim glupostima i da ih škartira... Usput se rešio i Riberija. Uoči Mundijala u Brazilu je javna tajna bila da Riberi nije povređen, ali da je to bio dobar izgovor za obe strane da završe napetu saradnju. Tako se rešio i njega, a on je bio jedna od najnegativnijih pojava u svlačionici.

Međutim, sve je poprimilo i političku konotaciju. Dešavalo se sve to u vreme jačanja desnice i digla se prašina. Zajedničko svima osim Menezu je bilo da su islamske veroispovesti, da nisu „čisti“ Francuzi, već arapskog porekla i da se Dešan zapravo vodio rasističkim motivima kada ih je precratavao.

Istina je da Dešan nije voleo način na koji su se ponašali.  Nije voleo stil koji su pomenuti forsirali i koji je u sebi sadržao nacionalno-religijski motiv. Za Riberija se poverio prijateljima da taj momak ne oseća Francusku uopšte kao domovinu, niti reprezentaciju kao nešto više od kluba. Riberi i neki igrači su smatrali da zaslužuju više slobode i prava nego što je to bilo po Dešanovim standardima. Tu negde se umetnulo i pitanje prevelikih religijskih sloboda u svlačionici koje Dešan nije želeo da toleriše i smatrao je da im tu nije mesto.

Njegova vizija je bila stvaranje jedinstva, jednakosti i vraćanje francuskog ponosa. Isterao je svoje i našao razloge da se reši „trulih jabuka“. Oni koji su bili spremni da se stave u službi kolektiva i da ne talasaju previše, poput Ramija i još nekih, postali su njegovi vojnici.

Dešan je po stilu trener iz prošlih vremena. Stara škola. Čovek kojem je prvo bitna disciplina i motivacija, pa tek onda dolaze taktičko-tehnički detalji. Privatno je tradicionalista i primer starog, pa čak i arogantnog Francuza koji ne voli da mu se petljaju u posao. Ne razume današnje igrače i neke trendove nije mogao da proguta.

Zbog takvog „starinskog“ pristupa je bio meta kritika. Opet od arhineprijatelja Erika Kantone koji je opisao Dešana kao rasistu koji je „previše Francuz“ i čija porodica se poput Mormana ne meša ni sa kim ko nije isto tako „previše Francuz“. Dešan ga je tužio zbog toga...

Kako je jednog po jednog precrtavao nestašne momke francuskog fubala, tako je uvodio nove snage i stavljao ciglu po ciglu. U kvalifikacijama za SP 2014. je ostao iza Španije i tek preko baraža i Ukrajine se dokopao Brazila.

Lorisa je već postavio za kapitena, a mnogi smatraju da je u njemu video „čistog“ Francuza, koji ga je podsećao na sebe iz igračkih dana. Žiru je imao otvoren kredit u kakvoj god da je formi u klubu. Dešan je postepeno uvodio u priču mlade snage Varana, Grizmana i Pogbu. Konture su počele da se naziru. Francuska je lako prošla drupu, potom i Nigeriju da bi je u četvrtfinalu zaustavila Nemačka u onoj dosadnoj utakmici koju je rešila jedina šansa Humelsa. Nimalo tada Nemačka nije bila bolja od Francuske, ali je iskoristila tu jednu šansu...

Usledio je EP kod kuće gde je situacija već bila drugačija i imperativ osvajanja trofeja se nametao sam po sebi jer se kod Dešanove Francuske video napredak. Kostur je ojačan dodacima poput Kantea i Umtitija i Francuska je bez većih problema došla do polufinala gde se osvetila Nemcima i protiv Portugalaca bila favorit u finalu. Ali desio se Eder... Francuzi su bili bolji, zaslužili pobedu, ali su se Portugalci branili, odbranili i i šokantim golom Edera u produžecima slavili u Parizu

Posle takvog poraza, počelo je da se postavlja pitanje da li je Dešan pravi čovek za posao, ali je FS Francuske reagaovao novim ugovorom do 2020! Dobio je veliku podršku u slučaju sa Benzemom i osetio da ima odrešene ruke da ide do kraja.

Još više je podmladio ekipu pred Rusiju, uveo još sveže krvi i napravio ekipu koja možda neće sada napasti titulu, ali bi u narednih nekoliko godina trebalo da dostigne zenit. Makar je tako delovalo...

Ali rezultat je stigao pre nego što je bilo ko očekivao! Francuzi su postali prvaci sveta s jednom od najmlađih ekipa na prvenstvu i najmlađom koja nje izašla u finalnim mečevima u poslednjih 40 godina.

Osovini koju je je pravio u prethodnih šest godina je dodao mladiće poput Mbapea, Pavara i Ernandeza. Ali nije bilo u pitanju nikakvo alibi podmlađivanje. Dešan je dodavao igrače koji se najbolje ukpajau u tim. Zato nije zvao Lakazeta, Marsijala, Komana, Laporta, Rabioa, Kurzavu, Bakajoka... Kako li se danas oseća Adrijen Rabio kojeg je mama posavetovala da odbije poziv jer on „nije igrač za klupu“?

Dešan je uspeo da obuzda gomilu talenta i da ga pretoči u kolektivni uspeh. Naučio je Francuze da pobeđuju. Ova Dešanova Francuska je više zaslužila titulu prvaka sveta nego ona pre 20 godina u kojoj jej bio kapiten. Tada su se Francuzi provlačili do finala, Zidan se skoro nije video do utakmice sa Brazilom i samo zbog tog poslednjeg utiska i pobede od 3:0 se na tu Francusku gleda kao na tim koji je igrao strašan fudbal.

Današnja Francuska je mnogo ubedljivije došla do titule. Pre finala je bez bilo kakvih problema savladala ekipe poput Argentine, Urugvaja i Belgije, a samo jednom je bila u situaciji da juri rezultat. Protiv Argentine u onih nekoliko minuta posle kojih su vrlo brzo sve okrenuli u svoju korist.

Ako Argentinu otpišemo kao šašavu ekipu koja bi svakako ispala od bilo koga ozbiljnijeg, pobede protiv Urugvaja, Belgije i Hrvatske pokazuju francuski stil. Dešanov stil. Dok su Hrvati na drugoj strani kostura s mukom pobeđivali za klasu slabije rivale i vraćali se iz ponora preko penala, na mečevima Francuske se skoro nije postavljalo pitanje pobede. Čak i kada su se branili protiv Belgije poslednjih pola sata. Jedini mečevi u kojim Urusi i Crveni đavoli nisu dali gol su bili baš protiv Francuske. Četvrftinale i polufinale protiv takvih rivala je nabildovalo Francuze samopouzdanjem i pokazalo koliko su dobri u svim fazama igre.

Bilo je ovo idealno prvenstvo da eksplodira neka od nagaznih mina, a upravo su Urugvaj, Belgija i Hrvatska bili tri najveća kandidata za to. Velike sile poput Nemačke, Španije, Brazila su se udavile u ideji o dominaciji kroz posed lopte. Francuzi nisu upali u tu zamku najviše zahvaljujući Dešanu. Francuzi su pustili Hrvate da drže loptu i uništili ih na kraju kroz kontranapade. Francuska je imala loptu u nogama 34 odsto meča, ali je dala četiri gola.

Francuska je do titule došla na pragmatičan način bez mnogo uživanja u igri iako su neki potezi Mbapea, odbrane Lorisa i skokovi Varana i Umtitija bili među najlepšim na prvenstvu. Ali takvi potezi su bili posledica slobode u sistemu igre kojeg su se svi pridržavali. Kada je trebalo da se napada, napadali su i Pavar i Ernandez. Kada je trebalo da se brani, Žiru i Grizman su bili uz Kantea. Na turniru je Francuska bila prva po procentu iskorišćenih šuteva u okvir gola – 17,3 odsto. Dakle, brzo i konkretno. S takvim stilom igre su do izražaja došli kvaliteti i talenat Pogbe i Mbapea koje neki drugi treneri ne bi umeli da iskoriste. Zamislite Pogbu i Mbapea u onome što igra Španija?! Ali Dešan je umeo...

I nisu samo Pogba i Mbape u pitanju. Demantovao je sve skeptike da Francuska nema bekove. Mnogi su videli bekovske pozicije kao rak-ranu Trikolora uoči prvenstva, a Ernandez i Pavar su bili možda i najbolji bočni defanzivci na prvenstvu. Umtiti i Varan su pokazali da nisu samo pomoćnici Ramosu i Pikeu u Španiji već da ih polako prestižu. O Kanteovom doprinosu ne treba trošiti reči, kao ni o Dešanovoj viziji da ga izvede protiv Hravstke i okrene meč sa tim potezom.

I na kraju Grizman. Konačno je osvojio trofej. Posle toliko poraza promašenih penala, nesreća i malera, sada je na vrhu. I tek sada se vidi kolilko je bila dobra odluka da ostane u Atletiku i napadne sa njima trofeje. Sada je video da je moguće...

Osim titule prvaka sveta, Dešan je Francuskoj doneo i tim za narednih nekoliko godina. Osim Lorisa, Žirua, Matudija i veterana s klupe Ramija i Mandande, svi ostali iz šampionskog tima mogu da igraju Kataru za četiri godine. A mnogi od njih i za osam godina u SAD-u, Meksiku i Kanadi! Francuska sadašnjost je zlatna, a budućnost ružičasta. Ne samo da mogu da ponove uspehe generacije od pre 20 godina već i da ih nadmaše i da duže traju. 

Asteriks je svoj posao obavio. Bez nekog čarobnog napitka. 

Izvor: mozzartsport

FOTO: Action images