Паулињова чудесна животна прича...

Био сам у гробу, мртав за цео свет! Али сам устао. . . !

Фудбал 02.07.2018 | 23:20 Свачија је прича посебна, али коју открива Паулињова судбина већ је била документарних филмова. Јер не деси се свакоме да крене из Литваније и Пољске, па после самоиницијативног изгнанства из света фудбала, преко Кине стигне до дреса Барселона и репрезентације Бразила. А баш такав био је животни пут 29-годишњег везисте, човека чије би беседе могле да клинцима послуже као светионик. Свашта је он претурио преко главе. Међутим, увек креће од лепих тема. Ружне оставља иза себе… Па у исповести за Тхе Плаyерс Трибуне креће од Лионела Месија...

“Прошли јун је у питању, играмо пријатељску са Аргентином у Аустралији. Прилази ми Меси. Ја стојим крај лопте са Вилијаном и још неким. Спремамо се да изведемо ударац. Не шутирам ја, ту сам као мамац. И ето га Меси, прилази, погледа ме у очи и каже: ‘И? Је л идемо у Барселону или не?’. И то је то. Нема објашњења. Окренуо се и отишао”, присећа се Паулињо, у том тренутку играч Гванџоу Еверграндеа.

Нико никад пре њега није направио тај корак. Из Кине прешао у Барселону. Да заиста игра…

“Нисам стигао ни да промислим. Само сам му добацио: ‘Ако ме хоћете, идем’. Ретко скидам фокус с игре, али после те реченице нисам могао да размишљам ни о чему другом Да ли је озбиљан? Зашто је то рекао? Побогу, шта се то дешава? У то време нико није могао да поверује да се Барселона уопште интересује за мене. Мислио сам да се шали, да ми прави проблем у глави. Али била је то пријатељска утакмице. После меча сам му послао дрес по раднику обезбеђења. Он ми је узвратио истом мером. Чекај, је ли ово стварно?”.

Убрзо се све заборавило. Паулињо је отишао назад у Кину и после месец дана без гласа више није ни размишљао о Барси. Све док у јулу глассине нису опет почеле…

“Звао сам менаџера, питао: ‘Шефе, за име Бога, излудећу! Само ми реците да ли је ово истина или не’. Рекао је: ‘Па, компликовано је. Можда’. Слао сам поруке Нејмару, али је он био заузет својим трансфером, па није баш знао шта се дешава. Знате како је то у прелазном троку. Свашта се пише. Али те глассине су ме погодиле. Пре тога сам уживао у Кини, са супругом и децом имао сјајан живот, играо добро, био сам потпуно миран. И онда, негде је крај августа, играмо тај викенд, другови из Бразила су ми у посети, менаџер зове и каже: ‘Готово је! Дођи у Барселону да потпишеш папире’. Искрено, нисам веровао. Питао сам га да ли ме зафркава. Одговорио је одречно и поновио да већ сутрадан морам да сам у Барселони. Било је четири сата ујутру. Другови из Бразила у стану. ‘То је Барса! Поведи их са собом, само буди у следећем абиону’. Узео сам торбу, сео у авион, гледао кроз прозор и сетио се… Меси”.

Наравно, није све увек било лепо у Паулињовом жиоту. Најблаже речено. У Европу је стигао као тинејџер. У Виљнус. Играо ј добро, али у Литванији су га вређали на расној основи. Свуда по граду. Редовно. Отишао је зато у Пољску, али је страх остао. Постао је носталгичан. Две године после одласка из Бразила вратио се. Фудбал му се згадио.

“Имао сам 19 година и баталио. Једно месец дана сам лежао код куће, у депресији. То је билол лето 2008. Меси је те сезоне освојио триплу круну са Барселоном. Ја на каучу. Размишљао сам шта да радим у животу. Родитељима и бившој супрузи сам рекао да сам завршио. Знате ли шта ми је бивша супруга одговорила? ‘ПаДа напустиш фудбал? Па ти ништа друго не знаш да радиш. Ни сијалицу не знаш да замениш’. Одговорио сам да ћу научити, али ме је убедила да би то било непоштено према мојим родитељима. Била је у праву. Наставио сам. Једна сезона. Да почнем испочетка. У четвртој лиги Бразила. Пао де Асукар. Није баш Лига шампиона. Путујеш осам сати аутобусом, почетак утакмице на 40 степени Целзијуса. Испрва сам себи говорио да нећу издржати. ‘Требало би да научиш нешто да радиш, да градиш куће или нешто. Није ово за тебе’, говорио сам. Али мало по мало, уз тренинг и утакмице, обирисао сам све негативност. И био сам поново срећан”.

Из четврте у другу лигу, па онда трансфер у Коринтијанс у елитно друштво. Тамо Паулињо упознаје човека који ће му заувек променити живот. Актуелни селектор Бразила – Тите.

“Он ми је као други отац. Професор Тите. Постајем емотиван ид ок говорим о њему. Повезани смо на начин који превазилази фудбал. Чим ме погледа у очи зна да ли сам добро или нешто не ваља. После сјајне сезоне у Коринтијансу 2011, освојили смо титулу, било је понуда за многе наше играче, мене је хтео Интер. Луда ситуација. Морао сам да одговорим у року од 15 минута. Улетео сам код Титеа у канцеларију и објаснио му ситуацију, рекао му: ‘Интер је, један од највећих на свету’. Он је рекао: ‘Одлука је твоја. Нараво да ја желим да останеш, али то је твој живот. Иди у свлачионицу и размисли. Кад изађеш на терен подични палчеве ако идеш, спусти их доле ако не. Тако ћу знати шта си одлучио. После две секунде на терену, чисто да додам мало драме, спустио сам палчеве”.

Отишао је касније у Тотенхем. Друга сезона није баш била добра. Паулињо није играо, Маурисио Покетино га једноставно није видео. Тражио је дозволу да оде – добио ју је. Само се чекала понуда да задовољи финансијске прохтеве Певаца. Стигла је из Кине.

“Сви су мислили да сам луд. Питали ме шта ћу тамо. Присећао сам се шта ми је рекао Дани Алвеш једном кад сам преживљавао тешке тренутку. Рекао је:

‘Човече, сви смо ми деца, играмо се на киши. Па ако и крене по злу, па шта? Да ли је смак света? Не човече. Само ће одемо да се играмо на неком другом месту”.

Паулињо је размишљао по оној народној: боље врабац у руци, него голуб на грани. Шта му вреди уговор у Премијер лиги ако не игра.

“Људи су ми говорили да ми је каријера готова кад сам отишао у Гвангжоу. Али хеј, па ја сам се возио аутобосуом  у четвртој лиги Бразила, нико није знао ко сам. Био сан у гробу, човече. Био сам мртав за цео свет. И онда зове Фелипе Сколари у Кину? Да ли је то баш толико лоше”.

Проценио је да није и није погрешио. А кад је Тите 2016. постао селектор Бразила?

“Био сам изузетно срећан због њега, заслужио је. Али да будем искрен, нисам очекивао да ме зове. Онда је једног дана послао сина, Матеуса, да ме гледа. Играо сам добро, освајали смо трофеје. Мислио сам да је само радознао. Рекао сам жени да се порине да све буде како треба, да се не заглави у саобраћају. На крају, није било слободних таксиха, па је стигао у рикши. Лудило. После утакмице сам чекао… И чекао… Ништа нисам очекивао. После неколико недеља прочитали су моје име. Медији су писали: ‘Како Тите може да позове Паулиња? Па он игра у Кини!’. Али Тите је увек веровао у мене. Пружио ми шансу да покажем свету да сам жив, не мртав. Мислим да сам му вратио. У фудбалу, све је делић секунде. Нисам можда технички најнадаренији играч, али сам увек имао тај делић секунде у коме сам испред свих. Некад се једноставно деси, ни не размишљаш о томе. Ухватиш тренутак. Тите се шалио на тренинзима, гледао све ове невероватне играче – Нејмара, Кутиња, Жезуса, Марсела – и онда говорио: ‘Морате увек да будете спремни за одбита. Без обзира што сви знамо да ће да падне пред Паулиња’. Сви говоре да ме лопта прати ка магија. Увек одговарам да и то мора да се заслужи”.

И јесте заслужио.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес