Људи бјеже због политичког тројца

Доста је било наклапања о томе зашто људи напуштају БиХ. Сад је и званично. Људи бјеже из ове земље због Милорада Додика, Бакира Изетбеговића, Драгана Човића и њихове криминалне власти која је опустошила ову земљу и завила је у црно.  Ово показују подаци до којих је дошао портал ''Бука'' током анкете у којој смо грађане питали: „Зашто желите побјећи из БиХ?“.

Босна и Херцеговина 26.06.2018 | 09:29 До сад смо могли слушати како су главни проблеми који су довели до масовнијег одласка, као и све веће жеље оних који су остали да напусте БиХ, незапосленост, мале плате, либерализација тржишта...

Ипак, стварност је другачија и као највећу препреку животу у БиХ грађани виде тројац Додик, Изетбеговић и Човић.

 

Према резултатима анкете БУКА портала у којој је учествовало преко 2.000 грађана, чак 14 одсто или 294 њих је рекло да желе побјећи из БиХ због Бакира, Додика, Ћовића и њихове криминалне власти.

За један проценат је мање оних који би напустили БиХ зато што овдје нема мјеста за поштене, вриједне и образоване. 12 одсто грађана изјаснило се да је неправда главни разлог њихове жеље за одласком.

За један проценат је мање оних који би напустили БиХ зато што овдје нема мјеста за поштене, вриједне и образоване. 12 одсто грађана изјаснило се да је неправда главни разлог њихове жеље за одласком.

Исто толико би их побјегло у иностранство због корупције, док 11 одсто грађана  би отишло због будућности своје дјеце.

Због национализма и вјерског фанатизма би БиХ напустило чак 10 одсто грађана, а назапосленост и боље плате су тек на седмом, односно осмом мјесту са по 6 одсто.

Занимљиво је да 6 одсто грађана за њихово незадовољство стањем у земљи криви неспособну опозицију.

Занимљиво је да 6 одсто грађана за њихово незадовољство стањем у земљи криви неспособну опозицију, док тек њих 4 одсто би побјегло јер се боји новог рата.

Оно што демантује све националисте, лажне патриоте и политичке елите које живе на стварању међунационалних тензија је податак да је тек 1 одсто оних који су учествовали у анкети као проблем због којег би отишли одавде види немогућност живота са Бошњацима/Србима/Хрватима.

Можда и највећи пораз у свему овоме је тај да само 1 одсто је људи који немају жељу да оду из БиХ.



У земљи безнађа памет не долази до изражаја

Иначе, људи у Босни и Херцеговини када погледају у будућност виде безнађе, економску нестабилност, незапосленост, рад за џепарац, песимизам и константан страх од некога и нечега - новог рата, странке, комшије, „дугог језика“, другачијег мишљења, друге вјере...

 Због тога, велики дио грађана БиХ, посебно младих труди се да избјегне овакву судбину па своју будућност радије замишљају у некој од земља ЕУ, САД-у, Канади, Аустралији...

„Млади људи данас једноставно не виде своју будућност у БиХ, не виде наду, не виде бољу перспективу. Економија стагнира, индустрија је практично непостојећа, државни органи се „спрдају“ са грађанима, памет не може доћи до изражаја, квалитет живота није најсјајнији, политичари испуњавају своје хирове и жеље, а младима се пружа могућност или да буду бунтовници, или да на овај или онај начин постану обични и да постану дио средине која сваког мјесеца спаја крај са крајем или да их пијавица партократије узме под своје“.

Овако Дејан Лучка из Бањалучког центра за људска права види стање у којем се налазе људи у БиХ, посебно млади и н јихову жељу да напусте ове просторе. И зашто би онда, пита се наш саговорник, у таквој атмосфери и они који су успјели да се финансијски стабилизују, остали и сутра подизали своју дјецу у еманацији предворја Мордора, кад могу отићи у Ривендел тј. Њемачку или Аустрију. 

„Џабе је некоме и добра плата и сређене финансије када је цјелокупно друштво око њега негативно и завијено у сивило, без назнака да би се ситуација могла промијенити набоље у скорије вријеме“, прича Лучка наглашавајући да је одлазак из БиХ постао практично једини начин на који млади могу да остваре сопствену будућност која је достојна човјека. 

„Један од разлога због којег се млади одлучују да оду из земље је свакако немогућност запослења у БиХ, као и фактичка немогућност напретка у својој струци. Чак и уколико неко успије да нађе посао, то је често посао за који је преквалификован и за који је плаћен у висини џепарца тинејџера у државама са Запада. Дакле, младом човјеку је нпр. много боље да ради такав посао у иностранству, за много већи новац, и уз могућност да на различите начине напредује у том друштву, него да овдје животари без икакве наде за напредак,“ наводи Лучка и додаје да, поред осталих стандардних разлога, као што су веће могућности, квалитет живота или боље образовање „вани“, ту је такође једна ситуација у БиХ друштву која је састављена од разних мањих фактора, а која често зна бити окидач за одлазак у иностранство. 

„БиХ је држава у којој је свега „мало“ и у којој је све „малô“. Људи остављају своје породице, пријатеље, језик и културу јер су овдје слабе образовне установе, малене библиотеке, постоји недостатак културе и културних догађаја, пасимизам постаје свакодневица, животни стандард је веома лош и постоји константан страх од некога и нечега - новог рата, странке, комшије, „дугог језика“, другачијег мишљења, друге вјере, различитог етницитета итд. Одређени број младих људи једноставно жели да „види свијета“ и да прошири своје хоризонте, а не да остане у друштву у којем је најбитније чији си, како се зовеш и да ли вјерујеш и ако вјерујеш да ли је то вјера у правог бога“, закључује Лучка за портал БУКА.

Извор: Бука