СП, представљамо - Шведска: Досадни, упорни...

Црпе снагу из успеха младе репрезентације.  Како су полуфуинале из 2009. и тријумф из 2015. дошли на наплату без Златана Ибрахимовића?

Фудбал 15.06.2018 | 11:15 Док је Златан Ибрахимовић пуцао од снаге, ништа нису урадили. Ни у Јужној Кореји и Јапану, ни у Немачкој. Сад, кад најбољи фудбалер ког су икад имали више не игра за репрезентацију, Швеђани су се вратили на велику сцену, пошто су пропустили претходна два Мундијала. С обзиром да су у групи оставили за собом Холанђане, а у баражу били бољи од Италијана, нико више не би смео да их потцени. Штавише, утисак је да играју боље или макар слободније откако је Ибра отишао у пензију, по окончању ЕП у Француској 2016.

И што је најбоље од свега, нико није веровао да ће овако брзо преболети одлазак из државног тима највећег фудбалера у историји. А успели су. Понајвише зато што црпе снагу из момака који су без комплекса умели да се носе са знатно талентованијим генерацијама у млађим категоријама. На пример, на Првенству Европе 2009. као домаћини су стигли до полуфинала где су их елиминисали Енглези бољим извођењем пенала, али су у орбиту лансирали десног бека Микаела Лустига, који ће преко Розенборга стићи до Селтика и наосвајати се трофеја, као и нападачки тандем Ола Тоивонен – Маркус Берг (први стрелац тог турнира са седам голова), а памтимо их по томе што су у групној фази срушили Србију (3:1).

Оно што нису успели на свом тлу, Швеђанима је пошло за руком у Чешкој пре три лета. Групу су прошли тако што су изједначујући гол против Португалије постигли минут пре краја, затим у полуфиналу били бољи од Данске, у борби за трофеј савладали Португалце на пенале и афирмисали појединце као што су Виктор Линделеф – после тог првенства постао први штопер Бенфике, да би после две сезоне прешао у Манчестер – левог бекаЛудвига Августинсона (догурао до Вердера, где игра са нашим Милошем Вељковићем) и нападача ЏонаГуидетија (мада је његова каријера у паду, прошлу сезону провео је у Алавесу, али се није надавао голова, чак се и повредио током припрема, сигурно ће бити резервна опција).

Учинковити су. Само на једној утакмици квалификација нису дали гол. И то Холанђанима кад су већ осигурали друго место. Довољно да се свако замисли и увери како селектор Јане Андерсон, непоколебљив у ставу да не враћа Златана, инсистира на компактној игри која ће пре или касније резултирати поготком. Нису атрактивни за гледање, немају светску звезду, не спадају ни у групу омиљених селекција неутралних љубитеља фудбала, чак нису ни претерано талентовани, али су упорни. Знате шта кажу за упорне...

Прва реч која Швеђанима пада на памет на помен Јанеа Андерсона је организација. Изненађујуће је довео Норћепинг до титуле 2015, годину касније преузео је државни тим у коме је као основу поставио заједништво и тимски дух, па је од фудбалера чије су каријере прешле зенит створио групу отпорну на поразе. Нема у његовој игри лепршавости, али зато се рад од првог до 90. минута подразумева.

Неко ће рећи да је стил игре Шведске старомодан. Класичних 4-4-2, са корпулентним шпицевима какви су Ола Тоивонен и Маркус Берг (осам голова у квалификацијама), којима Емил Форсберг дотура лопте. Ако прође – прође. Тако су играли у квалификацијама и успело им је. Стручњаци кажу да спадају у ред најдосаднијих селекција за гледање на Мундијалу, међутим, као и сви Скандинавци, прагматични су. Има ли боље потврде тог става од чињенице да су у баражу избацили Италију и да на два сусрета са четвороструким прваком света нису примили гол (1:0, 0:0)?

Све очи Швеђана биће упрте у Емила Форсберга, јер везиста РБ Лајпцига делује као неко ко зна највише лопте у актуелној генерацији. Игра у клубу у коме се трофеји и висок пласман ултимативно не захтевају, па остаје да се види како ће реаговати на притисак да буде лидер репрезентације. И да ли после само два гола и две асистенције у Бундеслиги ове сезоне има шта да понуди на великом такмичењу. Знање поседује, ако га крене може да направи дар-мар противничкој одбрани. Још ако се, као против Азура, разбрани РобинОлсон, свашта је могуће, мада, ако ћемо реално, тешко да могу да „изађу“ из групе.

Највећа мана Шведске је недостатак искуства. Само деветорица фудбалера премашила су коту од 30 утакмица за државни тим. Међу њима је Виктор Линделеф са тек 21 сусретом, међутим, под условом да на Мундијалу заигра уверљивије него у Манчестеру, можда после Француске и Италије „врисне“ још који фаворит. На пример, као 2002. кад су из групе смрти са Енглеском, Аргентином и Нигеријом изашли као – први.

Очекивања нације нису велика. Само један једини навијач – прецизније, навијачица – при слетању авиона у Русију сведоче да се Швеђани не надају неком великом резултату, какав су, на пример, имали 1994, кад су предвођени Томасом Бролином, Мартином Далином и Кенетом Андерсоном стигли до полуфинала. 

Још нешто: Швеђане никад не отписујте пре последњег звиждука. Уверио се у то Уго Лорис, кад га је прошлог лета у квалификационом дуелу са центра игралишта лобовао Ола Тоивионен у трећем минуту надиокнаде.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес