Прича: Да Путин "не стисне дугме" и балканске газде...

Долазак репрезентације Србије у Русију, у Светлогорск, био је окидач да се покаже блискост два народа. Колико год се неко трудио да протумачи дела као преувеличана, усиљена, лицемерна или куртоазна, “ствари на терену” просто не изгледају тако. Једноставно, у Светлогорску се осећате добродошло, иако на први поглед лица домаћина делују хладно И негостољубиво. Али, само на први поглед.

Фудбал 14.06.2018 | 00:00 Отварање Српског трга у Светлогорску, група навијача које је сатима испред хотела фудбалске репрезентације држала транспарент “Срби и Руси браћа заувек”, често питање обичних људи на улици, када чују да причамо српски, “да ли нам је лепо у граду”, само су део пажње које ми и наши земљаци добијамо на Светском првенству. 

Чак је и локална телевизија, која је присуствовала отварању трга, а била је ту пре свега због самог догађаја, глумца Милоша Биковића и министра туризма Калинињградске области, инсистирала да узме изјаве и од нас, који смо на скупи били из истог разлога као И они, како се ниједан Србин не би осетио запостављеним. 

Готово да није ни потребано написати да је певачка група отпевала “Ој, Косово, Косово”, али с посебном емоцијом је отпевана песма владике Николаја Велимировића „Вера вечна, вера славна, вера наша православна“.

Али, да не буде да је све бајно и сјајно, те да нема бољег места за живот на планети, и ако оставимо емоције по страни, има ствари које није могуће не приметити. Трговци су, логично, подигли цене, али локалном становништву се најмање допада то што је порасла цена горива. 

Туристима, а и нама, се опет не допада то што су цене у маркетима и ресторанима прилично „јаке“. Већ смо писали и да је са локалним становништвом лакше говорити „компилованим“ српско-руским, него на енглеском. И оно што је, такође, веома упадљиво то је много пијаних људи. И то младих. Али, не пијаних „изашао сам у провод па попио коју више“, не, него „трештених“, „пијаних као мајка“, „одваљених од живота“.

Калињиград је, иначе, бар по речима обичног света, подељен на оне који вуку ка западу и оне који желе још тешње везе са Русијом. Карта становништва показује да Руса има неупоредивно највише, па Украјинаца, Белоруса, Немаца, међутим, људи који овде живе тврде да је однос Руса и Немаца „фифти фифти“. Зато је чест призор да, на пример, на аутомобилима на оквирима таблице пише Кенинзберг. Земунци ће знати о чему пишем. 

Познато је да је град припао Совјетском Савезу 1946. године, а да је до тада био пруски и звао се Кенингзберг, док се база „орлова“ звала Раушен.

У овој области нема много Срба, неке од њих смо упознали на првом тренингу репрезентације Србије, који је био отворен за јавност. Прича им је слична. Оженили су се и остали. Један с Рускињом, други с Јерменком. И дочекали су да им „Орлови“ дођу на ноге. 

„Без свега могу, али без фудбала тешко“, говори нам Неша, који живи у Калињиграду. 

Зна тачно ко је шта од извештача написао претходних дана, чита све, неке чак препознаје са слика. 

„Немојте да пишете да Руси не говоре добро енглески, ево ја ћу да вам преводим, зовите ако треба нека помоћ“, стао је Неша у одбрану Русије. 

Каже да ради за једног утицајног човека са Балкана, хвали га да је „газда ове области“ и да је страшан даса. Овде нема много Балканаца, па није тешко изгуглати да је реч вероватно о почасном конзулу Хрватске у Калињиградској области Стефану Влаховићу. За њега су хрватске новине писале да је најбогатији Хрват у целој Русији.

На повратку у хотел на улици ми прилазе младић и његова мајка. 

„Извините, ви сте из Србије? Да, чули смо да причате на српском. Ми смо купили карте за утакмицу Србија – Швајцарска, бићемо на галерији А, али нигде не можемо да нађемо српску заставу, у Калининграду нема да се купи. Да ли сте можда понели једну? Хтели бисмо с њом на утакмицу“. 

„Немам заставу, али имам мајице, могу да вам поклоним ако вам то значи“, питам љубазне људе. 

„Да, наравно, доћи ћемо само реци где“. 

„Сутра у 12.30 испред хотела репрезентације Србије“. 

Уследило је десетак минута захваљивања и жеља да се лепо проведемо у Светлогорску, Калињиграду и Русији.

И онда је као шлаг на торти опет је дошао Василиј. 

„Немој, Васја, молим те само опет о Југославији, мртав сам уморан“. 

„Само једно питање. Је л Црна Гора још с вама?“ 

„Знаш да није, хајде питај даље... “ 

„Аааа, значи, немате више море?“, не предаје се човек ни другог дана. 

„Не смем да ти кажем шта мислим, прогласиће ме за...“ 

„Него, да ја тебе нешто питам? Шта ће бити ако Владимир Путим „стисне оно дугме“, нешто сам слушао о трећем светском рату минулих дана... 

„Провоцирају нас, али рат је лоша ствар. Ви то знате добро. Кад би, не дај боже, дошло до тога, ми у Калињинграду би први нај...ли“, први пут се уозбиљио Василији.

Извор: Б92