Прича - Једно вече у Напуљу: Дејо, Крле и Видић...

И каква подударност са Блекијем? Коме ћемо веровати ако не људима који су били сјајни фудбалери?

Фудбал 12.06.2018 | 23:00 О избору противника може да се дискутује. Исто као и о квалитету игре. Чак и томе шта смо тачно добили под Алпима. Око најмање једног нема спора: после седмодневног боравка у Аустрији јачи смо за сазнање да је Никола Миленковић највећи добитник мини-припрема српске репрезентације и да смо с њим формирали последњу линију одбране за Мундијал. Штавише, да смо добили играча који би, ако све буде према предвиђањима, могао да обележи неколико наредних квалификационих циклуса.

Пре само две и по године није имао професионани уговор - данас је дечко коме Србија (почиње да) верује. Нити је селектор могао да изабере бољи тренутак, нити се првотимац Фјорентине уплашио изазова и, за разлику од не малог броја играча, није „изгорео“ у жељи да покаже шта зна. Био је одмерен, тачан, храбар... Навијаче је уверио да је позив под заставу оправдан, а МладенаКрстајића приморао да га стави најпре у стартних 11, а после само 180 минута констатује како га некадашњи дефанзивац Партизана подсећа на – Немању Видића.

„Мени је у глави само да напорно тренирам. Научили су ме да се такав однос према обавезама исплати. Пре или касније. Стручни штаб ће одлучити ко ће играти на Мундјалу. Селектору хвала на лепим речима, поређењу са Видићем и подршци, међутим, с обе ноге стојим на земљи и нећу дозволити да ме утакмице са Чилеом и Боливијом понесу, иако сам задовољан како сам их одиграо“, рекао нам је синоћ у Грацу Никола Миленковић, можда и сам несвестан чињенице да га је селектор ставио у исту реченицу са једним од најбољих штопера света свих времена.

Ако загребемо мало испод селекторових речи схватићемо да поређење није реда ради. Разлог је једноставан: Немањи Видићу је тог 12. октобра 2002. у Напуљу шансу указао легендарни ДејанСавићевић, у то време селектор Србије и Црне Горе. Какве ли подударности, омогућио му да дебитује упаривши га баш са Младеном Крстајићем, у то време ослонцем игре Вердера. Терен стадиона Сан Паоло био је лансирна рампа 21-годишњем дечаку у орбиту. Тек касније је преко московског Спартака и Манчестер јунајтеда дотакао звезде и постао дефанзивац светског формата. Вероватно најбољи ког је ова земља имала, без обзира како се звала.

Скоро 16 лета касније Крстајић је ризиковао на исти начин са момком коме је, такође, 21 година. Као што је Дејо веровао у тадашњег капитена Црвене звезде (без секунде фудбала ван граница СЦГ), тако и актуелни селектор види у Николи Миленковићу потенцијал да се развије у „монструма одиграча“ и „новог Немању Видића“, како га је у зиму 2016, на премијерним припремама Партизана описао тренер Иван Томић. И то само после две утакмице за најјачу селекцију.

Реч је о процени оних који су играли фудбал. И то су га играли толико добро да им се мора веровати, без обзира да ли су на каснијим позицијама селектора, директора, тренера или председника били успешни. Ако ништа друго, Дејо, Крле и Иван знају да процене играче и ако они кажу „вреди“, ако су заложили своја имена и каријере за момке које нису у репрезентацију угурали ни менаџери, ни неке друге силе, онда је ред да им, макар, верујемо. Ако не њима – коме ћемо?

Наравно, тешко је поредити, још теже предвиђати да ли ће се Никола Миленковић развити у играча калибра Немање Видића, међутим, за репрезентацију Србије – да се ограничимо овога пута на кракоторочне интересе, искључиво пред пут на СП у Русији – значајно је што Блеки има оно што рођени Ужичанин није. Сезону у Серији А пре дебија за државни тим. У најбољу лигу света за прављење штопетра отишао је на почетку, за разлику од узора који се у ној обрео на крају каријере. Један је учио од других. Други је учио друге.

Али...

Упозорио је и Младен Крстајић да је пред Миленковићем тек време доказивања. Оно што Блеки још нема је „крупна грешка“. Правили су је сви. И Видић и Крстајић. Направиће је, природно је, и Никола, јер је тек на почетку пута којим су газила претходна двојица. Тад ће глава бити важнија од ногу. Тад ће у ковитлацу свакојаких мишљења морати да се ослони на речи актуелног селектора

„Немам страх што се тиче малог. Знао сам да ће се уклопити, јер је стабилна личност“.

Још нешто: Немања Видић је дебитовао против Италије, чувајући Алесандра дел Пјера и Филипа Инзагија у такмичарској утакмици. Миленковићу су ривали били другопозивци Чилеа и Боливије на контроли пред Мундијал. Није исто, али је обећавајуће.

Како би било лепо да се историја понови, да за 15-20 година можемо да констатујемо како је „Меркур арена“ у Грацу била лансирна рампа једне велике репрезентативне каријере.

Извор: моззартспорт