150 година од рођења Шантића
На данашњи дан прије 150 година рођен је Алекса Шантић, мостарски пјесник љубавног заноса и патриотског поноса.
Босна и Херцеговина 27.05.2018 | 18:39
Друштво писаца 1905. Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић; Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић; Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола , Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо О
Један је од ријетких пјесника који не лажу... Ми имамо данас пјесника оригиналнијих, који више кажу нашем духу, имамо их живописнијих, мелодичнијих и вјештијих, који више забављају наше очи и наш слух, али ми немамо пјесника који више говори о нашем срцу.
Овако је, својевремено, Јован Скерлић писао о Алекси Шантићу (1868--1924), који је рођен на данашњи дан прије 150 година.
Ријечи великог критичара, напомиње у разговору за "Новости" проф. др Станиша Тутњевић, обухватају све аспекте и особине Шантићеве раскошне личности: националне и грађанске, људске и књижевне. И у свему томе уживао је углед и неподијељено повјерење свих: и људи других вјера и нација из комшилука, и угледних грађана, и обичног сиромашног пука, и књижевне елите са другачијим схватањем литературе.
У родном Мостару будући велики пјесник имао је веома скромне могућности за веће књижевно образовање. Као трговачком сину, био му је намијењен исти посао, па је завршио трговачке школе у Трсту и Љубљани. Водио је затим очеву трговину у Мостару, а првом збирком стихова "Пјесме" огласио се 1891. послије које су, под истим насловом, објављене збирке 1895, 1901, 1908. и 1911. године. У почетку је ишао стазама Радичевића, Змаја и В. Илића, а до преокрета је дошло после чувене оштре критике Богдана Поповића његове збирке "Пјесме" из 1901. Та опомена учинила је да тек седам година касније објави нову књигу "Пјесме", која се сматра његовим најзначајнијим песничким дјелом.
Пуну књижевну афирмацију и сатисфакцију добио је опет од Богдана Поповића, када је у својој чувеној "Антологији новије српске лирике" (1911) уврстио чак 12 његових пјесама, чиме је Шантић ушао у најужи круг српских пјесника тог доба.
- На свој више традиционални начин Шантић је асимиловао најважнија поетска струјања у српској књижевности, од неоромантизма деведесетих година 19. века и симболизма у првој деценији 20. века, па до експресионизма послије Великог рата - каже Тутњевић. - Шантић је у основи усвојио пророчко схватање поезије по коме је песник бард који се бори за више духовне циљеве, истину, правду, слободу и морал, али је и исповједник и тјешитељ за све људске невоље. Од поезије се, према Шантићевом схватању, очекује да крепи душу, разиграва срце, подстиче вољу, оснажује уморне и посустале.
Такво схватање поезије Шантић исказује у својим чувеним пјесмама "Музи" и "Хајдемо музо", као и у песми "Наша поезија". Дуго је писао искрено и непосредно патриотску лирику, а песма "Остајте овде", објављена на насловној страни "Зоре" 1896. године, једна је од најузбудљивијих пјесама ове врсте у српској књижевности. Мало је познато, напомиње Тутњевић, да она заправо представља позив муслиманима да се не селе у Турску, незадовољни новом аустријском влашћу, али да је истовремено значила позив и свима другима који су се из наших сиромашних крајева упућивали у далеке прекоморске земље.
Познат као љубавни пјесник Шантић је томе остао дослиједан и у позној фази свог развоја. Ватра љубавног заноса није се у њему угасила ни посљедњег дана живота: пјесма "Из болничке ћелије" написана је практично на одру. Љубавне жеље које су прерастале у занос и усхићење, пјесник је често упућивао некој конкретној дјевојци. Уз Емину, из пјесме о којој се све зна, ваља поменути још двије дјевојке, Шерифу ("Под мушебацима") и Фериду ("У љуљајци").
- Ако је стари мост из далеког турског времена незаменљиви симбол Мостара, онда је Шантић најизразитији духовни симбол овога града - истиче Тутњевић. - Шантићевски дух Мостара, нажалост, тешко је затрован и пуштен из боце. Срушен је и у Неретву оборен стари турски мост. Касније је направљен нови, гледано споља исти такав, који сада не спаја него раздваја. Дух Мостара из њега се одавно иселио и сада се бездоман са просјачким штапом потуца од немила до недрага. Шантићевом "Остајте овдје" промијењен је предзнак и стављен нови путоказ на коме је писало "Идите одавде"! Али, Шантића се то ипак не тиче. И данас, после толико година од његовог рођења, за нас остаје оно што је и био: пјесник који не лаже. Коме би више од тога и било потребно?!
МОСТАРСКО КЊИЖЕВНО ЧУДО
Шантић је познат и као покретач нечега што се колоквијално именује као "мостарско књижевно чудо", а што представља облик националног рада и културног деловања крајем 19. и почетком 20. вијека, без примјера у српској књижевности и у каснијим периодима. Та активност кренула је из пјевачког друштва "Гусле", чији је Шантић био дугогодишњи и најуспјешнији предсједник. Са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем чинио је језгро мостарске књижевне групе и заједно су покренули часопис "Зора" (1896-1901), замишљен као надокнада за угашени први модерни српски часопис "Српски преглед" Љубомира Недића.
НА СТРАНИ ОБЕСПРАВЉЕНИХ
Патриотско осјећање које је Шантић дубоко носио у себи није могло да баци у други план његово критичко сагледавање стварности. То се посебно види у "Песми инвалида", гдје нестају илузије и наступа отрежњење које прераста у огорчење јер су на просјачки штап спали они који су за стицање слободе били најзаслужнији. Међу многобројним стиховима социјалног садржаја посебно се истиче његова култна и данас веома актуелна пјесма "О класје моје". Пјесник је увијек био и остао на страни обичног човјека који у свом раду види и неку своју људску мисију. У сликама социјалног сиромаштва, покушавао је да уочи оне изворне, универзалне вриједности и људске радости.
Извор: Новости
Коментари / 0
Оставите коментар