Прича: Живот и смрт бечејске империје...
Осамнаест година касније о тада најбољем клубу Европе за МОЗЗАРТ Спорт говоре Александар Шапић, Вељко Ускоковић, Балаж Винце и тренер те шампионске генерације Золтан Кашаш. . .
Остали спортови 28.05.2018 | 22:45
На поменутом Фајнал фору у Бечеју, домаћи су до највећег успеха у историји клуба дошли преко два хрватска тима, сплитског ПОШК-а и загребачке Младости.
"Осећала се невероватна енергија. Не само та два дана на Фајнал фору, него целе сезоне. Та титула била је круна вишегодишњег квалитетног рада и улагања. Полуфинале је било теже. Играш код куће, прва утакмица и немаш право на кикс. И сами смо себи зацртали одређени задатак, сви смо доста уложили у то. Можда смо и негде у подсвести били свесни да се ближи крај тог пројекта. Хтели смо да извучемо максимум. Успели смо на крају у полуфиналу да пробијемо ту баријеру", присетио се Ускоковић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.
Финале је било права песма, Бечеј је савладао Младост са 11:8, мада је неколико минута пре краја имао плус пет и било је јасно да славље може да почне.
Александар Шапић каже да му је полуфинале против ПОШК-а било једно од слабијих утакмица, али да је после све надокнадио у директној борби за трофеј.
"Лоше сам одиграо полуфинале, промашио чак пенал, а то је нешто што ми се иначе није дешавало. После меча седео сам сав никакав у дворцу Фантаст где смо били смештени... Пришао ми је тренер Кашаш и рекао ми: ’Сутра пуцај опет’. Успео је да ме смири, а сутрадан сам у финалу дао пет комада Младости", прича Шапић који је тих година стасавао у једног од најбољих ватерполиста на свету.
Са друге стране, мађарски интернационалац Балаж Винце је у Бечеј дошао као афирмисан играч, жељан да се овим клубом понови успех из 1994. када је са Ујпештовом капицом на глави постао првак Европе.
"То нам је била четврта сезона заредом у којој смо нападали титулу првака Европе. Ласло Тот и ја смо 1996. године дошли у Бечеј. Сећам се да је тај Фајнал фор требало да буде организован 1999. у Бечеју, али се то није десило због бомбардовања", врло јасно се присећа Винце и наставља у даху и то на прилично добром српском.
"Годину дана касније била је фантастична атмосфера, по 7.000 људи је долазило на утакмице. То искуство са Бечејом је било сјајно. Узети најважнији трофеј пред домаћим навијачима је најлепша ствар која може да се деси сваком спортисти".
Некадашњи репрезентативац Мађарске подсетио је и да је Бечеј годину дана раније изгубио финале ЛШ управо од ПОШК-а, па је дуел са тим противником био одлична прилика за реванш.
"Иако смо имали жељу да им вратимо за тај пораз, нисмо размишљали о њему у тој мери да би нас оптеретио. Свима је било јасно да, ако добијемо ПОШК, имамо велике шансе да узмемо титулу против Младости. Искрено, било нам је теже у полуфиналу него у финалу".
Из тренерског угла Золтана Кашаша најважније је било како да се екипа избори са притиском, јер су малтене сви очекивали да домаћин освоји трофеј.
"Имали смо притисак, али после тога у финалу против Младости смо играли знатно боље. Било је 11:6, а они су тек у финишу смањили. Већ смо сви почели да славимо два минута пре краја".
А управо је његов долазак, испоставиће се, био последњи део мозаика који су педантно годинама уназад градили људи из управе Бечеје предвођени нажалост покојним Ђорђем Предином Баџом, легендарним ватерполо радником још из доба велике Југославије.
"Допао ми се Бечеј, било је и Срба и Мађара. Сећам се да сам се у лето 1999. на ЕП у Фиренци срео са секретаром клуба, Шандором Ретбергером и постигли смо договор. Увек је било мало проблема са новцем, али су у првој сезони на крају сви добили. Било је понекад фрке и са рестрикцијама струје, али имали смо леп базен, могли смо да радимо увек кад смо хтели", објашњава Кашаш.
Колико је то био озбиљан пројекат за оно доба сведочи и ангажовање Вељка Ускоковића који је тада дошао у Бечеј са статусом капитена репрезентације Југославије.
"Бечеју ме је привукла озбиљност људи који су правили тај пројекат. Био сам већ у зрелим годинама. Поклопиле су нам се амбиције и лако смо направили договор".
Рецимо, у трци за Винцеов и потпис другог Мађара из те генерације Бечеја, Ласла Тота, клуб са Тисе је такође победио озбиљну конкуренцију.
"Тот и ја смо у то време разговарали и са људима из ПОШК-а. Ипак, одлучили смо се за Бечеј јер је имао добре играче и Влаха Орлића. То је био човек са којим су сви ватерполисти хтели да раде, уосталом, његови ученици су били и Ратко Рудић и Никола Стаменић. А било нам је важно и то што је Бечеј близу Мађарске. До Будимпеште и куће смо могли да стигнемо за три, четири сата", наводи Винце.
Када је у питању Шапић, он је најдуже времена провео у Бечеју. Дошао је 1994, а отишао седам година касније.
"То ми је најважнији период у каријери. Дошао сам као дечак, а отишак као зрео човек и играч. Влахо Орлић ме је довео у Бечеј. Они су до тада били међу четири екипе, али онда смо стигли Вуканић, Милић и ја и већ у првој сезони играли финале са Партизаном".
У то време Бечеј је у Југославији једину конкуренцију имао у Партизану, са којим је готово редовно одмеравао снаге у борби за трофеје и редовно га побеђивао.
"Имао је Бечеј сјајну инфраструктуру, можда био и нека врста претече данашњег Про Река. Одличан спој, било је ту и рођених Бечејаца, Срба, Црногораца, Мађара, а онда смо добили и тренера који је успео све то да уобликује", каже Ускоковић.
О доминацији Бечеја, поготово 2000. године, сведочи податак да нису изгубили ниједну утакмицу у Лиги шампиона - девет победа и један реми.
"Колико је Бечеј био доминантан у лиги Југославије те сезоне сећам се и по томе што нисмо изгубили ниједан меч. А сваки смо добили са десетак голова разлике, осим против Партизана у финалу. А у Лиги шампиона смо исто имали све победе, осим тог ремија против Шпандауа", навео је Винце и додао да су дупле круне у Југославије постале уобичајена ствар за Бечеј.
"Било је ту и младих играча и нас искусних. Сви смо хтели да радимо, било смо спремни на одрицања и то нам се вратило. У то време смо сваке године освајали дуплу круну у тадашњој Југославији. Тот и ја смо дошли као странци, али то ни нама, ни било коме у клубу није било важно. Једино је било битно како играмо".
Тренер Кашаш говорио је о тој генерацији као о својеврсном дрим тиму у којем је свако тачно знао шта мора да ради.
"Играчи су разумели ватерполо, требало је само да склопим мозаик. Момци су имали рутину. Нисам схватао зашто нису још раније освојили ЛШ. Наша прва сезона је била веома добра. Све је било у редуу екипи и око ње. Могли смо напорно да радимо, зато смо и кренули у серију победу".
Шапић, рецимо, наводи да је тај Бечеј био претеча данашњег ватерпола.
"Играли смо модерно и брзо на контранападе. Имали смо и конкуренцију у домаћој лиги, Партизан, Приморац, Будву. Некад су ти мечеви деловали јаче од Лиге шампиона. А ни, да будемо поштени, Бечеј није баш имао свих 12 светских играча. Нису сви после завршили у редовима првака Европе. Било је седам до девет врхунских, а остало су били одлични бек-ап играчи".
Највећа жал вероватно остаје због чињенице да је тај Бечеј успео да освоји само једну титулу првака Европе.
"Имали смо сјајну генерацију, одличан склоп играча и тренера. Али, осећали смо и последице санкција, па бомбардовања... Генерално је било и тешких периода, али смо се изборили са проблемима", мишљења је Ускоковић и подсећа: "Имали смо и финале 1999. против ПОШК-а у Напуљу. То је била стварно тешка сезона, тренирали смо под бомбама. Нон-стоп смо време проводили по аутобусима. А сећам се и Фајнал фора 2001. године у Дубровнику и полуфинала са Југом, где су они све урадили да добију тај меч".
Шапић истиче да је клуб, колико год био добро организован, платио цех међународној изолацији земље.
"Да је било неко друго време... Још смо трпели последице санкција, били смо жигосани, а у међународним ватерполо организацијама није било наших људи. Иначе, би онако доминантни освојили још бар две титуле. Па сећам се како смо 1999. због бомбардовања играли свугде на страни, Атина, Напуљ, Пескара... Не поновило се".
Бечеј је тих година заиста деловао као својеврстан феномен не само у ватерполу, већ генерално у свету спорта.
"Град са 30.000 људи је имао такву екипу... То може у спортовима попут ватерпола или рукомета, али мора да постоји нека компанија или пословни човек који ће то све да повуче. Морам да кажем да је кључни човек у организацији клуба био Ђорђе Предин. Он је и играо и волео ватерполо. Предин је поставио клуб на ноге. Ипак, не знам зашто се све баш тако брзо распало", казао је Винце који је по освајању трофеј ЛШ заједно са земљаком Тотом напустио клуб.
Европски шампион је у проблеме упао практично већ тог лета 2000. године, али је и даље имао сјајан играчки кадар.
"Имао је Бечеј озбиљне услове за рад, па и са млађим категоријама. Међутим, после промена2000. нове власти нису осетиле тренутак да наставе да подржавају пројекат и Бечеј је пуштен низ воду. А заборавили су да је Предин још осамдесетих почео да прави тај пројекат. Сећам се да је моћна фирма Сојапротеин стајала иза клуба. Бечеј је био град спорта, имали су и фудбалски клуб, женску кошарку. Све се распало", наглашава Шапић.
Вељко Ускоковић тврди да без човека као што је био Предин, ентузијаста и заљубљеник у ватерполо, Бечеј никада не би дошао до свих успеха, па ни југословенски ватерполо. И да је можда једина Прединова грешка била у томе што није умео да "повуче ручну" када је осетио да клуб више не може да прати ритам времена.
"Тај Бечеј могао бих да упоредим са рукометним клубом Металопластика. Бечеј је заиста спортски град и заслужио је тих година да буде ватерполо центар света. После је доживео бродолом, али сличне ствари су се дешавале и другим тимовима након њега. Још се нису опоравили, али верујем да ће једном стати на ноге",
А и код њега, сада 18 година касније, преовладава утисак да је клуб остављен на цедилу.
"Није било новца, дугови су се нагомилали, а држава није хтела да стане из Бечеја. Убирали су бенефиције од Бечеја, а када је било најпотребније, није стигла подршка. То оставља горак укус у устима".
Золтан Кашаш подсећа међутим да је и упркос свим проблемима у сезони након освајања ЛШ, Бечеј могао да понови тај успех.
"Следеће сезоне ишли смо у Дубровник на Фајнал, а у полуфиналу смо изгубили од Југа са голом разлике. Тада је већ било доста проблема, касниле су плате, али смо одлучили да играмо до краја. Уз све то смо тесно изгубили, а тада се баш 'истакао' турски судија Тулга", наводи Кашаш.
Конкретно у сезони 2000/01 практично су комплетна екипа и стручни штаб, како се народски каже, "радили за џ".
"Осам месеци нико није добио ни евро, то је јако дуг период, а екипа се распала. Штета, јер је био одличан тим, била су и два нова Мађара, Тамаш Молнар и Петер Бирош. Упркос свему сам заиста уживао", признаје Кашаш који се и даље на међународним такмичењима, приликом сусрета са бившим играчима Бечеја са дозом сете присећа авантуре са Тисе.
Управо су Ускоковић и Шапић били малтене последњи из шампионске генерације који су напустили клуб у лето 2001. године. Кажу да су се до краја надали да ће Бечеј испливати из проблема.
"Прво сам одбио гомилу италијанских клубова тог лета. Скоро сви остали су већ потписали. Нисам хтео да идем и надао сам се, али када су ми у септембру јавили да нема шансе да Бечеј опстане потписао сам за Камољи који је доста улагао у том периоду. У исти клуб је отишао и Ускоковић. Мислим да је клуб од свих највише дуговао мени јер сам имао и највећи уговор. Али, нисам их никад тужио као неки који су се наплатили и постали функционери", објашњава Шапић.
Било како, Бечеј је муњевито нестао са ватерполо мапе. У међувремену је формиран и нови клуб, али то ипак није то.
"Страшно је да се нешто што се ствара деценијама, уништи преко ноћи. Шапић и ја смо до краја веровали у тај пројекат. Тек када смо видели да нема више ни промил шансе да успе, одлучили смо да пронађемо нови клуб", сумирао је Ускоковић.
Јасно је да су се ствари у европском клупском ватерполу потпуно промениле за тих 18 година колико је прошло од успеха Бечеја. Српки клубови последњих сезона не могу ни да "примиришу" континенталном врху.
"Били су важни и систем и паре. Ако сте имали и једно и друго, могли сте да будете успешни. Поред Бечеја, тада је у Југославији био јак и Партизан, узели су ЛЕН Куп 1998. године. Сада је ситуација другачија, па имамо велики број српских играча који наступају у Мађарској. Сада српски клубови делују као фабрике младих играча", додао је Винце.
Проблем је, према Шапићевом мишљењу, што не постоји никаква стабилност у функционисању ватерполо, па и других клубова.
"То је наша тужна реалност. Видите шта се дешава са Партизаном и базеном на Бањици. А остали спортови? У Србији си данас на врху, а сутра може да те нема. Гази се по свему. Најгоре је кад се промени друштвена клима да се уништи неки спортски колектив који је добро функционисао. Па није Баџа Предин могао са собом у гроб да понесе тај клуб, већ га је оставио Бечеју!", закључио је Шапић.
Али као што је Нерон, а не Варвари, био тај који је запалио Рим и проузроковао највећи пожар у историји тог древног града, тако су и српски ватерполо и остали радници и "радници" сами уништили институцију као што је био Бечеј. Чињењем и нечињењем. Тај "вирус" очигледно се запатио, живи и даље и уништава све добро и вредно у српском ватерполу. И што је најгоре, не види се излаз из тунела, па ће у случају да се настави овако, прича о нестанку Бечеја бити само једно или прво у низу поглавља хорора под називом: "Како је пропао српски ватерполо"...
Извор: моззартспорт
Фото: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар