Звезда 2017/18: Резултатски и емотивни бљесак!

Резиме сезоне која ће великим словима остати уписана у историју Црвене звезде.

Фудбал 20.05.2018 | 21:45 "Није битно како паднеш, већ како устанеш".

Изјава оперативног директора ФК Црвена звезда, Стефана Пантовића, уочи Божића 2018. одлично описује управо завршену сезону црвено-бијелих.

Послије психолошког шока који су донијели болна елиминација из квалификација за Лигу шампиона од Лудогореца, па дебакл против Сасуола у прилици да се домогну Лиге Европе, а онда и губитак првог мјеста суперлигашког каравана само четири кола прије краја првенства, те пораз у финалу Купа, услиједила је најбоља постбаријевска сезона Црвене звезде у Европи и повратак титуле на стадион Рајко Митић.

Иако је на располагању имао већину играча који су претрпили све претходно наведено, а новајлије су му долазиле "у ходу", Владан Милојевић успио је са својим стручним штабом да "затегне" тим на најбољи могући начин. Хемија која се створила између њега и фудбалера, донијела је црвено-бијелима резултате којима се мало ко надао - шеснаестину финала Лиге Европе и титулу првака Србије.

У 56 утакмица остварена је 41 побједа, уз 11 ремија и само четири пораза. Постигнута су 124 гола, а примљено само 30!

Ниједног тренутка током сезоне која је завршена "петардом" против Вождовца, играчи у црвено-бијелим дресовима нису дјеловали као да не знају шта ће са лоптом или се "борили за голи живот" против неког ривала. Чак ни против Арсенала и московског ЦСКА. Штавише, у четири дуела са познатим енглеским и руским клубом, Звезда је оставила много бољи утисак од скупоцјених противника, иако је уз 0:0 од оба поражена 0:1.

Видјело се у тим поразима да играчима недостаје искуство великих утакмица, а послије одлуке Владана Милојевића да остане на мјесту тренера, навијачи овај пут - за разлику од прије годину дана - са великим оптимизмом дочекују квалификације за Лигу шампиона. Посебно јер је систем промијењен, па чак и да се не домогне исте, Звезда има добре шансе да се поново нађе у групи Лиге Европе (нашалили су се неки у суботу увече када се током славља на београдским улицама запалио аутобус у којем су били играчи и стручни штаб изјавом "принијели смо жртву за Лигу шампиона").

Управо је континуитет оно што је потребно клубу да би наставио пут "оздрављења" послије дугих година раног испадања у квалификацијама и борбе са нагомиланим дуговима.

Што се тиче домаће сцене, освојено је равно 100 бодова у 37 утакмица!

"Вјечити ривал" Партизан остављен је далеко иза, побједом када је било најпотребније - у првом колу плеј-офа, после претходно два неријешена исхода у међусобним дуелима.

Једину мрљу на сјајну сезону баца елиминација у четвртфиналу Купа Србије од Мачве, али и у Шапцу Звезда није поражена током игре, већ послије пенала.

Успио је Владан Милојевић да у првом дијелу сезоне уигра практично два тима, један за међународну и један за домаћу сцену, чиме је значајно растеретио поједине играче који су се у Звезду вратили да "рехабилитују" каријере послије слабе иностране сезоне. И, сви до једног су успјели!

Првенствено званично најбољи играч и стријелац Суперлиге, Александар Пешић, који је са 25 голова водио саиграче до титуле.

Поред искусних играча - у које по времену на сениорској сцени, не и по годинама, спада и Немања Радоњић - Звезда је ове сезоне "лансирала" у орбиту и неке своје клинце.

Дејан Јовељић се у финишу сезоне представио навијачима головима, Лука Илић је у више наврата показао зашто га је купио Манчестер сити, Урош Рачић стекао завидну минутажу, као и Лука Аџић, око којег се ипак закомпликовала ситуација посљедњих недеља због уговора, па су мале шансе да ће и остати у Звезди.

Ова сезона донијела је и, вјероватно, најбољу селекцију странаца у тиму од када су они постали редовна појава у нашем фудбалу. Мичел Доналд је залагањем и односом заслужио да постане први странац капитен Црвене звезде, Дамијен Ле Талек се показао као сјајан штопер иако му то у досадашњој каријери није била примарна позиција, Ричмонд Боаћи је голове постизао као на траци, Гелор Канга спајао саиграче са противничким голманима и погађао када је требало - против Спарте и Краснодара, Абрахам Фримпонг био замјена на коју је у сваком тренутку могло да се рачуна да ће одрадити посао, а Ел Фарду Бен се током прољећа брзо уклопио у тим и наговијестио да би наредне сезоне могао бити велика опасност по противничке голмане.

Посебну улогу у шампионском походу имали су Вујадин Савић, Филип Стојковић и Славољуб Срнић, момци који су се заобилазним путем стигли до улога о којима су маштали играјући за млађе категорије клуба.

Милан Борјан је повремено дјеловао као да му је немогуће дати гол, Ненад Милијаш је био продужена рука Владана Милојевића у свлачионици, Марко Гобељић је проглашен у тиму за "вођу навијача", Милан Родић, Бранко Јовичић и Ненад Крстичић остваривали су на терену сваку тренерову замисао, иако је било периода када су их повреде спутавале, Немања Милић, Срђан Бабић и Душан Анђелковић стрпљиво су чекали и користили своје шансе...

Свако је имао своју улогу и тачно је знао шта му је чинити на терену, што је и један од највећих успјеха Владана Милојевића, Милана Косановића, Владана Јанковића, Николе Лепосавића, Душана Гашића, Ивице Момчиловића, Ивана Вучетића и осталих ангажованих у стручном штабу.

Много тога доброг десило се по Црвену звезду у протеклих годину дана, али сада је потребно одржати позитивну атмосферу и везати још једну јесен у Европи, уз добре резултате на домаћој сцени. Свјесни су у клубу да једино тако могу да изађу из финансијских проблема, а оно што је битно - и играчи размишљају на такав начин. Ћак и они који нису поникли на "Маракани", чини се да осјећају црвено-бијеле боје као да их већ дуго носе.

Путоказ је постављен, а хоће ли га сви заједно слиједити, видјећемо...

Извор: мондо.рс