Кад Дрина спаја људе

Одувијек се поред ријеке Дрине и са њених обала људи друже, зближују се и договарају. Чине то и када Дрина пјени и када плави, када ломи и дроби, али и када оплића, па се упаради као стара дама.

Србија 14.05.2018 | 10:08 То дружење настаје прво на обалама Пиве и Таре, од којих она настаје ова плаховита ријека, а онда се то заједништво, од Шћепан поља наставља дуж цијелог њеног тока све до ушћа Дрине у ријеку Саву код Раче.

Тако је у фочанском и вишеградском крају, затим када Дрина избије из свог величанственог кањона и стигне до Бајине Баште, Љубовије, Малог Зворника и Лознице, градова на њеној десној обали, те Скелана, Братунца, Дрињаче, Зворника, Козлука, Шепка и већих мјеста на лијевој обали ријеке Дрине.

Ипак, најбоље се друже равничари - Семберци и Мачвани, јер се ријека Зеленика између њихових равница лакше прелази. Вода јој је мирнија, а обале ниже, па се може прелазити чамцима.



Изградњом мостова код Шепка и Бадовинаца дивља љепотица брже се, безбједније и лакше пролази.
Времена за људовање поред Дрине има увијек: у прољеће, у љето, јесен и зиму, али само када омање ратарски послови или када је „црвено слово“, православни празник.

- Дрина нас је одувијек спајала и никада нам није била препрека да будемо заједно, па чак и у најтежим временима. Повезани смо и родбински а то је и разлог више да, када нема много посла на њивама, будемо заједно, углавном у колибама, каже Драгуљуб - Бата Цветуљски народни пјесник и угледни повртлар из села Бадовинци у Мачви.

Семберци и Мачвани друже се најчешће у колибама (пољским кућама, салашима гдје гаје стоку и обрађују земљу) у атарима Прњавора, Бадовинаца, Црне Баре, Глоговца, Црнобарског Салаша или Прњавора на десној, те Амајлија, Попова, Међаша и Балатуна с лијеве обале ријеке Дрине.

- Додуше, и у сезони великих послова често се сретнемо, јер ми Мачвани имамо велики грунт на лијевој страни ријека. Сада нам је и лакше да будемо заједно, јер се очас пређе преко Павловића моста, каже Бранислав Арнаутовић из Бадовинаца.



И једни ид руги имају заједничку љубав - коње и коњарство. Скоро је да нема добро стојећег домаћина поред Дрине а да нема бар једно расно грло, углавном тркаће коње.

- Коњи су нешто чему не можемо одољети. Некада смо заједно учествовали на бројним тркама и смотрама расних коња, али нам је сада теже, јер постоји велика процедура да се преведе коњ преко границе, каже Саша Јовановић из Попова.

Семберци и Мачвани причају о женидбама и удајама, о славама и светковинама, о сјетви и жетви, о похарама и поплавама, ратовима и сватовима, али се приче увијек и почињу и завршавају о коњима, о хиподромима, трофејима, џокејима, добрим шталама... Памте и Семберци и Мачвани сва расна грла - галопере и тркаче који су освајали највеће трофеје на хиподромима у Београду, Шапцу, Богатићу, Бијељини и другим мјестима.

- Позната народна пјесма „Ах, мој Доро“ настала је у Семберији, тачније у Бијељини, а томе има више од стотину година. Пјесму су прихватили и Мачвани, а онда се она запјевала и у другим мјестима, објашњава Јовановић.



Осим ове пјевају се и друге пјесме - посве исте - са истом аријом и ријечима, само што Семберци ријечи пјесме изговарају ијекавским, а Мачвани екавским дијалектом.

- Пјевају се на обје обале Дрине, поред осталог пјесме: „Колико има одавде до Срема“, „Кад погледам са Цера планине“, „Осу се небо звијездама“, „Дрино, хај-вај“ и друге, али нам је, ипак, најдража „Дрино водо, не рони ми аде“, каже Арнаутовић.
А у тој пјесми да ли Семберац да ли Мачванин моли ријеку Дрину да му не рони, да не руши аде и обале, али и да не ода његове тајне, чак и оне за које не смије ни мајка знати.

Ни један крај у сливу ријеке Дрине нема толико колиба и салаша као што то имају равнице Семберија и Мачва. У колибама се рађа, одраста, момкује и дјевује, жени и удаје, иде се у ратове и сватове, али и проводе старачки дани.

Ко зна из колико је колиба тајно преко Дрине преведена дјевојка у Мачву и обратно. Тако су и настале родбинске везе.
- Свуда се каже колиба али само у Мачви колеба. И нигдје више, упркос томе што је ријеч о пољској кући. Наиме, када је у вријеме Милоша Обреновића насељаван овај дио Мачве, требало је градити сколоништа.

Чињено је то од прућа и блата, а настамбе су покриване травом или сламом. Затекну тако једном неког тек пристиглог човјека у Бадовинце, па га питају шта ради, а он одговори “да прави кућицу која му треба „к'о леб“ (као хљеб)“, па је тако и настао назив колеба, каже публициста Миомир Филиповић - Фића из мачванског села Раденковић.

Уистину - к'о леба, као хљеба, и Семберцима и Мачванима је потребно дружење. Знају они то добро, па су зато увијек заједно - јер их Дрина спаја.

БН/Тихомир Несторовић