Сјећања и прича: Гранде Торино...
Три су супер-екипе које сам ја видео у животу, а могу вам рећи да сам видео прилично тога. Од 1925. све! Ривер Плата, Хонвед и Торино. Торино је био најсрећнија комбинација брзине и технике. Ривер – феномени. Хонвед – модерна ефикасност и једноставност. . .
Фудбал 16.05.2018 | 23:30
Ноћ, 3. на 4. мај... Далеко, на обали Атлантика, у Лисабону, новинар Тутоспорта Ренато Касалборетелеграфише својима у редакцији: “Морало је једном и то да се догоди. Торино је изгубио прву интернационалну утакмицу. У карневалском амбијенту Бенфика је победила 4:3, а њен велики капитен Франсиско Фереира, ког овде од милоште зову Шико, испраћен је у пензију како доликује. Резултат мало ко помиње. Сви су срећни и задовољни због дружења. Добро, Шико је мало плакао... Ове ноћи склопљена су нова пријатељства”...
Своје једино депеширање из Лисабона Касалборе завршава: “Европа прича да ће ускоро бити организовано интернационално такмичење за клубове. Нешто попут Мундијала. Колега из А Боле већ је био у Паризу. Габријел Ано и Жак Ризвик имају неке идеје. Играло би се средином недеље... Французи се љуте што Енглези тврде да је Портсмут, као њихов шампион, најбољи клуб на свету, а Вулверхемптон -“вицепрвак”, јер је узео ФА куп. Ово су одличне вести за нас. Торино ће коначно имати прилику да покаже ко је заиста најбољи тим на планети”.
ПС
Полетање ујутру у 9.40, код куће смо с првим сумраком.
У Пијемонту потоп. Киша и даље лије. Пљуштало је читаву ноћ. Не стаје. Далеко је већ иза поднева. Када је дан леп сунце у то време плочнике Торина украси сенкама... Тог 4. маја 1949. сумрак је трајао цели дан. Какав дан... Дан с којим би под руку у смрт пошла и меланхолија. Небо се распршило у маглу, а магла је сакрила Алпе и сва околна брдашца. Громови их немилице рањавају... Фијатов двомоторац Г212 улази у италијански ваздушни простор из правца Тулона и Нице. Претходно је у Барселони допунио резервоаре... Мали авион у страшни временски ковитлац упада код Албенге. Ту је кућа, пред носом. Још само пола сата и... Команданте Луиђи Мерони је искусан пилот, потпуковник, одликован у рату. Нема панике.
Часовник на контролном торњу показује 16.45.
- Ми смо изнад Савоне. Летимо испод облака. Квота 2.000 меатра. За 20 минута бићемо у Торину. Виторе, ту си? Припреми нам кафу.
Виторе Катела је Меронијев ратни друг. Ради на контролном торњу и веома је забринут. Сат казује 16.48.
- Ђиђи, ако желиш да слетиш сада мораћеш наслепо...
Прошло је десетак минута. Пред страшном олујом и Алпи као да се њишу. Команданте Мерони јавља се последњи пут...
- Брзина 180! Видљивост 40 метара, сечемо код Суперге.
Виторе Катела већ је видно нервозан. Гледа на сат, 17.05. Ни гласа од Фијатовог пропелерца. Само громови и даље бију по околним брдима. Гужва је у контролној соби. Питања су без одговора. Зује телефони. Катела је некако смогао храбрости:
- Ђиђи? Кафа се хлади, где сте? Ђиђи, да ли ме чујеш?
Одговора није било.
Тишина, то је церекање смрти.
...
“Три су супер-екипе које сам ја видео у животу, а могу вам рећи да сам видео прилично тога. Од 1925. све! Ривер Плата, Хонвед и Торино. Торино је био најсрећнија комбинација брзине и технике. Ривер – феномени. Хонвед – модерна ефикасност и једноставност”.
(Алехандро Скопели, чувени фудбалски "вагабундо” 20. века)
Балада о Великом Торину почиње крајем тридесетих година прошлог века, с доласком предузетника Феруча Нова на чело клуба. Јувентус већ има седам титула шампиона, Фијат и породицу Ањели иза себе. Све већу популарност... Јужњаци, у потрази за послом, стижу у Торино, запошљавају се у великој фабрици и постају навијачи Старе даме. Староседеоци су листом за Гранату и дошљаке називају погрдним именом – террони (ленштине, незналице). То су уобичајене слике. Прве ривалске варнице... Као аутентични Торињанин Ново има само једну жељу – да свој Торино учини бољи клубом од Јувентуса и обрадује своје суграђане. Његови први потези врло су мудри. Окружује се стручним људима. За саветника доводи славног Виторија Поца, двоструког шампиона света са Италијом (1934, 1938); Ерни Ербштајн, мађарски Јеврејин из Орадее, са собом доноси тајне дунавске школе и учитеља попут Беле Гутмана, Мартона Буковија и Густава Шебеша; Енглезу Леслију Ливслију поверено је да формира омладинску школу.
Ербштајн и Ливсли били су велики Торинови људи. Због њиховог снажног утицаја тренере Торина из тог доба мало ко памти...
Пре него што је кренуо у стварање великог тима Феручо Ново први је на Апенинима развио снажну скаутинг мрежу. Уз то, у ривалским екипама имао је своје људе у функцији “шпијуна”. Они би му сигнализирали чим би неки фудбалер показивао незадовољство код актуелних послодаваца.
Антонио Јани први се јавља. Рапорт из Варезеа: “Име: Франко; презиме: Осола; позиција: лево крило; година: 18”. Јани је дете Торина и жели да помогне. “Дриблер, брзањац. Публика устаје на ноге кад год добије лопту, скандирају Поцу да би требало да га позове у репрезентацију што пре”.
Ново не пита много. Цифра од 50.000 лира права је ситница.
Јувентус почетком четрдесетих запада у кризу. Две година заредом није међу првих пет на табели. Много је трзавица. И Феручо Ново препознаје, удара у слабине. Узима три играча најмоћнијој фамилији Италије. Голман Алфредо Бодоира чуваће мрежу Торина све до доласка Валерија Бачугалупа (1945), Феличе Борел постаће убрзо тренер и донети важну измену у тактичком смислу, а Гугљемо Габето заузеће место центарфора и врло брзо понети епитет првог стрелца екипе.
Када су у лето '42. из Венеције у пакету стигли Валентино Мацола и Ријечанин Ецио Лоик, Торино је био спреман за велике ствари.
Ладислав Кубала у загребачком Интерконтиненталу за књигу Звонимира Магдића “11 величанствених”:
“Мацола? Снажан, чврст, силног покрета између два шеснаестерца. Техничар. Неки тврде да је био чак бољи од Меаце. А ја ћу рећи да се ипак ради о другачијем типу играча. Меаца је мање мобилан, али зато финији, суптилинији. Мацола, опет, с том силон и енергијом – комплетнији. То да”.
Оно што је Кубала међу фудбалском аристократијом, то је Ђани Брера међ новинарским племством оног времена...
“Мацола? Плав, снажан, висок... Био је истовремено и велики стилист и изванредно телесно јак. Способан да у једном тренутку спасе свој гол, а да већ у наредном сам затресе противнички мрежу”.
И напослетку, ко ће боље од Бонипертија, једног од највећих “јувентина”. Ривала с којим је Мацола укрштао лоптачко велезнање:
“Таленат најчистије врсте. Капитен. Могао је да покрије било коју позицију. Када бих данас бирао некога за свој идеаални тим не бих узео ни Пелеа, ни Марадону, ни дон Алфреда (Ди Стефана), ни Кројфа, ни... Волео бих да уз себе имам Валентина Мацолу”.
Мацола, “десетка” и лева полутка, подршку је имао у свом великом пријатељу Ецију Лоику, “осмица”,десна полутка. Звали су га Слон. Слон - због стравичне снаге коју је поседовао и неисцрпних, бунарских резерви енергије. Испред моћног двојца, у лику Јувентусовог Габета, првокласни “голеадор”, па још по крилима, лево - првопридошли Осола, десно - Ромео Менти. Сећате се? Стадион Вићенце, нема их већ дуго у Серији А... Менти је из Вићенце, десно крило, број седам. Јуришник пулсирајућег дриблинга, вечито ветар у коси. Навална петорка...
Добри дух Ромеа Ментија био је момак из Трста, Ђуезепе Грезар. Осигурач. Чувар. Шерпас. (Нема много везе с овом причом, само судбина ваљда – његовој ћерки Ардеи, доста година касније, Ментијев син Кристијано обећао је пред Богом и народом да ће је чувати и волети до краја живота). Осолина леђа? Ту на левом боку, у маневру, пазио је Еузебио Кастиљано. Грезар је више био човек од задатка, рудар. Срце, руке (ноге) и лопата. Кастиљано се одликовао дивним пријемом лопте, елеганцијом племенитог средњака. То је комбинација коју ће Бразилци у Шведској '58. бриљантно експлоатисати. Тандем Диди, Зито.
Торино није имао класичну халф-линију из Поцовог “метода” (2-3-5). И то је био тај допринос Феличе Борела. “У фудбалу можете да побеђује све док се мењате”, стао је Мацола на страну искусног Борела, бившег и будућег јувентина. Тако је центархалф Марио Ригамонти повучен на место трећег дефанзивца (3-2-5), класичног штопера, чиме су Грезар и Кастиљано добили већу слободу. Ригамонти? Тај је био озбиљно узвишење на пијемонтској равници. Да, то је момак по ком ће стадион Бреше понети име. Кршан, снажан, скочан, храбар. Последња брана пред Бачигалупом. Лево Вирђило Маросо, десно Алдо Баларин.
Гранде Торино! Највећа и најпопуларнија италијанска екипа прве половине 20. века.
(У пролеће 1947. комплетан овај тим, изузев голмана Валерија Бачигалупа – бранио Јувентусов Сентименти – игра против Мађарске. Стадион Комунале, гледалаца 80.000. Мацолина Италија – Пушкашева Мађарска 3:2)
Ђанпаоло Ормецано родио се и одрастао у Торину четрдесетих година прошлог века. Постао је спортски новинар јер је желео да пише о тим момцима...
“Они су освојили пет узастопних титула првака Италије, али неколико година нису могли да играју због рата. То им је одузело право на још неке трофеје. Страшан индивидуални квалитет, велико заједништво”.
Франко Осола, број 11, имао је малог сина истог имена. Тај “мали” живот је посветио истраживању и очувању сећања на Велики Торо.
“Сви ти момци припадали су овом граду. Могли сте да их сретнете док шетате улицама, у биоскопу, у ресторану. Никакви недодирљиви полубогови који ће после недељног поподнева и утакмице нестати не делећи живот града. Пуно тога сам прочитао и схватио – они су били као Реал из педесетих, као Ајакс седамдесетих или Сакијев Милан. Династија. Апсолутни владари. Имам пуно сећања из онога што ми је мајка причала и са свих тих фотографија које смо имали у кући. Свог оца, лево крило Гранде Торина, никада нисам упознао”.
И Валентино Мацола имао је сина. Сандро. Сандрино. У оно кишно мајско предвечерје '49. њему је једва шест година. Врти играчку у руци и плаче. Плаче јер мама плаче...
“После његове смрти трудио сам се да на неки начин тај део свог живота потиснем како бих избегао бол. Имам мало сећања на оца. Сећам се да сам му носио опрему на тренингу, док су ме остали играчи гледали као Божјег сина. Када бисмо шетали градом људи би га заустављали, а мени није било јасно због чега. Тада бих се чврсто ухватио за његову руку јер било ме је страх. Рекао бих да је тај стисак руке која ми је уливала сигурност највећа успомена на то време мог живота”.
Сандро Мацола постао је велики играч. Кад је катенаћо вратио славу италијанском фудбалу, једне ноћи на бечком Пратеру, Интер је тукао Реал Мадрид у финалу Купа шампиона са 3:1, а 21-годишњи Сандрино постигао је два гола. Пушкаш скида дрес после утакмице. Није то често радио под старе дане. Разумете, због стомака...
“Узми га. Упознао сам твога оца пре 15 година, 3:2 за вас. Видим да си га вредан”.
Пљесак по леђима и загрљај.
(Валентино и Сандрино; Ћезаре и Паоло – најлепша архитектура италијанског фудбала)
Гранде Торино прву титулу осваја у сезони 1942/43. Највећи ривали пострадали ко Швабе код Стаљинграда: Јувентус 5:1; Милан 5:0; Венеција 4:0. Спортски терор на делу. Кад је рат почињао Мусолини није желео да мобилише спортисте: “Потребнији су нам на својим борилиштима, ово ће бити муњевита операција”. Касније се много тога променило и Феручо Ново је на најразличитије начине морао да спасава своје фудбалере сигурне погибије или заробљеништва. Успео је. Ерни Ербштајн, заједно са својом породицом провео је читав рат скривен у његовој кући. Све док са разгласа једног априла '45. није чуо добро познате речи: Уна маттина ми сон свеглиато, о белла, циао, белла, циао, белла, циао, циао, циао...
Под комадом тог Јеврејина и полазника дунавске фудбалске школе, Торино наставља где је стао. Прве три послератне године – три титуле. И рекорди. Много рекорда. Фудбал, истина, није игра бројки, али када прође довољно година оне остају као сведочанство једног времена, као легат. Најубедљивија победа код куће 1948. против Алесандрије – 10:0. Највећи тријумф на страни 1946. против Роме – 7:0. Домаћин се на полувремену (6:0) позвао на “правило милости”. Обичај из давнина, када поражени замоли да не буде понижен, а велики победник поступи у складу с спортском чашћу и повуче ручну.
Ербштајнов Торино играо је најбољи фудбал у Европи. И растао из године у годину. Прву послератну завршио је са три бода више од Интера, другу са 10 бодова више од Јувентуса. Врхунац 47. на 48. Највећи ривал Јуве је после 40 кола на минус 16! Торо је постигао 125 голова у сезони и примио свега 33. У пет шампионских сезона укупно 483 поготка. Код куће, на свом малом стадиону по имену Филаделфија без пораза од 1943. до 1949. Сабери-одузими: 83 тријумфа и 10 ремија.
У рано пролеће '49. Гранде Торино сигурно језди ка својој новој титули, шестој клупској. Јуве је био закочио код седме још пре 15 година... Готово је, сви су у Торину свесни – Граната ускоро преузима власт у граду. То су године када цео континент велича један тим. И Италија се некако уједињује око чеда Феруча Нова. Гранде Торино је симбол наде и препорода осрамоћене државе која покушава да се издигне из пепела фашизма. Италијани су много патили претходних година и сада желе да буду на страни победника. Лепо је бити на страни победника... Торино игра и по Јужној Америци. А Евита Перон има идеју да због бројне италијанске популације у Буенос Ајресу организује утакмицу “за првака света”. Риверова Ла Мáqуина против Гранде Торина. Најбољи тим Европе против најбољег тима Јужне Америке. Менти, Лоик, Габето, Мацола и Осола против Муњоза, Морена, Лабруне, Педернере и Лустауа. Фудбалски историчари воле да кажу да је то највећа неодиграна утакмица на свету...
Фебруар '49... Португалци су у Ђенови. Пријатељска. Италија добија лако – 4:1. Блистава игра Мацоле. Два капитена један до другог на банкету после меча.
- Цапитано, била би ми велика част ако бисте дошли у Лисабон са вашим тимом на мој опроштај, директан је био Шико Фереира.
- Са великим задовољством, господине Фереира. Наздравимо за наш нови сусрет у Лисабону, узвратиће Мацола с једнаким поштовањем и љбазношћу.
Крај марта. Феручо Ново је љут. Још пет кола, само четири бода више од другопласираног Интера, а Мацола би у Португал усред недеље и то са најјачим тимом. Ново је велики ауторитет, Валентино још већи. Капитен пристаје на један услов: “Ако не изгубите дерби од Интера у недељу – идемо”.
Велика се борба води на Сан Сиру. Неразурима само победа игра. А имају чиме до ње. Њихову навалу предводи велики мађарски голгетер Иштван Њерш, уз њега је ветеран Амадео Амадеи, па вихорни Бенито Лоренци, Ђино Армано... На крају 0:0. Мацола цвета: “Момци, пакујте кофере”.
“...одбрана Торина била је под великим притиском. Издржала је све захваљујући својим моћним атлетама. Председник је изгубио опкладу - шампиони сутра ујутру одлазе пут Лисабона”, писао је у Тутоспорту Ренато Касалборе. Његов уредник Карло Бергољо кућни је пријатељ са Мацолом. Испраћа екипу на аеродрому. Покушава да убеди свог пријатеља да остане, да залечи прехладу и припреми за следеће коло Калча...
- Поштовање и достојанство изнад свега, Карлино. Видимо се.
Тог дана у авион за Лисабон није ушао Ренато Гондолфи. Изгубио је место резервног голмана од Дина Баларина. И на томе ће Свевишњем захваљивати сваког дана, све до 2011, када га је издало срце. Луиђи Ђулијано, јуниор и повремени првотимац остао је код куће због проблема са личним исправама, а Сауро Тома због хроничне повреде колена. Феруча Нова сломио је грип. Није могао из кревета. Није кренуо ни Виторио Поцо. Негде у то време захладнело је у његовим односима са Новом, јер га је овај сменио са места селектора Италије.
И још један човек требало је да буде у авиону за Лисабон – Ладислав Кубала! Лаци је у јануару '49. пребегао из Мађарске у Италију. Као велика звезда играо је ревијалне утакмице за новац и тако преживљавао. Мацола је позвао, Кубала прихватио. Једна у дресу Гранде Торина... За тако нешто не тражи се новац. Дан пред пут Лацију Кубали јављају како су му жена и син стигли из Чехословачке. И да га чекају у Удинама. Морао је да откаже...
Лисабон, 3. мај. Црвено слово за навијаче Бенфике. Одлази Шико Фереира. Карневалске боје и фанфаре. Фудбал је у другом плану. Фереира убеђује Мацолу да остану бар још дан, два. Радо би Валентино португалским вином још мало заливао ново пријатељство, али код куће су нека недовршена посла. Ноћ је била слатка и кратка. Мамурлук сустиже у Барселони. Узлетиште на Прату. Речи “троме” од златно-жуте малвазије с Мадеире. Лесли Ливсли је стари енглески господин. Најбоља кафанска кондиција...
“Пораз од Бенфике без икаквог је значаја. Наша брига је скудето. Још четири кола и ми смо шампиони”.
На каталонском аеродрому су и фудбалери Милана. Иду у Мадрид, чека их Реал.
“Били су помало узнемирени”, говорио је једном приликом Рикардо Карпалезе, нападач Росонера.“Казали су нам да су имали доста немиран лет из Лисабона и није им било свеједно. Причали смо о уобичајеним стварима: о њиховом мечу са Бенфиком, о нашем против Реал Мадрида, о томе како ће Шпанци сигурно ускоро тражити реванш и освету за недавни пораз од Италије у Мадриду, када смо их тукли са 3:1. Разговарали смо неколико минута, а онда је свако кренуо на своју страну”.
Свако својим путем...
Милан у Мадрид, Гранде Торино у смрт.
...
Контролни торањ у Торину, 17.09. Пре него што ће зачути завијање ватрогасних сирена Виторе Кателаогласио се последњи пут: "Луиђи? Луиђи, да ли ме чујеш? Интензивна магла, киша појачава, слаба видљивост"!
Са брда Суперга Торино се види као на длану. На Суперги највиша тачка је крст на средњој, највећој куполи старе базилике Еугена Савојског – 18. век. Командатне Мерони узима ту базилику за оријентир. Изравнао се за слетање. Капелан дон Танкреди Рика је на првом спрату, чита. Авиони не надлећу први пут Супергу, ништа није чудно... Све док бука није постала заглушујућа. Свећњак се затресао. Стакла пуцају. Експлозија. Грешка кобна, катастрофа библијска. Фудбал – игра центиметара и тренутка. Фијатов Г212 закуцао се у подножје базилике. Рика истрчава напоље. Иза завесе прашине и густог, црног дима, затиче гомилу згужваног гвожђа. Гума догорева... Најбољи тим Европе на згаришту.
“Добро се сећам трагедије. Мислим да се сци моји вршњаци добро сећају где су били и шта су радили када су чули ту страшну вест. Американци добро памте где су били када када је убијен Кенеди и када се догодио напад на Перл Харбор... Ја сам од тада луд за спортом. Сећам се, био сам у близини своје куће и покушавао да убедим пријатеља да одиграмо тениски меч”, испричао је Рино Томази из Газете дело Спорт.
Виторио Поцо први је стигао на губилиште. Ту су сва његова деца...
“Торино више не постоји”, написаће неколико сати касније Поцо за Ла Стампу. “Нестао је. Спаљен је. Разнесен. Читав тим погинуо је у акцији. Као скупина војника из првих редова који изађу из рова и буду покошени. Никад се неће вратити”.
У Италији ће ускоро све стати. Хиљаде и хиљаде људи пробија се ка Суперги. Кроз кишу и маглу. У свој тој конфузији једна радио станица јавља да је Мацола преживео. Грешка. Једна жена у Болоњи пуца себи у главу. Полиција не дозвољава маси да се приближи згаришу. Тамо су само Поцо и један доктор. Идентификација.
“Када сам стигао неко је већ поређао један до другог четири, пет лешева. Препознајем их... Лоик, Баларин, Кастиљано... Сећам се, Ецио Лоик једном је рекао Бонипертију: “Ови авиони... не допада ми се што толико летимо. Они ће бити наши ковчези”. Препознајем их по одећи, стварима које су биле код њих. Нема лица. Један полицајац ми прилази, скоро да шапуће:
“Нико није био бољи од њих”. Док сам посматрао остатке свих тих момака пришао ми је мушкарац знатно виши од мене, умотан у кишни мантил. Ставио је руку на моје раме и казао на енглеском: “Твоји дечаци”... Био је то огромни Данац из Јувентуса, Џон Хансен. Тада сам почео да плачем. Сви до једног - мртви”.
У Фијатовом двомоторцу био је 31 човек – 18 фудбалера, 10 репрезентативаца. Никад више нису заиграли: Бачигалупо, Алдо и Дино Баларин, Бонђорни, Кастиљано, Фадини, Габето, Грава, Грезар, Лоик, Маросо, Мартели, Мацола, Менти, Оперто, Осола, Ригамонти, Шуберт. Никад више о фудбалу нису писали: Ренато Касалборе, Луиђи Кавалеро, Ренато Тосати. Нису преживели ни господин Ливсли, Мађар Ербштајн, чланови делегације Кивалери и Ањисета, масер Кортина, посада...
Три различите истраге нису показале да је било техничких проблема. Команданте Мерони лоше је проценио. Једноставно, до последњег момента није видео базилику. На сахрани пола милиона људи. Добро, митови с годинама расту... Милан и Интер предлажу да се првенство прекине и да титула буде додељена Торину. Феручо Ново одбија. И Торино игра с јуниорима. Сви њихови ривали до краја такође изводе младе екипе. Торино је првак по пети пут заредом. Ниједна титула од свих титула на овом свету није заливена с толико суза.
Шта је после било?
Нико не може да оспори да је нестанак Гранде Торина из корена пореметио хијерархију не само у италијанском, већ у европском фудбалу. Јер ко ће гарантовати да би Реал постао то што је постао да је Граната дочекала да наступи у Купу шампиона? Пазите, то су Реалове педесете... Мараканасо... Да ли би се догодио? Па катенаћо. Мислите да су га Италијани измислили јер су волели дефанзиву? Не, заволели су је силом прилика. Заволели су је кад је страдала комплетна навала с Мацолом на челу, а адекватних замена није било. На Мундијал у Бразил годину дана касније Ново је екипу водио бродом. Играли су ултрадефанзиван фудбал и били седми. Пуних 18 година Италија није успела да прође у другу фазу на светским првенствима.
Напослетку, Јуве је постао већи клуб од Торина. Фијат је јачао, нови погони ницали. Када је довршен Мирафјори његова производна трака била је дуга 40 километара, а кантина је могла да прими преко 10.000 радника. Сви су навијали за црно-беле.
Торино се никада није отргао демонима прошлости. И још једном зла судбина, 15 година касније. Један чупави момак, луди уметник с кистом у руци и магијом у ногама постао је идол достојан Валентина Мацоле. Име? То се зове прст судбине - Луиђи Ђиђи Мерони?! И опет кишна ноћ, опет некаква проклета магла... Нема трагова кочења. Дечак Тили Ромеро имао је само 19 година и у касети слику свог идола када га је прегазио.
Торино, то је библијска несрећа.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар