Прича: Мундијал 1990. године - Италија...

Владавина декадентног фудбала!

Фудбал 26.05.2018 | 23:00
Прича: Мундијал 1990. године - Италија...
После Мексика, Италија је се као друга уписала у ред земаља које су два пута организовале Светско првенство. Пошто су изашли као победници из трке са Енглеском, Совјетским савезом и Грчком, Италијани нису шкртарили у припреми Мундијала. Тако су изградјени потпуно нови стадиони у Торину и Барију, док је преосталих 10 објеката на којима су се играли мечеви завршног турнира доживело темељан "фејслифтинг".

Иако су инфраструктура и целокупан амбијент били на највишем нивоу, приказани фудбал често је био испод сваке критике - част изузецима, попут селекција Камеруна и (донекле) Бразила. Доминирала је стратегија по којој је важније било не примити гол него постићи га.Енормно велики број утакмица у нокаут фази решен је изводјењем једанаестераца, а просек турнира од 2,21 поготка по утакмици убедљиво је најнижи у историји светских шампионата. Поред тога, судије су поделиле 16 црвених картона, што је више него у Шпанији 1982. и Мексику 1986. године заједно.

Што је најгоре, чак и финални меч остаће упамћен по "игри без игре", у којој су фудбалери СР Немачке чекали грешку десеткованих Аргентинаца и дочекали је у 83. минуту, када је Андреас Бреме постигао једини гол на утакмици из крајње сумњивог једанаестерца. Било је то прво финале СП у ком један тим није постигао гол и у ком је неко искључен. Штавише, Аргентинци су због црвених картона Педра Монзона и Густава Дезотија завршили меч са само деветорицом фудбалера! Објективно, сам пласман "гаучоса" у финале представљао је право чудо, с обзиром на игре које су пружали од почетка до краја Мундијала.

На отварању су изгубили од Камеруна са 1:0, при чему су Африканцима била искључена двојица играча. У осмини финала елиминисали су Бразил поготком Клаудија Канидје (на пас Дијега Марадоне), постигнутим из једине прилике на утакмици, а затим су на пенал-рулету били спретнији и срећнији од Југословена и Италијана. Чак 22 жута и три црвена картона најбоље сведоче какав су фудбал "гаучоси" демонстрирали на овом СП, али посматрано из другог угла, мора се признати да су они били тактички и ментално веома јака целина. Једноставно, селектор Карлос Биљардо пронашао је формулу која их је у датим условима одвела даље него што је било ко могао да претпостави.

Што се тиче аутентичних звезда, јунака које је произвео овај Мундијал, прича се свела на свега три-четири имена. Камерунац Роже Мила вратио се на терен из фудбалске "пензије" и предводио своју селекцију до места медју осам најбољих, што је до данас најбољи пласман једне афричке репрезентације на СП.

Легендарни нападач је са 38 година и 20 дана постао најстарији стрелац у историји Мундијала, али му то није било доста, па је сопствени рекорд поправио четири године касније у САД. У првој фази дао је два гола Румунији, а исто толико и Колумбији, у окршају осмине финала. Не само захваљујући њему, популарни "непобедиви лавови" били су љубимци велике већине неутралних посматрача, пре него што су у фантастичном четвртфиналу изгубили од Енглеске резултатом 2:4 (после продужетака).

Италијански нападач Салваторе Скилаћи, популарни Тото, појавио се право ниоткуда и постао најбољи стрелац Мундијала са шест голова на шест различитих утакмица. Отворио је "рачун" у сусрету са Аустријом, када је ушао у игру са клупе, а црту је подвукао у сусрету за треће место, на ком је донео "азурима" победу над Енглеском (2:1). Омалени Сицилијанац оберучке је приграбио своју шансу, помрачио је славу тада најбољег италијанског центарфора Дјанлуке Вијалија, али у наредним сезонама никада више није заиграо тако добро и ефикасно.

Коначно, немогуће је заобићи голмана Аргентине Серхија Гоикочеу. Ко зна како би изгледао коначни распоред репрезентација, да се први голман "гаучоса" Нери Алберто Пумпидо није тешко повредио у 11. минуту утакмице другог кола прве фазе против СССР-а. Гоикочеа је самоуверено стао медју стативе и за непуних 600 минута игре капитулирао је свега три пута. Био је играч утакмице против Бразила, а о одбрањеним једанаестерцима против Југославије и Италије да не говоримо. Ипак, у финалу није могао да заустави милиметарски прецизан шут Бремеа...

Костарика је на дебију пребродила прву фазу, и то на рачун Шкотске (пети неуспех заредом) и Шведске, док је Република Ирска први наступ на завршном турниру крунисала пласманом у четвртфинале, а потпуно је невероватно да су дотле догурали не забележивши ниједну победу и постигавши само два гола! У групи Ф са Енглеском, Холандијом и Египтом, поделили су друго и треће место са "лалама", пошто су и једни и други забележили по три ремија уз идентичну гол-разлику 2:2. Накнадни жреб их је сврстао на позицију број два и они су у осмини финала пеналима елиминисали Румуне (после продужетака било 0:0), а онда са 1:0 изгубили од селекције домаћина.

Енглези су се домогли полуфинала први пут после 1966, када су на свом тлу постали шампиони. После три тврда меча у првој фази, у све три утакмице нокаут фазе морали су да играју продужетке. Сјајним волејом Дејвида Плата у 119. минуту победили су Белгију, затим су окончали тријумфални поход Камерунаца, да би у полуфиналу у Торину на пенале изгубили од Немаца. Трагичари "рулета" били су Стјуарт "Психо" Пирс и Крис Водл.

У претходно одиграном полуфиналу, Аргентина је на Сан Паолу у Напуљу на сличан начин ставила тачку на снове Италијана о четвртој титули. Канидја је средином другог полувремена "поништио" водећи погодак Скилаћија и постао први играч који је на том Мундијалу затресао мрежу Валтера Зенге. Бивши тренер Црвене звезде је са 517 минута без примљеног поготка поставио рекорд светских првенстава, али је приликом извођења једанаестераца превагнуо Гоикочеа, одбранивши шутеве Роберта Донадонија и Алда Серене.

Дошло је до репризе финала из Мексико Ситија 1986, само овог пута су улоге биле промењене. Силни "панцери", чије су основне полуге били Бреме, Јирген Колер, Лотар Матеус, Руди Фелер и Јирген Клинсман, ушли су у меч одлуке у најјачем саставу, док су Аргентинци морали да плате цех грубој и на моменте прљавој игри на претходним утакмицама.

Лишен услуга неколицине суспендованих играча, Биљардо се определио за стратегију "бункер, па шта буде" и такво опредељење показало се продуктивним све док мексички арбитар Едгардо Кодесал Мендез седам минута пре краја није показао на "белу тачку" после контроверзног прекршаја Нестора Сенсинија над Фелером у казненом простору.

Трећи узастопни наступ у финалу Немци су напокон успели да окончају трећом титулом, чиме су у том тренутку стали уз раме Италијанима и Бразилцима. Осим неуморног Матеуса "панцери" нису имали креативног играча средине терена и у елиминаторним утакмицама голове су по правилу постизали после слободних удараца или из једанаестераца. Свакако најбољу игру пружили су против Југославије (4:1) на старту Мундијала. Ипак, у мечу одлуке, против онако негативних Аргентинаца, мало ко је могао да навија против њих.

ЈУГОСЛАВИЈА: Пенал-трагедија у четвртфиналу

На последњем великом такмичењу пред ратни сукоб и распад државе, репрезентација СФР Југославије остварила је у Италији најбољи резултат још од Светског првенства у Чилеу 1962. године. Пречка Драгана Стојковића и смушеност Драгољуба Брновића и Фарука Хаџибегића приликом пенал-обрачуна са Аргентином, испречиле су се плавима на путу до полуфинала.

Пошто се није пласирао на СП у Мексику и ЕП у Немачкој, државни тим је у квалификације за Мундијал 1990. ушао веома мотивисано и одлучно. Код селектора Ивице Осима тачно се знало шта је чила улога у тиму, а упорни Сарајлија био је доследан у спроводјењу својих идеја, чак и онда када је у великом делу јавности наилазио на неодобравање.

Наравно, у светски врх се не може без квалитетних фудбалера. У то време на сцени је била сјајна генерација Црвене звезде, Партизан и Динамо такодје су имали јаке тимове, неколицина проверених ветерана наступала је у солидним европским клубовима, а позитивној клими свакако је много допринела титула светског првака у омладинској конкуренцији, коју су 1987. у Чилеу освојили Просинечки, Бобан, Шукер, Мијатовић, Јарни... Неки од њих нашли су се на Осимовом коначном списку за СП у Италији.

У квалификацијама се репрезентација Југославије такмичила у Петој групи, заједно са Шкотском, Француском, Норвешком и Кипром. После два велика разочарања, плави су у овом циклусу били крајње одговорни и борбени и на финални турнир пласирали су се као први у групи, са шест победа и два ремија, без иједног пораза. Ниједна друга европска селекција није тако импресивним учинком дошла до визе за СП.

Најбољи стрелац у квалификацијама био је Дејан Савићевић са три гола, Срећко Катанец и Хаџибегић по два пута су затресли мрежу, а Дарко Панчев, Вујадин Станојковић, Предраг Спасић, Сафет Сушић и Златко Вујовић уписали су се у стрелце по једном.

Медјутим, на старту СП доживели смо катастрофу. Будући прваци света, фудбалери СР Немачке, на миланском Сан Сиру су декласирали плаве резултатом 4:1 и, како то кад нас обично бива, медији су се обрушили на читаву репрезентацију, а нарочито на стручни штаб. У неким дневним листовима на сва звона је објављено да су Осим и његови сарадници после пораза "стукли" ни мање ни више него 11 флаша вискија!

На сву срећу, ни очајна премијера ни покушаји кварења атмосфере нису нарушили морал унутар тима и плави су прво победили Колумбију са 1:0, голом Давора Јозића (Хаџибегић уз то промашио пенал), а против дебитаната на СП, Уједињених Арапских Емирата, приредили су малу егзибицију. Победи од 4:1 са два прецизна хица је допринео Панчев, док су Роберт Просинечки и Сушић дали по један гол.

У осмини финала на ред су дошли Шпанци, наши велики дужници још од СП 1982. и срамног пенала који им је поклонио дански судија Соренсен. Утакмица се полако ближила крају, играо се 78. минут када је сјајан центаршут Златка Вујовића са леве стране Катанец проследио до Стојковића. Пикси је на другој стативи незаборавним "лажњаком" избацио из игре голмана Зубизарету и још једног шпанског играча, а затим лако затресао мрежу "црвене фурије". Медјутим, само пет минута касније, искусни Салинас користи тренутак деконцентрације у последњој линији плавих и изједначује...

На терену стадиона Бентегоди у Верони температура је износила готово 40 степени, али играчи оба тима нису марили за то. Водила се велика борба, коју је у корист Југославије решио Стојковић, својим другим голом. Слободан ударац са 18 метара извео је маниром истинског мајстора, такозваним "сувим листом" је пребацио живи зид и Зубизарета је ту био сасвим немоћан.

Охрабрени победом од 2:1, плави су са много оптимизма ушли у четвртфинале са тадашњим светским прваком Аргентином, посебно што се чинило да "гаучоси" немају тим, а поготово игру за велике домете. Али планови селектора Осима поремећени су већ у 30. минуту, када је Рефик Шабанаџовић, стриктни чувар Дијега Марадоне, морао у свлачионицу због два жута картона.

И са играчем мање, Југославија је одиграла равноправну утакмицу, у којој шанси за гол није било много. Гол Хорхеа Буручаге поништен је због офсајда, док је Савићевић у другом продужетку пребацио оквир гола са не више од пет метара. Два сата фудбала на стадиону Комунале у Фиренци нису донела конкретне плодове, па се приступило изводјењу једанаестераца.

Обрачун је почео поготком Серизуеле и Стојковићевим ударцем у пречку, али је тај промашај у трећој серији компензовао голман Томислав Ивковић, одбранивши пенал великом Марадони. Пошто су прецизни били Просинечки и Савићевић, резултат је био 2:2, а када је у четвртој серији шут Троља завршио на стативи, плавима се указала колосална шанса. Медјутим, аргентински голман Гоикочеа зауставио је млаке шутеве Брновића и Хаџибегића, Дезоти је био сигуран и "гаучоси" су отишли медју четири најбоље екипе света са победом од 3:2.

Селектор: Ивица Осим. Играчи: Томислав Ивковић 5 (наступа) / 0 (голова), Вујадин Станојковић 2/0, Предраг Спасић 5/0, Зоран Вулић 4/0, Фарук Хаџибегић 5/0, Давор Јозић 5/2, Драгољуб Брновић 5/0, Сафет Сушић 5/1, Дарко Панчев 3/2, Драган Стојковић 5/2, Златко Вујовић 5/0, Фахрудин Омеровић -, Срећко Катанец 3/0, Ален Бокшић -, Роберт Просинечки 3/1, Рефик Шабанаџовић 4/0, Роберт Јарни 1/0, Мирсад Баљић 1/0, Дејан Савићевић 3/0, Давор Шукер -, Андреј Панадић -, Драгоје Лековић -.

РЕЗУЛТАТИ ПЛАВИХ
Прва фаза
Југославија - СР Немачка 1:4 (Јозић 55 - Матеус 29, 65, Клинсман 40, Фелер 72)
Југославија - Колумбија 1:0 (Јозић 76)
Југославија - УАЕ 4:1 (Сушић 4, Панчев 8, 46, Просинечки 90 - Јума 21)

Осмина финала
Југославија - Шпанија 2:1 (Стојковић 78, 92 - Салинас 83)

Четвртфинале
Југославија - Аргентина 2:3 пеналима (0:0 после продужетака; стрелци: Просинечки, Савићевић - Серизуела, Буручага, Децоти)

РЕЗУЛТАТИ

ОСМИНА ФИНАЛА
Чехословачка - Костарика 4:1
Камерун - Колумбија 2:1 (0:0 у регуларном току)
СР Немачка - Холандија 2:1
Аргентина - Бразил 1:0
Република Ирска - Руманија 5:4 пеналима (0:0 после продужетака)
Италија - Уругвај 2:0
Енглеска - Белгија 1:0 (0:0 у регуларном току)
Југославија - Шпанија 2:1

ЧЕТВРТФИНАЛЕ
Аргентина - Југославија 3:2 пеналима (0:0 после продужетака)
Италија - Република Ирска 1:0
СР Немачка - Чехословачка 1:0
Енглеска - Камерун 3:2 (2:2 у регуларном току)

ПОЛУФИНАЛЕ
Аргентина - Италија 4:3 пеналима (1:1 после продужетака)
СР Немачка - Енглеска 4:3 пеналима (1:1 после продужетака)

ЗА ТРЕЋЕ МЕСТО
Италија - Енглеска 2:1

ФИНАЛЕ
СР Немачка - Аргентина 1:0

КОНАЧАН ПЛАСМАН
1. СР Немачка, 2. Аргентина, 3. Италија, 4. Енглеска

-----------------------------------------------------------

Утакмица са највише голова: СР Немачка - УАЕ 5:1, Чехословачка - САД 5:1 (прва фаза)
Укупно голова на турниру: 115
Просек голова по утакмици: 2,21

Најбољи стрелац: Салваторе Скилаћи (Италија) - 6
Највише голова на утакмици: Мичел (Шпанија), Томас Скухрави (Чехословачка) - 3

Највећа посета: 74.765 (СР Немачка - Југославија, прва фаза)
Укупна посета: 2.516.354
Просечна посета: 48.391

Дебитовали: Костарика, Република Ирска, Уједињени Арапски Емирати.

Извор: мондо.рс

Коментари / 0

Оставите коментар