Прича: Стиви Џерс...

С једне стране, то звучи као рецепт за пропаст, а Стивен Џерард, као највеће име које је повезивано са Ренџерсом у било ком облику овог мучног пролећа, може да буде послужен на тацни и о истом трошку поједен, односно потрошен.

Фудбал 09.05.2018 | 23:00 Биће, сигурно, међу оним правовернијим од навијача Ливерпула – а не мисли ли, па макар били у дебелој надобудној заблуди, већина навијача Ливерпула да је њихова вера мало јача од вере неких других? – многих које је разочарала одлука Стивена Џерарда, талисмана екипе и највећег капитена којег је тим у овом веку имао (да се не љути Хендо), одлука да преузме Ренџерс.

Прва група схватиће то лично; без обзира на неко време проведено у Лос Анђелесу, којег се вероватно не сећају ни Стивијеве ћеркице, Стивен Џерард је Ливерпул и Ливерпул је Стивен Џерард, и романтици које срце вуче Енфилду и Мелвуду тешко ће моћи да укапирају да ће прва степеница омиљеног сина ливерпулских докова у тренерској каријери бити испред неких тамо момака у плавим дресовима.

Нису Евертонови, померите се с места, али није ни предалеко...

У идеалном сценарију, Џерард би провео још коју сезону као Стиви Хајвеј, брусећи таленте, учећи их лојалности и љубави према клубу, и препоручујући их стручном штабу којим руководи Јирген Клоп, а са узлетом тих нових звезда, расла би и његова улога и његов улог међ' Клоповом свитом.

Није био ни занемарљив проценат оних који су се надали да би Стивен могао да прескочи коју степеницу, па да ступи у брисани простор који је, све су прилике, иза себе оставио Клопов "мозак" Жељко Бувач. (Иако бисмо могли да се закунемо да је Стиви увек био срце и душа, а мозак тек понекад.)

Други су они који би у све уплели (гео)политику и традицију. Ливерпул јесте основао један Енглез, бивши газда Евертона, али су га на ноге поставили Шкотланђани, којима је историјски очигледно блиско право на самоопредељење. У Енглеској је фудбал већ тада био полу-професионализован, у Шкотској и даље аматерски, па је велики број играча пребегао на југ. Те прве сезоне, Ливерпул ће освојити нешто што се звало Лига Ланкашира, са девет играча с оне стране Хадријановог зида. Звали су их "Тим Мекова"...

Шкоти су били и Бил Шенкли, наравно, и Кени Далглиш и Алан Хансен, и Били Лидел и Ијан Сент Џон, али су били "наши" а не "њихови" Шкоти.

Захваљујући луци, томе што је зелено–бели део Глазгова јако брзо научио стихове песме "Yоу'лл Невер Wалк Алоне", и великом контингенту ирских – што ће рећи католичких – навијача (ти једнодневни дошљаци су и данас најревноснији посетиоци Енфилда за суботњих поподнева, пошто ће вам у срцу града рећи да он претеже преко парка, ка Гудисону), засновала се и потом само учвршћивала веза Ливерпула и Селтика.

Није ни чудо што је прва утакмица после Хилзброа била пријатељска са Селтиком – Кени је повео своје момке на крцати Паркхед, певало се и плакало, плакало и певало, море зелених и белих шалова подигло је оних 96 душа у вечност, и тада је засновано пријатељство које се не може прекинути.

Тако је, кажу, увек када се уједините с неким у болу и због бола...

А Скаузери су увек били посебни, и нису мирисали ове доле јужно, више их вероватно и данас навија за шкотску репрезентацију него за енглеску...

И против таквог увреженог веровања, и против такве традиције, ићи ће Стивен Џерард када преузме посрнули Ренџерс.

Но да ли би капитен Ливерпула икада могао да буде другачији него свој?

То је важило и за Џерардовог претходника, како са траком на руци, тако и са клупе на Ајброксу. Грем Сунес јесте, додуше, и наступао за Ренџерс, у оно доба када је и у највишим ранговима такмичења могао да се сретне "тренер-играч", али оно што ће урадити лета 1989. године ушло је у фолклор и поставило темеље нормалности у Шкотској и на читавом Острву.

Сунес је пред ноторно протестантске трибине довео католика, Моа Џонстона, и то након неколико покушаја да по сваку цену прекине сулуду сектаријанску традицију.

Било је то, опет, другачије време, енглески клубови били су протерани из Европе, а на југ се нетом преселио момак који је могао да помрси рачуне Олд Фирму, даса по имену сер Алекс Фергусон. Ренџерс је имао много новца, највише у Албиону, направљен је ол-стар састав који ће узети три титуле, али који ће на своје место у Европи бити стављен једне октобарске ноћи у Београду, на стадиону Црвене звезде.

Време је, рекосмо, другачије. Ренџерс је у међувремену преживео остракизам, протеран је и у четврту лигу, а традиционалисти међу шкотским фудбалским поклоницима неће пропустити прилику да подсете да "ово" што је примило пет голова на Селтик Парку није "онај" Ренџерс, већ неко ново предузеће које има слично име и баштини трофеје који нису формално потпуно њихови.

Долазимо, тако, до треће замерке Стивену Џерарду, која би у исто време могла да буде и контра-аргумент и најједноставнији одговор на питање зашто је баш сада одлучио да преузме баш Ренџерс.

Ренџерс је руина од клуба, дисфункционална врећа пуна рогова и рогоња, без газде који би се суочио са проблемима и, што је још важније, без икаквих фондова да стану на ноге и прекину доминацију Селтика, појачану двема поразима у свега десетак дана, укупним резултатом 0:9.

Чак и осведочени навијач Ренџерса, Дерек Мекинес, који је од Абердина, миц по миц, направио други најјачи састав у Премијершипу, и то са врло скромним средствима, одбија да се провоза и надомак Ајброкса, да му не би прешао неки баксузлук.

С једне стране, то звучи као рецепт за пропаст, а Стивен Џерард, као највеће име које је повезивано са Ренџерсом у било ком облику овог мучног пролећа, може да буде послужен на тацни и о истом трошку поједен, односно потрошен.

Џерард замазује очи навијачима којима је одавно прекипело од медиокритета што се мотају Глазговом и даје им – вероватно лажну – наду да ће се нешто променити, иако ће изнутра све остати јадац. Није баш "Просинечки у Звезди" отоич, кад већ поменусмо домаћи фудбал, али има доста сличности, најпре у том гребању о славу једног импозантног играча...

Али у исто време, Џерард зна како је то бити у великом клубу који се води лоше, горе, па очајно; видео је то и трпео је то у Ливерпулу неколико сезона, и зна, из прве руке, шта (не) треба радити да би се то променило.

А онда је ту и чињеница да Ренџерс тешко може горе, и ту је (надамо се) последње разочарање појединаца који воле Ливерпул и самим тим воле Џерарда: његово предстојеће столовање на Ајброксу не улази, баш због свега наведеног, у домен високоризичног.

Једноставно, ако Стиви успе да од Ренџерса направи иоле пристојан колектив који се неће брукати – хајде што их туче Селтик, него што их из Европе избацују којекакви Луксембуржани, и то врло заслужено – и који ће се, само можда, супротставити Џерардовом бившем газди Брендану Роџерсу, с којим је могао до онолико жељене титуле и с којим се после митског клизања никада више неће добро разумети, моћи ће да преузме заслуге на себе.

Уколико Ренџерс настави са посртањем и брукањем, нико му неће замерити пошто се "боље није могло"; а поготово му неће замерити сви они навијачи Ливерпула, из било које од четири категорије.

Јер сви они би, пардон сви они ће, пардом сви ми ћемо, кад се подвуче црта, заувек навијати за свог капитена, носио он боју која му најбоље пристаје или стајао с оне стране стихова "Wхен yоу wалк тхроугх а сторм..."

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес