Руси остају, Американци иду

Интервенција ваздухопловних и морнаричких снага Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства и Француске против Сирије, у прошлу суботу, изведена као реакција на напад хемијским оружјем, наводно снага под контролом Башара ал Асада у мјесту Дума, у којем је страдало 70 људи, брзо одлази у заборав, што се медија који су у њој видјели почетак озбиљне конфронтације Вашингтон – Москва тиче. У самој Сирији, гдје рат или боље речено ратови, бјесне већ седам година, агонија се наставља.

Свијет 22.04.2018 | 12:19
Руси остају, Американци иду
Земља је раскомадана на неколико територија под контролом различитих снага: нешто више од половине бивше државе држи Асадова влада, чије су снаге почеле да се опорављају послије руске интервенције септембра 2015, а које подржава и Иран. Сјевероисток је у највећој мјери под контролом курдских милиција (YПГ – Јединице за заштиту народа), а неколико енклава, међу којима провинција Идлиб, у рукама је сиријских побуњеника, између осталих Нусра фронта. И једне и друге подржава Запад.

Сјеверозапад су заузели Турци. Постоје и двије веће и неколико мањих енклава Исламске државе. Руси држе поморску базу у Тартусу и ваздухопловну у Хмејмиму, Американци имају 2.000 војника који ће се ускоро, према најави предсједника Доналда Трампа, вратити кући.

Прије избијања сукоба 2011, Сирија је имала 22 милиона становника, а од тада су, према подацима из 2016, њих 13,5 милиона постали избјеглице: око пет милиона је напустило Сирију, остали су интерно расељени. Погинуло је око пола милиона људи, према актуелним процјенама. Сукоби су прије седам година избили, према западном наративу, зато што су грађани жељели више демократије, а Асад им то није дао.

Од почетне приче западних земаља да „диктатор који коље сопствени народ“ – тако се додуше третира и сада – мора да оде, сада се истиче да циљ овог, као и ранијих напада није промјена режима у Дамаску. Асад свакако има свој рок трајања, а рјешење за послијератну Сирију није на видику.



До велике конфронтације између САД и Русије, супротно наводним очекивањима, није дошло. Поређења са Кубанском ракетном кризом нису одржива. Као и приликом америчког напада на ваздухопловну базу Шајрат априла 2017, за који је повод био исти – хемијски напад – Руси су унапријед били обавијештени.

Напад је био „циљан“, ограниченог опсега, мете постројења са хемијским оружјем. Шта је био циљ акције? Званично, да се покаже да се „убијање сопственог народа“ неће толерисати. Погинула су шесторица сиријских војника. Асад је ту гдје је, Руси такође, Американци иду уз обећање да би, ако треба, могли опет да нападну са својих бродова у Средоземљу.

Сузан Рајс, савјетница за националну безбједност током другог мандата Барака Обаме, у тексту објављеном у Њујорк тајмсу послије напада, примјећује да је политика претходне и садашње администрације према Сирији „више слична него различита“.

Док су Русија и Иран „издашно плаћали како би сиријског вођу Башара ал Асада оспособили да растури опозицију и који ће остати у Сирији да га подржавају“, САД „треба да разјасне своје стратешке циљеве у Сирији и спроводе их немилосрдном дисциплином“, пише Сузан Рајс подсјећајући нас колико је Обамин однос према овој кризи био неодлучан и колико је управо такав став довео до стања ствари које је описала.

Америчке политичке опције у Сирији, према њеним ријечима, сада су „горе, ограниченије и неефикасније него икада“. Користећи фразу коју често употребљава и Трамп – „цивилизовани свет“ – у који убраја извођаче напада, Рајс предвиђа да ће „одвраћајући учинак“ овог и евентуалних будућих бомбардовања бити веома краткотрајан, мислећи на наводну Асадову ријешеност да употребљава хемијско оружје. За њу, у том смислу, није „најмање важан“ фактор то што су САД „опрезне да не изазову шири сукоб“.

Бивша Обамина сарадница сматра да Америка и даље треба да се уздржава од покушаја војног рушења Асада јер би цијена такве акције, не само новчана, била виша од евентуалних користи које би донијела. „Пошто су Русија и Иран већ толико пуно уложили да га (Асада) одрже, ризици такве стратегије само су се повећали. Сједињене Државе треба да наставе да избјегавају непосредан сукоб са Русијом; ограниче ризик судара Израела са Ираном и његовом продуженом руком Хезболахом; и да отклоне конфликт између Турске и сиријских Курда чију помоћ Америка још треба против Исламске државе“.

Рајс очигледно сматра да је главни задатак на који САД треба да се усредсриједе Исламска држава. Зато Трампову најаву повлачења назива исхитреном. Одлазак 2.000 америчких војника, тврди, омогућио би опоравак џихадиста. Она признаје да стратегија коју нуди – а у коју спада и магловита визија неких будућих „слободних и фер избора“ у Сирији – неће зауставити рат, али ће зато „Сједињене Државе сачувати управљеним на јасне и достижне циљеве, отклонити стратешко пренапрезање (Америке) и мудро служити нашим средишњим националним интересима“.

Шта су били интереси Уједињеног Краљевства и Француске да се придруже америчкој блиц војној акцији? Што се тиче Лондона, нема сумње да он остаје главни савезник Вашингтона чија је актуелна администрација топло поздравила одлазак Британије из Европске уније, као и главни заговорник актуелног оштрог курса према Русији. Ипак, и британска премијерка Тереза Меј јасно је ставила до знања да рушење Асада, што би водило још оштријем курсу према Русији, није била опција – макар у минулом бомбардовању. Дио одговора на питање о мотивима Француске свакако се састоји у жељи председника Емануела Макрона да, послије почетних несугласица, покуша да успостави добре односе са Трампом. И изгледа да им то обојици за сада полази за руком.



Исто то не може се рећи када је ријеч о односима САД и Њемачке која је упадљиво недостајала у војној акцији коју је Трамп предводио. Њемачки лист Ханделсблат у свом извјештају о једној емисији ЗДФ-а посвећеној Сирији наводи занимљиву опаску о ставу Урсуле фон дер Лајен, њемачке министарке одбране, која је у емисији „ваздушни напад назвала добрим и истовремено изгледала задовољно што Бундесвер није био замољен за помоћ“. Дакле, од Њемачке није ни тражено да покрене своју авијацију. Нејасно је да ли је Ангела Меркел такав захтјев предуприједила својим „најн“ – како је то тенденциозно интерпретирао Спутњик. Објашњење за њемачко уздржавање од војне акције тумачи се и њеним захтјевом да постане нестална чланица Савјета безбједности УН, за шта мора да обезбиједи довољан број гласова у Генералној скупштини.

У поменутој емисији насловљеној „Сиријска дилема – нема рјешења без Путина?“ постављено је и питање да ли Европа има своју стратегију за Сирију. Коментатор Ханделсблата закључује да је емисија у којој је Урсула фон дер Лајен саопштила „симпатичан“ став Берлина – показала да је Европа „од такве стратегије удаљена“.

Коментатор Цајта у својој анализи наводи да су „данашњи савези често тактички и ситуациони, а границе између пријатеља и непријатеља флуидне“. Док тврди да је „руска економија данас мања од италијанске“, закључује да се у Сирији Русија, Иран и Турска договарају о будућим интересним сферама, а САД послије ограниченог напада на индустрију хемијског оружја не раде више ништа да нашкоде режиму Башара ел Асада.

Једну од моралних поука послије напада објављује алтернативни њемачки новинар Јирген Тоденхефер, који је у вријеме највећег успона Исламске државе посјетио „главни град калифата“ и о томе објавио књигу. Он Трампово звоцање Русији и Ирану због њихове подршке Асаду описује као лошу шалу истичући да су Сједињене Државе одговорне за смрт „више од милион недужних мушкараца, жена и дјеце на Блиском истоку“.

(Данас)

Коментари / 6

Оставите коментар
Name

Сведска

22.04.2018 14:25

Гледам ове фотке горе,који узас и које русевине,али све то улази у план стварања великог Израела.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Ре Свед

22.04.2018 16:37

То сто је урадјено од ове земље не слузи на цаст никоме.Престасно је да је све русење било узалудан бијес.Нит је Асад цвијеце нит су побуњеници на правом путу.Потпуна лудница.

Name

Ре

22.04.2018 18:29

Да се нико није месао сем УН давно бих било заврсено са патњама Сиријаца. Овако Асад кои има подрску 17% Сиријаца уз помоц Ирана Хејзболаха и Русије унистава остале народе и градове и то ми нијд јасно ако Асад нема подрску народа а нема ко уствари је агресор. Исил је капитулирао ста сада колико ја видим овдје се уствари Иран убацује а то није био циљ Израела зато се конфликт наставља. Израел је мислио са.о растурити земљу у суседству која је подрзавала Хејзболах ал кренуло супротно

Name

Ре Ре

22.04.2018 23:33

А одакле ти тај податак да Асад има подршку свега 17% Сиријаца? Све те приче како Асад "убија свој народ" и има малу подршку народа причају странци који желе смјену власти коју су изабрали Сиријци у неку другу која је њима по вољи. Сваки новинар или политичар који је заиста отишао и посјетио Сирију је био питан од стране сиријског народа: "Зашто ви подржавате терористе? Знате ли да су они 80% плаћеници из страних земаља?" Дакле, Саудијска Арабија, Катар, Турска и Јордан, уз помоћ САД и њених сателита настоје да уклоне власт која има подршку већине Сиријаца и при том уништавају сирисјку земљу и народ,

Name

Мале маце

22.04.2018 15:06

Биће да код нас су се мале маце свађале! Колико су спремни у Сирији сами себи наудити!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Зоран

22.04.2018 17:37

За наук свима који по налогу страних плаћеника поцну русит легално од народа изабрану власт. Добију порусену и уништену државу и хиљаде мртвих. Али њима је свеједно они су свој посао обавили и напунили џепове.

ОДГОВОРИТЕ