Анализа: За те паре, морало је боље!

Или, како је уложених 3. 000. 000 евра остало без ефекта у Партизану.

Фудбал 23.04.2018 | 22:30 Новца је било – добрих избора не.

Ако је судити на основу такмичења у Србији, на концу сезоне у којој ће, извесно, остати без једног, а „виси“ му и други трофеј, Партизан је највеће грешке направио у спортском сектору. Иако су навијачи и фудбалски посленици говорили да је доласком Мирослава Ђукића савршено „покривен“ изненадни одлазак Марка Николића у Мађарску и чак унапређена струка, а сваки Гробар се летос обрадовао доласцима Сејдубе Суме и Зорана Тошића, те зимском потпису Ђорђа Ивановића, испоставило се да се најзвучније и(ли) најплаћеније аквизиције примичу статусу највећих разочарања.

Поготово кад се обрачунају финансијска средстава уложена у доласке и пажљиво анализира њихов појединачни учинак, јасно је да црно-белима нису донели оно што се очекивало. За ангажман тренера, бившег везисте Слована, потенцијалног српског репрезентативца и званично најкориснијег играча јесењег дела Суперлиге, првак Србије је извдвојио више од 3.000.000 евра. Што на обештећења, што на плате. Последица је таква да се многи, између осталог и у Хумској 1, питају да ли су за тај новац могли да се ангажују квалитетнији тренер и(ли) бољи играчи.

Мада изгледа као „накнадна памет“, ови примери показују да је спортски сектор (читај: директор Ивица Илиев) заказао у селекцији тима, јер је располагао, за овдашње прилике, довољним буџетом, а резултати су обесхрабрујући. Чак и ако Парни ваљак надокнади два гола минуса са Бановог брда и дође у прилику да брани трофеј, то и даље не значи да има игру (није је ни имао у већем делу сезоне) што је највећи минус тренера Мирослава Ђукића. Његов ангажман је, руку на срце, најмање коштао клуб, јер је био слободан на тржишту, али је зато на име плате добио 300.000 евра по сезони, у којој је – за то му свака част – успео да направи грандиозан помак у Лиги Европе и презими у том такмичењу.

Због тога је трепела мисија одбране дупле круне.

Понајвише јер је Сејдуба Сума, осим епитета најскупљег, на путу да зради још један - највећег промашаја у историји клуба. Омалени Гвинејац стигао је у Београд за 1.650.000 евра обештећења Словану и плату од неколико стотина хиљада евра. Неки помињу пола милиона. У клубу кажу „пословна тајна“.

И (скоро) ништа није урадио да би улагања оправдао. Нарочито после подсећања да је годину и по дана „долазио“ у Партизан. Е, сад: шта су црно-бели у њему видели, а због чега „то“ не приказује испредано је доста пута. Између осталог и на страницама овог портала. Можда је само до њега, а можда, како део навијача сматра, до тренера.

Било како, фудбалер Суминог статуса и плате морао је досад да има бар по 15 голова и асистенција да би могло да се каже како је његов потпис имао смисла. Овако, није чудо што у Партизану желе да га продају. Питање је само по којој цени. И - коме?

Сејдуба Сума је разочарао црно-беле зато што није ставио знак једнакости између учинка на терену и новца уложеног у њега, док је Зоран Тошић подбацио у смислу онога што је приказивао на другим адресама. Посебно у ЦСКА. Кад је долазио описан је као „бомба над бомбама“, играчки калитети му никад нису били спорни, међутим, ни он никако да пренесе на терен све што зна.

Посебно у такозваним великим утакмицама. Између осталог и због честих повреда, које му се могу узети као оправдање, али један од најискуснијих играча тек за један гол је бољи него пре равно деценију, кад је први пут обукао дрес Партизана (9:8). Бамби није био трошак за клуб, јер је дошао као слободан играч, међутим, годишња примања (нема званичних података, незванично више стотина хиљада евра) сугеришу да је морао боље по питању игре, коју је замаскирао делотворним учинком из прекида.

Исто важи и за Ђорђа Ивановића. Сам је себи наметнуо обавезу и високе амбиције избором за најкориснијег играча јесењег дела првенства. Штавише, то признање стигло му је од директних такмаца на теренима Суперлиге, али... Овог пролећа бивши капитен Спартака се очигледно мучи, често није у првих 11, кад уђе с клупе тек понекад засветлуца, али још није ни сенка играча плаћеног 400.000 евра. Плус плата, плус проценти бившем клубу кад се прода.

Где опет, долазимо до Мирослава Ђукића, јер је Ивановић разлику у корист Суботичана правио као офанзивни везни, дејствујући иза нападача, а садашњи тренер га или гура у шпиц или на крило. И до процене спортског сектора који мора да на време да спозна да нису исти захтеви играња у било којој другој суперлигашкој екипи (углавном на контре) и Партизану (све се ради у простору од 30 метар или би тако требало да буде).

Закључак: црно-бели су пажљивије морали да бирају. И тренера (за сва три фронта, а не само један) и фудбалере (способне да побеђују у серијама). Кад су већ имали новца...

Извор: моззартспорт