Analiza: Za te pare, moralo je bolje!

Ili, kako je uloženih 3. 000. 000 evra ostalo bez efekta u Partizanu.

Fudbal 23.04.2018 | 22:30 Novca je bilo – dobrih izbora ne.

Ako je suditi na osnovu takmičenja u Srbiji, na koncu sezone u kojoj će, izvesno, ostati bez jednog, a „visi“ mu i drugi trofej, Partizan je najveće greške napravio u sportskom sektoru. Iako su navijači i fudbalski poslenici govorili da je dolaskom Miroslava Đukića savršeno „pokriven“ iznenadni odlazak Marka Nikolića u Mađarsku i čak unapređena struka, a svaki Grobar se letos obradovao dolascima Sejdube Sume i Zorana Tošića, te zimskom potpisu Đorđa Ivanovića, ispostavilo se da se najzvučnije i(li) najplaćenije akvizicije primiču statusu najvećih razočaranja.

Pogotovo kad se obračunaju finansijska sredstava uložena u dolaske i pažljivo analizira njihov pojedinačni učinak, jasno je da crno-belima nisu doneli ono što se očekivalo. Za angažman trenera, bivšeg veziste Slovana, potencijalnog srpskog reprezentativca i zvanično najkorisnijeg igrača jesenjeg dela Superlige, prvak Srbije je izvdvojio više od 3.000.000 evra. Što na obeštećenja, što na plate. Posledica je takva da se mnogi, između ostalog i u Humskoj 1, pitaju da li su za taj novac mogli da se angažuju kvalitetniji trener i(li) bolji igrači.

Mada izgleda kao „naknadna pamet“, ovi primeri pokazuju da je sportski sektor (čitaj: direktor Ivica Iliev) zakazao u selekciji tima, jer je raspolagao, za ovdašnje prilike, dovoljnim budžetom, a rezultati su obeshrabrujući. Čak i ako Parni valjak nadoknadi dva gola minusa sa Banovog brda i dođe u priliku da brani trofej, to i dalje ne znači da ima igru (nije je ni imao u većem delu sezone) što je najveći minus trenera Miroslava Đukića. Njegov angažman je, ruku na srce, najmanje koštao klub, jer je bio slobodan na tržištu, ali je zato na ime plate dobio 300.000 evra po sezoni, u kojoj je – za to mu svaka čast – uspeo da napravi grandiozan pomak u Ligi Evrope i prezimi u tom takmičenju.

Zbog toga je trepela misija odbrane duple krune.

Ponajviše jer je Sejduba Suma, osim epiteta najskupljeg, na putu da zradi još jedan - najvećeg promašaja u istoriji kluba. Omaleni Gvinejac stigao je u Beograd za 1.650.000 evra obeštećenja Slovanu i platu od nekoliko stotina hiljada evra. Neki pominju pola miliona. U klubu kažu „poslovna tajna“.

I (skoro) ništa nije uradio da bi ulaganja opravdao. Naročito posle podsećanja da je godinu i po dana „dolazio“ u Partizan. E, sad: šta su crno-beli u njemu videli, a zbog čega „to“ ne prikazuje ispredano je dosta puta. Između ostalog i na stranicama ovog portala. Možda je samo do njega, a možda, kako deo navijača smatra, do trenera.

Bilo kako, fudbaler Suminog statusa i plate morao je dosad da ima bar po 15 golova i asistencija da bi moglo da se kaže kako je njegov potpis imao smisla. Ovako, nije čudo što u Partizanu žele da ga prodaju. Pitanje je samo po kojoj ceni. I - kome?

Sejduba Suma je razočarao crno-bele zato što nije stavio znak jednakosti između učinka na terenu i novca uloženog u njega, dok je Zoran Tošić podbacio u smislu onoga što je prikazivao na drugim adresama. Posebno u CSKA. Kad je dolazio opisan je kao „bomba nad bombama“, igrački kaliteti mu nikad nisu bili sporni, međutim, ni on nikako da prenese na teren sve što zna.

Posebno u takozvanim velikim utakmicama. Između ostalog i zbog čestih povreda, koje mu se mogu uzeti kao opravdanje, ali jedan od najiskusnijih igrača tek za jedan gol je bolji nego pre ravno deceniju, kad je prvi put obukao dres Partizana (9:8). Bambi nije bio trošak za klub, jer je došao kao slobodan igrač, međutim, godišnja primanja (nema zvaničnih podataka, nezvanično više stotina hiljada evra) sugerišu da je morao bolje po pitanju igre, koju je zamaskirao delotvornim učinkom iz prekida.

Isto važi i za Đorđa Ivanovića. Sam je sebi nametnuo obavezu i visoke ambicije izborom za najkorisnijeg igrača jesenjeg dela prvenstva. Štaviše, to priznanje stiglo mu je od direktnih takmaca na terenima Superlige, ali... Ovog proleća bivši kapiten Spartaka se očigledno muči, često nije u prvih 11, kad uđe s klupe tek ponekad zasvetluca, ali još nije ni senka igrača plaćenog 400.000 evra. Plus plata, plus procenti bivšem klubu kad se proda.

Gde opet, dolazimo do Miroslava Đukića, jer je Ivanović razliku u korist Subotičana pravio kao ofanzivni vezni, dejstvujući iza napadača, a sadašnji trener ga ili gura u špic ili na krilo. I do procene sportskog sektora koji mora da na vreme da spozna da nisu isti zahtevi igranja u bilo kojoj drugoj superligaškoj ekipi (uglavnom na kontre) i Partizanu (sve se radi u prostoru od 30 metar ili bi tako trebalo da bude).

Zaključak: crno-beli su pažljivije morali da biraju. I trenera (za sva tri fronta, a ne samo jedan) i fudbalere (sposobne da pobeđuju u serijama). Kad su već imali novca...

Izvor: mozzartsport