За диплому 100 хиљада марака!

Према свједочењима, у то вријеме се увелико шапутало да су, у сарадњи с једним талијанским колегом, тадашњи професор, а данашњи декан Медицинског факултета Ранко Шкрбић, и тадашњи ректор бањалучког Универзитета, Драгољуб Мирјанић, тим Талијанима омогућили лажно студирање по цијени од 100. 000 КМ по „студенту“ па навише.

Република Српска 16.04.2018 | 20:36 О причи о групи од око 70-ак Италијана (међу њима и нешто Швајцараца), углавном зубних техничара, који су готово преко ноћи исполагали испите на Медицинском факултету у Бањалуци и тако постали лажни стоматолози, постојала су одређена сазнања и информације још прије више од 15 година, али је цијела ствар убрзо политички заташкана.

Неколико извора ИнфоРадара, с којима су, дуго истражујући улазне информације до којих су дошли (али су, што је још значајније, дошли и до аутентичних докумената), међу њима и један од професора који је из страха од политичке одмазде инсистирао на анонимности, у протеклих неколико седмица помогли су да склопимо недостајући дјелић за мозаик ове велике корупцијске приче.

Према њиховим идентичним свједочењима, у то вријеме се увелико шапутало да су, у сарадњи с једним талијанским колегом, тадашњи професор, а данашњи декан Медицинског факултета Ранко Шкрбић, и тадашњи ректор бањалучког Универзитета, Драгољуб Мирјанић, тим Талијанима омогућили лажно студирање по цијени од 100.000 КМ по „студенту“ па навише.

Да зло буде горе, скоро идентичан сценарио у својој књизи Куку нама, тешко теби, Милораде, која је штампана 2014. године, описао је и Милутин Пејић (бивши директор Пошта Српске), тврдећи да му је професор Ђан Карло Боццони (којег у књизи именује као Ђан Парло Вазалонеа), лично признао да је такав „посао“ успио да реализује у Бањалуци.

Пејић није желио да говори за портал, јер је, како је објаснио, све већ написао, а упркос конкретним питањима нијеми су остали и Ранко Шкрбић и Драгољуб Мирјанић, данас генерални секретар Академије наука и умјетности РС.

Шкрбића и Мирјанића питали смо да ли су и када ови „студенти“ похађали наставу, полагали испите и, евентуално, стекли дипломе на Медицинском факултету, као и да прокоментаришу директне оптужбе на сопстевни рачун и разјасне своје улоге, али ни са једне адресе одговор ни након пола мјесеца чекања није стигао.

О томе колико је прича озбиљна вјероватно свједочи и чињеница да на читав сет питања о 29 студената, чија су имена у нашем посједу, ни након истека службеног рока од 15 дана који предвиђа Закон о слободи приступа информацијама, нико ни са Медицинског факултета није одговорио.

Наиме, са списка до којег је дошао портал Инфорадар, видљиво је да се сви студенти воде као да су на факултет уписани 1996. године, иако Пејић у својој књизи тврди да је Ђан Карло Боццони (у књизи Вазалоне), „преговоре“ са главешинама на Универзитету водио неколико година касније и да су, уз фалсификовану документацију, Италијани, заправо, ретроактивно уписани.

О правој збрци са уписом могао би да посвједочи и само један детаљ – на списку студената једно од имена је и Серале Маттео, са бројем индекса 186/96 (што би требало да значи да је на факултет уписан 1996. године), али на увјерењу које му је 1998. издато ради наводног пребацивања на други факултет, пише да је на Медицински факултет у Бањалуци уписан 1994/95 године?!

„Студенти“ у 47. години живота

Осим чињенице да су неки од „студената“ тада били прилично времешни, а поједини ближе пензији него цвијету младости па је, рецимо, Роса Цоссу из Сасарија, 1996. имала 36 година, а њен колега, Ђан Паоло Бруни из Фиренце чак 47, посебно су индикативна увјерења о положеним испитима до којих је Инфорадар.ба такође дошао.

На тим увјерењима, чије факсимиле ексклузивно објављујемо, а која су издата 1998. године наводно због преписа на сродне факултете у Новом Саду и Крагујевцу, сви студенти имају једнак број положених испита – 22, а да куриозитет буде већи, скоро сви су положили и гинекологију, предмет који, како нам је потврђено са факултета, на Одсјеку за стоматологију уопште не постоји!

Сву ову документацију потписала је тадашња деканеса Медицинског факултета Љиљана Хотић-Човичковић, која је у међувремену трагично настрадала (према постојећим информацијама у саобраћајној несрећи) те због тога нисмо били у могућности потражити било какав став.

Индикативно је, такође, да су се сви они са Медицинског факултета у Бањалуци исписали у осмом семестру, или, простом рачуницом – са четврте године стоматологије, али ни на питање – како су студенти за двије године (од 1996-1998), успјели да догурају до четврте године студија, одговор није стигао.

„Вјерујем да су им ти детаљи промакли, јер је било најважније да се каквом-таквом документацијом покрију и наводним преписивањем Италијана на факултете у Србији ријеше те приче након што је она процурила“, каже један од професора са Медицинског факултета.

Он, такође, тврди да му није познато да је на бањалучкој стоматологији икад организована настава на талијанском или неком другом страном језику, па је остало нејасно и како су студенти-Талијани, ако су икад били у Бањалуци, слушали наставу и полагали испите?

Дгс није имала базу података

Са Медицинског факултета није стигао одговор ни на нашу молбу да нам дозволе увид у документацију о пријавама испита спорних студената, као ни увид у билтене о евентуалним, свршеним стоматолозима из Италије који су „дипломирали“ у Бањалуци.

Детаљно описујући разговор са Ђан Карлом Боццонијем који је, тврди Пејић у својој књизи, најприје покушао да сакрије да је успио да подмити главешине на бањалучком Универзитету, а све му признао кад је, због лошег здравственог стања, од њега затражио помоћ, Пејић тврди и да је годинама узлауд покушавао да добије више података о евентуалном боравку Талијана у Бањалуци.

Трагом те информације, наш портал је затражио податке од Граничне полиције БиХ, са питањем да ли су и када особе са списка регистроване да су ушле или изашле из Босне и Херцеговине.

Осим информације да у то вријеме Гранична полиција (тадашња ДГС), није имала електронску базу података (!),

из те институције тврде да одговор нису у могућности да доставе због, како кажу, заштите личних података.

„Такав захтјев може да поднесе само физичко лице на које се захтјев односи, или његов овлашћени заступник. Према процјенама Агенције за заштиту личних података БиХ, таква врста информација може бити прослијеђена само полицијским или правосудним органима“, одговорили су из Граничне полиције.

Ништа боље нисмо прошли ни у Служби за послове са странцима БиХ, од које смо затражили податке о евентуланој пријави боравка Талијана у БиХ, односно у Републици Српској и/или Бањалуци.

„Увидом у евиденције, утврђено је да наведена лица не пролазе кроз службене евиденције ни по којем основу“, казали су у Служби, игноришући нашу молбу да појасне шта то тачно значи – да би Талијани требало да буду у некој другој евиденцији или да, једноставно, на нашој територији никад нису ни регистровани?

Отворено писмо Додику

Избјегаваући да дају било какав одговор, иако су им питања прослијеђена на чак три адресе – инфо службу, продекану за наставу Ненаду Понорцу и декану Ранку Шкрбићу, са Медицинског факултета у Бањалуци избјегли су и да нам доставе податак о дозвољеним квотама за упис страних студената, па је остало нејасно да ли је и колико странаца код њих могло да се упише те 1996. године.

„И да вам ништа друго није сумњиво, била би сумњива управо та година када су Италијани, наводно, почели да студирају. Па, како повјеровати да би баш из Италије неко дошао да студира у Бањалуку само годину дана од завршетка крвавог рата?“, каже за Инфорадар.ба један од професора са бањалучке медицине.

Такође тврди да је илузорно очекивати да скоро двије деценије касније неко, тачније – истражни органи, покрену ту причу, ако су је, како каже, тако „успјешно игнорисали“ (одређени центри моћи и заташкавали) свих ових година.

А да су је игнорисали свједочи и чињеница да је књига Милутина Пејића, која је, заправо, писана као отворено писмо предсједнику Републике Српске Милораду Додику (те му и послата препоручном пошиљком), прослијеђена и на адресу републичког окружног тужиоца.

Иако никад није публикована ни штампана као званично издање и нема је у продаји, књига је прослијеђена на још неколико адреса, између осталог и у Ректорат бањалучког Универзитета и у Академију наука и умјетности РС.

На оно што у њој пише нико никад није реаговао. Можда и због тога што би отварање ове пандорине кутије открило све судионике и велике размјере криминала и копруције која је заташкана.

(БН/ИнфоРадар)