Анализа Ђукића: Зашто не може да добије дерби?

Шта је проблем против великих, а шта против малих? Где су победе у серијама? Можда Партизан и његови навијачи превише очекују од свог тренера?

Фудбал 16.04.2018 | 23:25 Дошао је због Лиге шампиона – могао би да оде без прилике да се у њу пласира. Минулог лета пао је на испиту званом Олимпијакос, наредног неће ни учествовати у модификованим квалификацијама, јер је суштински остао без титуле. У међувремену се пласирао у Лигу Европе, из ње испао на првом наредном кораку, имаће шансу да сезону оконча освајањем Купа Србије, међутим, питање је да ли ће мање значајан пехар (евентуално) и зима под капом УЕФА бити довољни аргументи да се учинак Мирослава Ђукића пред крај половине уговорне обавезе са Партизаном вреднује прелазном оценом.

Од тренера који је у првом мандату форсирао допадљив фудбал, афимирсао младе играче, укомпоновао странце, на два разбоја подигао тржишну вредност, а на трећем имао повољне резултате, преобразио се у стратега чија игра постаје све мање гледљива Гробарима, запоставља најскупље или најплаћеније појединце и притом нема печат у виду позиције на табели. Поразом у 157. вечитом дербију Ђукић је наметнуо дилему да ли су његов заштитни знак јесењи подвизи у Лиги Европе или, једноставно, боље од подређене улоге у великим утакмицама не може.

Пре свега: да ли је тренер за мечеве који дижу адреналин? Конкректно, против Црвене звезде. Дуел на “Маракани“ био је осми Мирослава Ђукића на Партизановој клупи кад су наспрам њега црвено-бели. Само једном, 24. фебруара 2007. успео је да слави. Убедљиво! Беше 4:2 на Маракани, у премијерном дербију некадашњег репрезентативног штопера. После тога чак седам утакмица без славља над највећим и јединим правим такмацом у овдашњем фудбалу. Против Бошка Ђуровског три пораза у месец дана (1:0 и 1:2 у првенству, 0:1 у полуфиналу Купа), нешерено у судару са Милорадом Косановићем септембра 2007. године (2:2), а ове сезоне у дуелима са Владаном Милојевићем два ремија (0:0, 1:1) и неуспех од суботе вече (1:2).

Мало је то за амбиције Партизана. Тим пре што је његов претходник Марко Николић “шио“ Звезду у свакој прилици (пет тријумфа и реми).

Неко ће приметити да поређење са Николићем није одговарајуће, јер је у директном дуелу, у другој половини августа, бивши селектор славио без примљеног гола, међутим, остаје и велико питање – баш као ово о дербијима – да ли је тих 4:0 у двомечу баража за плеј-оф Лиге Европе инцидент у каријери актуелног Партизановог тренера и ако није, зашто чешће не побеђује на такав начин? Убитачно, ефикасно, на контре. Први проблем који се појавио код Мирослава Ђукића тиче се такозваних “великих“ утакмица. Оних у којима је Партизан у истој равни са противником или испод њега по рејтингу у Европи. Против Олимпијакоса, кијевског Динама и Викторије Плзењ, објективно јачих ривала, није био ни близу успеха, у судару са Јанг Бојсом (други шешир на жребу за групну фазу ЛЕ) освојио је четири бода и можда баш тај реми у Берну и славље на Топчидерском брду, вредно пласмана у нокаут фазу, потврђују да је реч о “изузетку који потврђује неписано правило“.

Партизан са Ђукићем на клупи није добио ни Звезду (увек велика утакмица и велики противник), ни Олимпијакос, ни Динамо, ни Плзењ. А Видеотон и Скендербег су на поменутим листама УЕФА ипак клубови рангирани слабије од нашег представника, због чега су се пролаз над Мађарима и довољан број бодова у обрачуну са Албанцима условно речено подразумевали.

Мисија Мирослава Ђукића у Хумској памтиће се и по великом броју киксева на “малим утакмицама“. Могу на црно-белој стани Топчидерског брда да се жале не суђење, заверу ФСС, траже изговоре ван свог дворишта, међутим, суштина је да је огроман бодовни заостатак у односу на Црвену звезду последица несхватљивих резултата у утакмицама које су морале да се победе. Бодове из дома још актуелног шампиона односили су Вождовац, Напредак, Чукарички, Спартак, Војводина и Земун, на страни се губило у Крушевцу и Нишу, а са толиким мањкавостима не може се (п)остати првак. Е сад, може бити да Партизан, људи у њему (руководство) и око њега (навијачи) превише траже од Мирослава Ђукића. Превише, јер историја учи да он није тренер који ће побеђивати у серијама и на тај начин гарантовати освајање пехара. Поготово што сам често каже “ово је максимум, не могу ништа да замерим екипи“.

За 11 година, колико се бави тренерским послом, Мирослав Ђукић је само четири пута нанизао шест или више победа. Најбољи је био још на старту каријере, с краја сезоне 2006/2007 и почетком 2007/2008 остварио десет таквих утакмица на клупи Партизана. У Ваљадолиду је у такмичарској 2011/2012 добацио до шест, да би ове сезоне остварио најпре осам (јесенас почев од ОФК Бачке закључно са Јанг Бојсом), па шест (од Рада до Борца).

Клуб шампионских амбиција захтева више. На пример, чудесних 37 мечева без пораза у ери Марка Николића. Е, тако се освајају пехари.

На концу прве сезоне по повратку из иностранства, иза Мирослава Ђукића остаће сведочанство да је почео да враћа на колосек Данила Пантића, форсира таленте (Армина Ђерлека, Светозара Марковића и Луку Цуцина), додуше, тек кад је испао из Лиге Европе, али и да скупо плаћена појачања (Сејдубу Суму и Ђорђа Ивановића, збирно мало више од 2.000.000 евра) није искористио. Ни у циљу да направи ни резултат, камоли игру која би гарантовала да с њом може боље од овог где је сад.

Извор: моззартспорт