Analiza Đukića: Zašto ne može da dobije derbi?

Šta je problem protiv velikih, a šta protiv malih? Gde su pobede u serijama? Možda Partizan i njegovi navijači previše očekuju od svog trenera?

Fudbal 16.04.2018 | 23:25 Došao je zbog Lige šampiona – mogao bi da ode bez prilike da se u nju plasira. Minulog leta pao je na ispitu zvanom Olimpijakos, narednog neće ni učestvovati u modifikovanim kvalifikacijama, jer je suštinski ostao bez titule. U međuvremenu se plasirao u Ligu Evrope, iz nje ispao na prvom narednom koraku, imaće šansu da sezonu okonča osvajanjem Kupa Srbije, međutim, pitanje je da li će manje značajan pehar (eventualno) i zima pod kapom UEFA biti dovoljni argumenti da se učinak Miroslava Đukića pred kraj polovine ugovorne obaveze sa Partizanom vrednuje prelaznom ocenom.

Od trenera koji je u prvom mandatu forsirao dopadljiv fudbal, afimirsao mlade igrače, ukomponovao strance, na dva razboja podigao tržišnu vrednost, a na trećem imao povoljne rezultate, preobrazio se u stratega čija igra postaje sve manje gledljiva Grobarima, zapostavlja najskuplje ili najplaćenije pojedince i pritom nema pečat u vidu pozicije na tabeli. Porazom u 157. večitom derbiju Đukić je nametnuo dilemu da li su njegov zaštitni znak jesenji podvizi u Ligi Evrope ili, jednostavno, bolje od podređene uloge u velikim utakmicama ne može.

Pre svega: da li je trener za mečeve koji dižu adrenalin? Konkrektno, protiv Crvene zvezde. Duel na “Marakani“ bio je osmi Miroslava Đukića na Partizanovoj klupi kad su naspram njega crveno-beli. Samo jednom, 24. februara 2007. uspeo je da slavi. Ubedljivo! Beše 4:2 na Marakani, u premijernom derbiju nekadašnjeg reprezentativnog štopera. Posle toga čak sedam utakmica bez slavlja nad najvećim i jedinim pravim takmacom u ovdašnjem fudbalu. Protiv Boška Đurovskog tri poraza u mesec dana (1:0 i 1:2 u prvenstvu, 0:1 u polufinalu Kupa), nešereno u sudaru sa Miloradom Kosanovićem septembra 2007. godine (2:2), a ove sezone u duelima sa Vladanom Milojevićem dva remija (0:0, 1:1) i neuspeh od subote veče (1:2).

Malo je to za ambicije Partizana. Tim pre što je njegov prethodnik Marko Nikolić “šio“ Zvezdu u svakoj prilici (pet trijumfa i remi).

Neko će primetiti da poređenje sa Nikolićem nije odgovarajuće, jer je u direktnom duelu, u drugoj polovini avgusta, bivši selektor slavio bez primljenog gola, međutim, ostaje i veliko pitanje – baš kao ovo o derbijima – da li je tih 4:0 u dvomeču baraža za plej-of Lige Evrope incident u karijeri aktuelnog Partizanovog trenera i ako nije, zašto češće ne pobeđuje na takav način? Ubitačno, efikasno, na kontre. Prvi problem koji se pojavio kod Miroslava Đukića tiče se takozvanih “velikih“ utakmica. Onih u kojima je Partizan u istoj ravni sa protivnikom ili ispod njega po rejtingu u Evropi. Protiv Olimpijakosa, kijevskog Dinama i Viktorije Plzenj, objektivno jačih rivala, nije bio ni blizu uspeha, u sudaru sa Jang Bojsom (drugi šešir na žrebu za grupnu fazu LE) osvojio je četiri boda i možda baš taj remi u Bernu i slavlje na Topčiderskom brdu, vredno plasmana u nokaut fazu, potvrđuju da je reč o “izuzetku koji potvrđuje nepisano pravilo“.

Partizan sa Đukićem na klupi nije dobio ni Zvezdu (uvek velika utakmica i veliki protivnik), ni Olimpijakos, ni Dinamo, ni Plzenj. A Videoton i Skenderbeg su na pomenutim listama UEFA ipak klubovi rangirani slabije od našeg predstavnika, zbog čega su se prolaz nad Mađarima i dovoljan broj bodova u obračunu sa Albancima uslovno rečeno podrazumevali.

Misija Miroslava Đukića u Humskoj pamtiće se i po velikom broju kikseva na “malim utakmicama“. Mogu na crno-beloj stani Topčiderskog brda da se žale ne suđenje, zaveru FSS, traže izgovore van svog dvorišta, međutim, suština je da je ogroman bodovni zaostatak u odnosu na Crvenu zvezdu posledica neshvatljivih rezultata u utakmicama koje su morale da se pobede. Bodove iz doma još aktuelnog šampiona odnosili su Voždovac, Napredak, Čukarički, Spartak, Vojvodina i Zemun, na strani se gubilo u Kruševcu i Nišu, a sa tolikim manjkavostima ne može se (p)ostati prvak. E sad, može biti da Partizan, ljudi u njemu (rukovodstvo) i oko njega (navijači) previše traže od Miroslava Đukića. Previše, jer istorija uči da on nije trener koji će pobeđivati u serijama i na taj način garantovati osvajanje pehara. Pogotovo što sam često kaže “ovo je maksimum, ne mogu ništa da zamerim ekipi“.

Za 11 godina, koliko se bavi trenerskim poslom, Miroslav Đukić je samo četiri puta nanizao šest ili više pobeda. Najbolji je bio još na startu karijere, s kraja sezone 2006/2007 i početkom 2007/2008 ostvario deset takvih utakmica na klupi Partizana. U Valjadolidu je u takmičarskoj 2011/2012 dobacio do šest, da bi ove sezone ostvario najpre osam (jesenas počev od OFK Bačke zaključno sa Jang Bojsom), pa šest (od Rada do Borca).

Klub šampionskih ambicija zahteva više. Na primer, čudesnih 37 mečeva bez poraza u eri Marka Nikolića. E, tako se osvajaju pehari.

Na koncu prve sezone po povratku iz inostranstva, iza Miroslava Đukića ostaće svedočanstvo da je počeo da vraća na kolosek Danila Pantića, forsira talente (Armina Đerleka, Svetozara Markovića i Luku Cucina), doduše, tek kad je ispao iz Lige Evrope, ali i da skupo plaćena pojačanja (Sejdubu Sumu i Đorđa Ivanovića, zbirno malo više od 2.000.000 evra) nije iskoristio. Ni u cilju da napravi ni rezultat, kamoli igru koja bi garantovala da s njom može bolje od ovog gde je sad.

Izvor: mozzartsport