Интервју - Неправде због којих жали Дејо Савићевић...

Две су веће од осталих, једна је Звездина! Геније дао велики интервју Новостима уз подсећања на лепе и ружне моменте из каријере. . .

Фудбал 17.04.2018 | 00:00 Симбол Подгорице и Црне Горе, љубимац сваког правог звездаша, Геније у Милану и Италији... Где год је играо, био је обожаван. Како због магије у копачкама, тако и због искреног односа према јавности и навијачима. Без длаке на језику, увек је говорио оно што мисли (онај Пургер то зна), није био ничија марионета, могао је код Берлусконија у Милану да буде шта је хтео. Да је хтео.

Дражи су му Подгорица, исти они пријатељи из детињства, свој народ и тамошњи фудбал. Због тога је посебан лик и уникат на овим просторима. Омиљен. Хуманиста који не воли да се у јавности прича о његовим делима и помагању немочћним. А било их је много, баш много...

У великом интервјуу за Вечерње новости, Геније се присетио најважнијих детаља из каријере и ствари због којих највише жали када се подвуче црта. Не крије да га боле две велике неправде, односно изостанак признања када је био понајбољи играч Европе.



Без лажне скромности подсећа на оно што знају и врапци на грани. Није му дозвољено да буде шеста Звездина звезда. Избор тадашњег Звездиног председника Владана Лукића и његових саветника да целу генерацију прогласе шестом Звездином звездом је прекинуо светлу традицију именовања најбољих појединаца из генерација. Дејо не крије да му је то тешко пало. Или да је макар неко други именован...  

„Могао је то да буде Панчев, јер је голгетер ван серије и имао је три врхунске сезоне. Могао је и Роби који је знао све у фудбалу и био и омладински првак света, могао сам и ја,свеједно, јер смо били најбољи у тој екипи. Смешно је да нико од првака Европе и света није био шеста Звездина звезда. Најтрофејнија генерација у историји остала је без тог признања иако смо на папиру сви ми проглашени за Звездину звезду, што је ван памети. Међутим, не бих о томе, нека то иде на образ онима који су нас заборавили или намерно прескочили, како год“, каже Савићевић за Новости.

У сезони када је са Звездом бацио Европу под ноге, Савићевић је био најбољи играч Европе, али није награђен за то. Већ се спремао рат, политика није дозволило да неко из Црвене звезде подигне Златну лопту...

„Наравно да ми је било криво, неко од нас који смо постали шампиони Европе морао је да добије то признање. Ко, то је већ питање ко шта воли. Да ли Панчев који је тресао мреже као од шале, Роби Просинечки или ја који смо пленили лепом игром... Било ко, само не Папен!“, искрен је Дејо.

Да ли вам је било криво што нисте, као капитен, због искључења подигли пехар у Токију када је Звезда постала првак света?

„Мени је најбитније било да смо на крају славили. То, ко ће да подигне пехар, најмање је важно. Око тога се правила фама, али мене никада то није дотицало. Али, да смо изгубили због моје глупости, е, то бих памтио по злу до краја живота“.

Жали и што на почетку каријере у Будућности није изборио пласман у Европу.

„У Будућности сам стасао као играч. И за клуб и град, наравно, вежу ме лепе успомене. Жао ми је једино што бар једне године нисмо изборили Европу, јер смо заиста имали сјајну генерацију. Уосталом, побеђивали смо и оне најбоље: Звезду, Партизан, Динамо, Хајдук“.

Подсетио је и како је прешао у Црвену звезду иако су га терали да иде у Партизан. На крају је све легло на своје место.

„Шта легло, ништа није легло. Партизан је био клуб генерала, а Звезда политичара и полиције. У Будућности су, наравно, били за то да потпишем за Партизан, ја сам хтео само у Звезду. И онда, потерали су нас десеторицу у ЈНА, ту је био и Дарко Панчев, јер су и челници Вардара били партизановци. Било је битно да нас двојица не дођемо у Звезду, а осталих осморица су били колатерална штета. Знали смо и ми за јадац. Њихова идеја је била да обучемо униформу и онда не бисмо могли да потпишемо за Звезду. Е, Даре и ја смо сачекали први дан прелазног рока, потписали и у касарну стигли са закашњењем од неколико дана“.

Са Звездом је завршио на крву Европе и света... Касније и са Миланом.

„Немам ту нешто посебно да кажем. Имали смо заиста прејаку екипу за југословенски фудбал и лако смо побеђивали све ривале. Али, потом смо и Европи и свету показали колико смо јаки. И то је то. Сигурно је теже било са Звездом него са Миланом, јер Олимпик је био јачи од нас. Можда је та утакмица у финалу била и наша најслабија у Купу европских шампиона. Али, срећа нас је погледала са пенала“.

Жали и због неких епизода у репрезентацији Југославије. Поготово због Мундијала у Италији 1990. и ЕП у Шведској 1992. са којег је Југославија враћена због санкција.

„Црвени картон који је незаслужено добио Рефик Шабанаџовић нас је зауставио! Уверен сам да бисмо победили Аргентину, поготово зато што Марадона није био у форми. Имали смо тим да будемо међу четири најбоље екипе, а да смо стигли у полуфинале, ко зна како би се та мундијалска сага завршила. У Шведској је била то политичка одлука и свакако да нам је свима веома тешко пала. Одлука је била смешна, јер, и Сирија је нон-стоп у грађанском рату, а њихова репрезентација се увелико такмичи. Шта смо ми имали са ратом, да нисмо можда узели пушке у руке, пуцали и некога убили? Какве смо ми везе имали са политиком Слободана Милошевића? Ми смо фудбалери и само смо играли фудбал. Били смо у најбољим годинама и да нисмо паузирали због тих, суманутих санкција, уверен сам да бисмо 1994. или 1996. постигли оно што су Хрвати на СП 1998. године“.

У Француској 1998. већ није био у својој најбољој форми...

„Имао сам 32 године, био сам повређен и нисам био у првом плану. Био сам тамо, а боље да нисам био. Водили смо против Немаца са 2:0, а онда су Панцери изједначили, па нас је жреб послао на Холандију уместо на Мексико. Против Лала пречка нам се испречила. Ипак, мислим да нам је највећи минус била повреда Дарка Ковачевића. Био је у сјајној форми и да се није повредио против Немачке, ми бисмо их добили“.



По стварима за којима жали рекло би се да је много тога пропустио у каријери. А заправо је много више урадио. Две титуле првака Европе, једна планете, по три титуле првака Југославије и Италије, спортиста године у Југославији... Али изнад свега тога су они дриблинзи који не стају ни у једну статистичку категорију, они гегови и вицеви у игри због којих су дрхтали Олд Трафорд и Алекс Фергусон, голови попут оног у Минхену који су писали историју, магичне асистенције... Чиста фудбалска уместност је највећи легат Дејана Савићевића.

Замислите да је остварио и оно за чим жали?!

Извор: моззартспорт

ФОТО: МН Пресс