Нормални људи су суперхероји

Све ово што нам се догађа у овој земљи - то сами себи радимо, каже познати глумац који игра Суперхероја у љубавно-фантастичној драми "О бубицама и херојима" Петра Пашића, која 12. априла, седам година након завршетка снимања, коначно започиње свој биоскопски живот.

Србија 10.04.2018 | 08:00 Филм је имао премијеру на Фесту, а састоји се од четири испреплетене приче. Главни јунак Раша (Бојан Димитријевић) ради као чувар у старом хотелу где среће живописне ликове међу којима је и Суперхерој, у изврсном тумачењу Боде Нинковића.

"У суштини свега је љубавна прича, али у околностима, како смо тада мислили, после краја света. Ових седам година је још додало тај осећај па је сада идеално време за приказивање. Иако није класичан биоскопски, комерцијални филм, има добру атмосферу и нуди једну боју која је потребна домаћој кинематографији", каже за "Блиц" Нинковић.

Улога Суперхероја је нетипична за вас?

"Нисам до сада имао таквих задатака. Био је то леп изазов. Он има карактер лузера, али и искрену жељу да помогне другима и тако и себе лечи на одређен начин и покушава да после велике личне трагедије среди живот. Филм даје дозу оптимизма и то је оно што је добро."

Суперхерој склапа необично другарство са клинцем из сиротишта који у њему види правог суперјунака?

"Има ту наговештаја супермоћи, али, заправо, само покушава да на клинца пренесе оно што он није радио у животу: да му покаже да човек, ако жели и ако му је до нечега стало, све може својом вољом да уради."

Ко су данас суперхероји?

"Сви они који покушавају да живе на нормалан начин водећи рачуна о себи најближима и најдражима који покушавају да, не угрожавајући друге, остваре неке снове, жеље и нешто што су себи зацртали. Притом мислим да је мера кључна реч - човек мора да буде реалан у процени онога шта жели и колико жели и то усклади са својим могућностима. Сада је у игри тотални дисбаланс између реалних могућности и жеља које су нам наметнуте у овој брзини. Нарочито телевизија намеће стандарде који немају везе са реалним животом. Сви би нешто одмах, брзо и много."

Али наше жеље морају да се прилагоде овој земљи...

"То је тачно, али питање је колико смо ми сами себи дозволили да нам се овакве околности наметну и да онда морамо да спуштамо лествицу онога што би било нормално и могуће да остваримо. Мислим да ми нисмо довољно свесни шта себи радимо. Све ово што нам се догађа у овој земљи - то сами себи радимо. А ови други који и имају неке претензије према нама, видећи да смо ми погодни за то, они доприносе, али нису одлучујући фактор. Ми смо одлучујући фактор."

Ко је крив за то што су наметнути суперхероји, односно идоли младима данас погрешни?

"Кад се систем уруши, а чињеница је да је код нас систем генерално уништен, па самим тим и систем вредности који је врло битан, онда лако испливају сви они површни, недовољно квалитетни и они које већина намеће као нешто своје. За њих је то нормално, мисле да тако треба. Ја мислим да то тако не треба."

Водите активан позоришни живот?

"Пре неко вече смо Драган Петровић Пеле и ја 157. пут одиграли "Савршен крој", комад који смо нас двојица смислили, а Владимир Ђурђевић написао. То је прави рецепт за нас јер обојица имамо сличан поглед на овај посао. Волимо га и поштујемо, а у овим годинама нисмо спремни да пристајемо на компромисе који нам не значе ништа, нит смо задовољни што играмо нит можемо нешто да зарадимо. Е, овде се све спојило. Имам још два слична пројекта независног типа: "Хор бечких дечака", који играм са Предрагом Ејдусом и Ирфаном Менсуром, и "Кабаре Басара" са Недом Арнерић и Менсуром, који је скоро имао премијеру и у којем уживамо."



Како бисте оценили позоришну сцену данас? Многи кажу да није храбра?

"Не само да није храбра, већ овако организован позоришни живот не може никако да даје резултате. То је огромна кривица и нас самих што смо, препуштајући се неком току и идеји да ће то неко други да реши, испустили прилику да раније реновирамо систем. Бити глумац на неодређено је дестимулативно и за глумца и за позориште јер имате ситуацију да у свим београдским позориштима поред људи који су на плати и играју прилично ретко, игра идентичан број гостујућих глумаца који су запослени у другом позоришту.

Реорганизацијом бисмо умногоме променили такву ситуацију коју користе људи који организују живот у овој земљи, јер бојим се да они немају велики интерес за културу уопште, а позориште им је онако, успут. "Ево вам за материјалне трошкове, правите представе, играјте се". Бојим се да позориште више нема онај значај које је имало до пре 15-20 година."

Да ли су (драмски) уметници приморани на аутоцензуру?

"То је лична ствар. Мислим да нису. Ми смо играли "Буре барута" у време врло оспораваног Слободана Милошевића и нисмо имали никаквих проблема."

Неки кажу да су сада гора времена, нарочито када је реч о слободи (изражавања)?

"Зато што смо сами пристали на то. Ви не можете да оспорите некога ко је прошао изборни процес и добио неке гласове. Али то не значи да, ако се бавите послом који волите, треба да кажете "не може, не вреди". Није тачно. Треба се борити. Управо су ова три пројекта које сам поменуо рецепт. Ако се људи сами организују, ако имају исти интерес и исто размишљају, онда ствар може да се направи.

Позориште треба да коментарише стварност, али то није основна сврха. Оно има и већи и шири значај, али ако се ускоро нешто не деси на глобалном културном плану, бојим се да ће све остало много лакше ићи низбрдо и пропасти. Јер онда пристајете, сводите себе на неке најосновније ствари које јесу битне, али ако живимо само да бисмо имали да купимо хлеб, онда баш и нисмо у доброј позицији."

Какав однос данас имате према глуми? Зашто глумите?

"Зато што још увек имам енергије, жеље и проналазим модусе како да будем задовољан. Имам неке три-четири године до пензије, али нема разлога да и после тога не глумим."

Тврдим да деца нису крива

Како данас васпитати дете?

"Треба бити искрен и отворен. Када крену у школу, ужасно је јак утицај других. Ја сам прилично безболно прошао два пубертета (са две ћерке), али смо и супруга и ја били упорни и за неке ствари са којима су оне долазиле из школе и мислиле да су добре и да, пошто већина ради треба и оне да раде, ми смо мислили малкице другачије. Ништа нисмо наметали, али неке ствари нисмо пуштали.

Нарочито сам инсистирао на томе која се музика слуша. Тврдим да клинци нису криви. Они гледају шта се догађа у њиховој породици и мисле да је то нормално и да тако треба. Дакле, питање је само колико смо ми, као родитељи, упорни и спремни. А то што се многи ваде да морају да јуре да би зарадили за живот па немају времена, то није довољно добар изговор јер никакав новац не може да надокнади квалитетан однос између родитеља и деце."

(Блиц)