Прича: Бунт и хаос против логике...

Ремећење пројектоване будућности, зашто фудбал постаје отуђен, а играчи личе на андроиде и како се игра на једном стадиону враћа коренима.

Фудбал 07.04.2018 | 23:37 То је бољи критеријум од награде која чека на њеном крају, било ког трофеја или новца: да је нека фудбалска утакмица била велика и непоновљива знате по њеним одјецима, по томе колико се, у данима који јој следе, о њој и даље говори.

Дуел Ливерпула и Манчестер Ситија на Енфилду успео је да засени чак и магију Кристијана Роналда, што чак и није мало фер према једном од најлепших погодака у 21. веку, али то је, нека се не љути португалски геније, само зато што је тај меч био много већи од четвртфинала Лиге шампиона, много упечатљивији чак и од оних 3:0.

Било је оних које је све подсетило на Рому 2002, па на легендарни Сент Етјен, чак и на помало заборављени повратак у Европу и Сунесово срећно извлачење против Оксера 1991. у Купу УЕФА. (Тада је град толико мало веровао у преокрет да се на трибинама окупило једва двадесетак хиљада људи, мада је стари Коп, са стајањем, био крцат; данас ће вам се у ширем Мерсисајду вероватно сви заклињати и у оца и у мајку да су били тамо!)

Није само због тога, и нећемо опет (само) о Ливерпулу, иако је једини меч са којим се могла упоредити среда увече заправо митско полуфинале из 2005, када је на Енфилд дошао Челси.

Био је то, слично као и са Гвардиолиним, пардон арапским Ситијем, чеони судар „европског племства“ иноувеау-рицхе касте, традиција је ударила на скоројевиће, а скупина отписаних на плаћенике наоружане позлаћеним пушкама.

(Нисам од оних који ће омаловажавати Пепа Гвардиолу, уосталом, погледајмо само табелу Премијер лиге, такмичења у којем је важно бити конзистентан, и у којем његов Сити доминира, не само резултатима него и игром. Уосталом, сваки навијач Ливерпула требало би што више да диже Пепове акције, јер тако и оно што Клоп ради са неупоредиво мањим буџетом и тањим играчким кадром, делује још значајније.)

Ово у среду било снажније чак и од те помало излизане дихотомије о краљевићима и просјацима; био је то, за кога год да навијате, много важније од једног сусрета. Чак ни што је Ливерпул – можда, вероватно, но сачекајмо ипак уторак! – порушио већ виђено полуфинале четири најмоћнија и/или најплатежнија клуба данашњице.

А то ремећење пројектоване блиске будућности не би могло да се деси без енергије, воље и хтења присутних.

Да, била је то, и о томе желимо данас да причамо, ноћ која ће вратити веру у фудбалске стадионе и оно што се дешава око њих.

Мање је, понављамо, у овим одјецима важан Ливерпул, голгота на коју се тај клуб и његови поклоници пењу приљежније него Сизиф уз оно брдо, опорављање од каубоја што га разарају и лажне зоре која је могла да заруди у пролеће 2014.

О енергији је реч, о томе да фудбал понекад мора да буде застрашујући, груб, непатворен, агресиван, љутит, не би ли био способан да сервира немогуће, а што је један од постулата његове популарности.

Није стадион само породични пикник, пиво и пита, и прелазак поља 110 са 65 метара као да сте изашли у шетњу парком; он мора да гризе, да вас носи, да уједа, да опомиње, да улива страх у кости и слива вам страву низ олово.

Зато је важна – и зато траје! – та среда увече. Она је поздрав за све широм света којима је преко главе усиљених позоришних аплауза и чувања гласних жица.

Фудбал је кад маестрални Кевин де Брујне у уторак увече с осмехом прича да је баш надувана та прича о атмосфери на Енфилду за европских ноћи, а онда у среду буде толико блед да ти дође некако прозиран. Пардон, једино што видљиво преостане од њега су беоњаче пуне панике када загрми са све четири стране...

Та хостилност, тај интензитет, црвена бакља која гори и димне бомбе које надјачавају арому с реке, пулс града који чека нешто велико, па чак и кретен који завитла лименку пива ка плавом клупском аутобусу –што јесте акт за сваку осуду, али пазимо се генерализација и давања превелике пажње том гесту – оно је што недостаје највишим ешалонима ове игре.

Играчи су, плашили смо се када смо слушали Де Брујнеа, и не само њега, већ довољно заштићени, памперисани прво од менаџера и медија, а потом и од навијача.

Постају отуђени, претварају се у роботе који могу да играју било где и било када, глуви су за онај некада неопходни фидбек који долази с трибина, слепи за било шта сем за лопту, саиграча и гол. Понекад заличе на емотивно осакаћене андроиде направљене да забављају нас заробљене у матриксу.

Реч „професионалац“ никад није имала бљутавије конотације...

Фудбал тако постаје готово научан, машински, киднапован од инпута и оутпута – колико уложиш, толико ти се врати – а оно што је научно, то је увек и логично и предвидиво.

Ако бациш лопту у ваздух, она ће у једном тренутку пасти на тло, и тако ће увек бити; ако потрошиш милијарде, бићеш првак Европе.

Е па неће моћи.

Постоји, и хвала Енфилду на подсећању, још кутака на овом свету у којем бунт, па и агресија и мржња (нису ли то једнако важне људске емоције?) могу да окрену логику наглавачке, па да вам заличи да та лопта не мора да падне, сем ако падне баш иза линије коју чува Едерсон.

Има још места на којима можете да вичете, певате, плачете и вриштите не само да би, како то социолози често воле да кажу, накратко изгубили свој идентитет утапањем у безличну масу или се ратосиљали стреса прикупљеног током радне седмице, већ да бисте заиста нешто променили.

Сваки од оних 50.000 срећника и срећница у црвеном у среду увече био је једнако важна карика у челичном ланцу Јиргена Клопа колико и Салах, Фирмино, Милнер и Хендо који зарађују опроштај за све фрустрације, ТАА који се доказује на највећој сцени или Енди Робертсон који је, ваљда смо сада сви то видели, леви бек каквог је Ливерпул чекао од Рисеа.

Не, пардон, и свака част њима и Немцу који осећа све ово, али они на све четири стране стадиона били су битнији.

То је највећи добитак, ма шта да се деси у реваншу или у полуфиналу, то је оно због чега и навијачи свих других клубова морају бити радосни на доказу да је стадион ипак битан и да се ми, лумпенпролетери и кметови и даље нешто питамо; зато и два-три дана касније, причамо о том мечу, и наставићемо да причамо.

Ентропија је оно што је уређеном и затвореном систему као што је модерни европски фудбал недостајало; бука која рађа хаос који генерише мржњу која распирује емоцију која емитује страх који се претвара у страст која доводи до немогућег исхода.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес