Исповест Николе Максимовића...
Како га је Звезда продала, како се предомислио, о фрци у Торину и Михи. . . ? Српски репрезентативац отворио душу за Русе. . .
Фудбал 08.04.2018 | 22:30
У разговору за сајт Спартака чији дрес носи данас, отворио је душу о најважнијим одлукама у каријери и шта је све морао да прође. А као најважнију и најтежу одлуку наводи ону када је као 15-годишњак из Бајине Баште одлучио да пређе у ужичку Слободу.
„Најбитнија одлука је дефинитивно био долазак у Слободу из Ужица у којој је каријеру почео и Немања Видић. То је интересантна прича... Са 15 година сам одлучио да је време за искорак у каријери. Кренуо сам родитељима у други и већи град. У важнији клуб од Слободе. Пролазили смо кроз Ужице и решили да станемо и да чисто реда ради испоштујемо људе из Слободе који су нас звали. Рекли су нам да донесемо потребну документацију и да мало сачекамо јер су клупски челници на састанку. Чекали смо баш доста и када је тата помислио да нећемо успети да завршимо на време документацију у клубу у који смо кренули, одлучили смо да кренемо и рекли секретарици да одлазимо. У том тренутку се клупски састанак завршио и челници клуба су били слободни. После разговора са њима, променили смо мишљење и одлучили да потпишем за Слободу. Била је то добра одлука. Клуб је био друголигаш, ускоро сам постао капитен и пласирали смо се у Суперлигу. Слобода ми је дала ветар у леђа да ме позове Црвена звезда. Било је то остварење сна...“, откриваМаксимовић.
Русе је занимало како је из тако мале средине изникао играч који је направио такву каријеру...
„Ако погледате историју нашег фудбала, видећете да су многи велики фудбалери рођени у малим срединама. Попут Видића, Матића... Најважније је да волите овај посао којим се бавите. А ја баш волим фудбал. Почео сам да га тренирам са шест година, а касније су ми родитељи бранили да играм, јер сам имао лоше оцене у школи. Онда сам искакао кроз прозор да одем на тренинг. За мене је постојала само једна ствар - фудбал. За родитеље је школа била на првом месту и нису озбиљно схватали моју амбицију да се бавим фудбалом. А ја сам баш волео спорт и поред фудбала сам играо и кошарку, одбојку... Отац ми је у дворишту направио кош и после фудбалских тренинга сам шутирао на кош. Ту сам научио високо да скачем. Увек сам био висок, Повукао сам на мајчину линију. Сви у њеној фамилији су високи. Преко два метра... Али тек када сам почео да играм у Италији, осетио сам бенефите висине. У Србији ми није много значила јер су сви високи...“.
Због Слободе, Црвене звезде, Спартака и позиције на којој игра, неминовна су поређења са Немањом Видићем.
„Заједничко нам је што смо обојица почели у Ужицу, а онда и што смо играли у Звезди. Али не бих да се поредим са њим. Он је далеко стигао и направио велику каријеру. Навијачи нас пореде, али Немања и ја имамо различите карактеристике. Например, ја сам играо и као везиста“.
У Црвену звезду је дошао као најталентованији штопер Суперлиге, али се није растао баш на леп начин.
„Када сам дошао у Звезду, били смо 10 бодова иза Партизана. Ситуација као сада са Локомотивом у Русији. Било је мало утакмица до краја и није било лако сустићи ривала. Успели смо до краја да освојимо куп и играли смо одлично у дербијима против Партизана. Тада ме је Синиша Михајловић први пут позвао у репрезентацију и полудео сам од среће. Али онда су у клубу почеле да се дешавају неке неочекиване ствари. Променио се тренер, а мој уговор је продат неком кипарском клубу. Шест месеци касније, више нисам био играч Црвене звезде... Они који су поседовали мој уговор, могли су да раде шта хоће са мном. Могао сам да одем у било који клуб који би они нашли. Испоставило се да сам преседео шест месеци на клупи и да сам онда послат у Торино. Ипак, нисам дозволио да ми та ситуација сломи дух. Без обзира на све, гурао сам напред и гледао позитивно“.
Ни у Торину растанак није био пријатан...
„Проблеми у Торину су почели због преласка у Наполи. Али прве две године у Торину су биле сјајне. Правили смо добре резултате, играли Лигу Европе, победили Јувентус... Већ после прве сезоне сам имао понуде. Али нисам их прихватао из захвалности према Торину који је откупио мој уговор од Кипрана када нисам играо у Звезди. И друга сезона је била позитивна јер сам одиграо сваку утакмицу. А онда је дошла понуда Наполија...“
И ту почењу проблеми...
„Торину који је платио 3.000.000 евра за мене, Наполи је нудио 18.000.000 евра! Мој агент и ја само причали са руководством клуба и они су нам тражили да останем још једну сезону и обећали повишицу плате. Председник ми је дао реч да ће ме после тога продати и руковали смо се. Обећао је и да ће ме продати без поговора ако стигне понуда већа од 20.000.000 евра. Наполи је тада послао понуду од 18.000.000 евра плус бонусе, али та тема је била затворена са Торинове стране“.
Уместо у Наполију, завршио је на штакама...
„Следећег дана сам се повредио на тренингу у ситуацији која се дешава једном у хиљаду случајева. Пет месеци нисам тренирао, био сам на штакама. А онда сам после само две недеље тренинга гурнут у ватру и играо сам на свакој утакмици. Иако нисам био спреман, иако сам био у проблему, одиграо сам 15 утакмица заредом јер фудбалу нисам могао да кажем „не“. Тада су ми у клубу рекли да морам да останем још једну годину и да ћемо онда видети... Дошло је до неслагања и пресељен сам на клупу. Иако је до краја сезоне остало још седам утакмица, Наполитанци су тражили од Торина да ме у међусобном дуелу пошаљу на терен како би ме видели. Торино је одбио“.
У међувремену је на клупу Бикова стигао земљак Синиша Михајловић који му је дао шансу у репрезентацији.
„Онда је дошао Михајловић и руководство клуба му је рекло да ме убеђује да останем још годину дана. Рекао сам му да сам већ три године у клубу, да сам захвалан за све што је урадио за мене у каријери, али да могу да останем једино под условима који ми нуди Наполи. Миха је рекао да ће причати са газдом и да ће покушати да ми помогне јер ме жели у екипи. Потом је стигла понуда Наполија од 23.000.000 евра. Па онда и још већа... Сваки пут када сам хтео да причам са газдом, он је одлагао... Желео сам јасну ситуацију и да знам на чему сам. Сезона је већ била почела и председник је почео да избегава моје позиве и поруке. Како ми није одговарао, решио сам да до 31. августа одем у Србију“.
Иако је изгледало да ће бити закуцан на трибине и суспендован због недозвољеног одсуства, Торино је на крају пристао.
„У последњем тренутку се Наполи опет јавио. Све смо се договорили и Торино је попустио. Али претпоследњег дана прелазног рока када је требало да допутујем у Рим на лекарске прегледе, заглавио сам се на аеродорму у Франкфурту где сам преседао. Летови су отказани због терористичке претње. Терминал је евакуисан и преседео сам цео дан на аеродорму. Тада сам научио сам да не треба све схватати емотивно. Ако нешто крене по лошем, треба то прихватити и настојати да гледаш унапред. На крају се све средило...“.
Иако је дошао у Наполи као најскупљи дефанзивац у историји клуба и насјкупљи српски фудбалер свих времена после двоипогодишње потере Наполитанаца, постао је резервиста уместо једног од кључних фудбалера.
„Неко време нисам играо због повреде, а касније нисам могао да нађем место у тиму јер су се стартери зацементирали. Маурицио Сари је одличан тренер, професор фудбала. Није имао ништа против мене. Једноставно, он воли да игра са истом поставом када се она искристалише. Осим када је неко повређен... Зато сам одлучио да дођем у Спартак на позајмицу. Поготово јер следи Мундијал у Русији“.
Био је упознат где долази...
„Знам много о историји Сапртака. У послератном периоду у Србији је било тешко пратити утакмице руског првенства. Али мој менаџер је енциклопедија фудбала и причао ми је много занимљивих ствари о Спартаку. Например, испричао ми је колико сјајан фудбалер је био Сергеј Родионов, данашњи директор клуба са којим је требало да се нађемо на преговорима“.
Какав је сада план?
„Да победимо све до краја и да се боримо за титулу и куп. Даћу све од себе да то урадимо. Задовољан сам како су ме навијачи примили и желим да их усрећим. Сањам и о томе да боље упознам Москву. Град је велики, али распоред је такав да никад немам довољно времена“.
Како си се навикао на руску зиму?
„Није лако. Пре свега из психолошког угла. Припремаш се за утакмицу, а не знаш ни да ли ће се одиграти због снега и леда. У Италији тога нема...“
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар