Ispovest Nikole Maksimovića...
Kako ga je Zvezda prodala, kako se predomislio, o frci u Torinu i Mihi. . . ? Srpski reprezentativac otvorio dušu za Ruse. . .
Fudbal 08.04.2018 | 22:30
U razgovoru za sajt Spartaka čiji dres nosi danas, otvorio je dušu o najvažnijim odlukama u karijeri i šta je sve morao da prođe. A kao najvažniju i najtežu odluku navodi onu kada je kao 15-godišnjak iz Bajine Bašte odlučio da pređe u užičku Slobodu.
„Najbitnija odluka je definitivno bio dolazak u Slobodu iz Užica u kojoj je karijeru počeo i Nemanja Vidić. To je interesantna priča... Sa 15 godina sam odlučio da je vreme za iskorak u karijeri. Krenuo sam roditeljima u drugi i veći grad. U važniji klub od Slobode. Prolazili smo kroz Užice i rešili da stanemo i da čisto reda radi ispoštujemo ljude iz Slobode koji su nas zvali. Rekli su nam da donesemo potrebnu dokumentaciju i da malo sačekamo jer su klupski čelnici na sastanku. Čekali smo baš dosta i kada je tata pomislio da nećemo uspeti da završimo na vreme dokumentaciju u klubu u koji smo krenuli, odlučili smo da krenemo i rekli sekretarici da odlazimo. U tom trenutku se klupski sastanak završio i čelnici kluba su bili slobodni. Posle razgovora sa njima, promenili smo mišljenje i odlučili da potpišem za Slobodu. Bila je to dobra odluka. Klub je bio drugoligaš, uskoro sam postao kapiten i plasirali smo se u Superligu. Sloboda mi je dala vetar u leđa da me pozove Crvena zvezda. Bilo je to ostvarenje sna...“, otkrivaMaksimović.
Ruse je zanimalo kako je iz tako male sredine iznikao igrač koji je napravio takvu karijeru...
„Ako pogledate istoriju našeg fudbala, videćete da su mnogi veliki fudbaleri rođeni u malim sredinama. Poput Vidića, Matića... Najvažnije je da volite ovaj posao kojim se bavite. A ja baš volim fudbal. Počeo sam da ga treniram sa šest godina, a kasnije su mi roditelji branili da igram, jer sam imao loše ocene u školi. Onda sam iskakao kroz prozor da odem na trening. Za mene je postojala samo jedna stvar - fudbal. Za roditelje je škola bila na prvom mestu i nisu ozbiljno shvatali moju ambiciju da se bavim fudbalom. A ja sam baš voleo sport i pored fudbala sam igrao i košarku, odbojku... Otac mi je u dvorištu napravio koš i posle fudbalskih treninga sam šutirao na koš. Tu sam naučio visoko da skačem. Uvek sam bio visok, Povukao sam na majčinu liniju. Svi u njenoj familiji su visoki. Preko dva metra... Ali tek kada sam počeo da igram u Italiji, osetio sam benefite visine. U Srbiji mi nije mnogo značila jer su svi visoki...“.
Zbog Slobode, Crvene zvezde, Spartaka i pozicije na kojoj igra, neminovna su poređenja sa Nemanjom Vidićem.
„Zajedničko nam je što smo obojica počeli u Užicu, a onda i što smo igrali u Zvezdi. Ali ne bih da se poredim sa njim. On je daleko stigao i napravio veliku karijeru. Navijači nas porede, ali Nemanja i ja imamo različite karakteristike. Naprimer, ja sam igrao i kao vezista“.
U Crvenu zvezdu je došao kao najtalentovaniji štoper Superlige, ali se nije rastao baš na lep način.
„Kada sam došao u Zvezdu, bili smo 10 bodova iza Partizana. Situacija kao sada sa Lokomotivom u Rusiji. Bilo je malo utakmica do kraja i nije bilo lako sustići rivala. Uspeli smo do kraja da osvojimo kup i igrali smo odlično u derbijima protiv Partizana. Tada me je Siniša Mihajlović prvi put pozvao u reprezentaciju i poludeo sam od sreće. Ali onda su u klubu počele da se dešavaju neke neočekivane stvari. Promenio se trener, a moj ugovor je prodat nekom kiparskom klubu. Šest meseci kasnije, više nisam bio igrač Crvene zvezde... Oni koji su posedovali moj ugovor, mogli su da rade šta hoće sa mnom. Mogao sam da odem u bilo koji klub koji bi oni našli. Ispostavilo se da sam presedeo šest meseci na klupi i da sam onda poslat u Torino. Ipak, nisam dozvolio da mi ta situacija slomi duh. Bez obzira na sve, gurao sam napred i gledao pozitivno“.
Ni u Torinu rastanak nije bio prijatan...
„Problemi u Torinu su počeli zbog prelaska u Napoli. Ali prve dve godine u Torinu su bile sjajne. Pravili smo dobre rezultate, igrali Ligu Evrope, pobedili Juventus... Već posle prve sezone sam imao ponude. Ali nisam ih prihvatao iz zahvalnosti prema Torinu koji je otkupio moj ugovor od Kiprana kada nisam igrao u Zvezdi. I druga sezona je bila pozitivna jer sam odigrao svaku utakmicu. A onda je došla ponuda Napolija...“
I tu počenju problemi...
„Torinu koji je platio 3.000.000 evra za mene, Napoli je nudio 18.000.000 evra! Moj agent i ja samo pričali sa rukovodstvom kluba i oni su nam tražili da ostanem još jednu sezonu i obećali povišicu plate. Predsednik mi je dao reč da će me posle toga prodati i rukovali smo se. Obećao je i da će me prodati bez pogovora ako stigne ponuda veća od 20.000.000 evra. Napoli je tada poslao ponudu od 18.000.000 evra plus bonuse, ali ta tema je bila zatvorena sa Torinove strane“.
Umesto u Napoliju, završio je na štakama...
„Sledećeg dana sam se povredio na treningu u situaciji koja se dešava jednom u hiljadu slučajeva. Pet meseci nisam trenirao, bio sam na štakama. A onda sam posle samo dve nedelje treninga gurnut u vatru i igrao sam na svakoj utakmici. Iako nisam bio spreman, iako sam bio u problemu, odigrao sam 15 utakmica zaredom jer fudbalu nisam mogao da kažem „ne“. Tada su mi u klubu rekli da moram da ostanem još jednu godinu i da ćemo onda videti... Došlo je do neslaganja i preseljen sam na klupu. Iako je do kraja sezone ostalo još sedam utakmica, Napolitanci su tražili od Torina da me u međusobnom duelu pošalju na teren kako bi me videli. Torino je odbio“.
U međuvremenu je na klupu Bikova stigao zemljak Siniša Mihajlović koji mu je dao šansu u reprezentaciji.
„Onda je došao Mihajlović i rukovodstvo kluba mu je reklo da me ubeđuje da ostanem još godinu dana. Rekao sam mu da sam već tri godine u klubu, da sam zahvalan za sve što je uradio za mene u karijeri, ali da mogu da ostanem jedino pod uslovima koji mi nudi Napoli. Miha je rekao da će pričati sa gazdom i da će pokušati da mi pomogne jer me želi u ekipi. Potom je stigla ponuda Napolija od 23.000.000 evra. Pa onda i još veća... Svaki put kada sam hteo da pričam sa gazdom, on je odlagao... Želeo sam jasnu situaciju i da znam na čemu sam. Sezona je već bila počela i predsednik je počeo da izbegava moje pozive i poruke. Kako mi nije odgovarao, rešio sam da do 31. avgusta odem u Srbiju“.
Iako je izgledalo da će biti zakucan na tribine i suspendovan zbog nedozvoljenog odsustva, Torino je na kraju pristao.
„U poslednjem trenutku se Napoli opet javio. Sve smo se dogovorili i Torino je popustio. Ali pretposlednjeg dana prelaznog roka kada je trebalo da doputujem u Rim na lekarske preglede, zaglavio sam se na aerodormu u Frankfurtu gde sam presedao. Letovi su otkazani zbog terorističke pretnje. Terminal je evakuisan i presedeo sam ceo dan na aerodormu. Tada sam naučio sam da ne treba sve shvatati emotivno. Ako nešto krene po lošem, treba to prihvatiti i nastojati da gledaš unapred. Na kraju se sve sredilo...“.
Iako je došao u Napoli kao najskuplji defanzivac u istoriji kluba i nasjkuplji srpski fudbaler svih vremena posle dvoipogodišnje potere Napolitanaca, postao je rezervista umesto jednog od ključnih fudbalera.
„Neko vreme nisam igrao zbog povrede, a kasnije nisam mogao da nađem mesto u timu jer su se starteri zacementirali. Mauricio Sari je odličan trener, profesor fudbala. Nije imao ništa protiv mene. Jednostavno, on voli da igra sa istom postavom kada se ona iskristališe. Osim kada je neko povređen... Zato sam odlučio da dođem u Spartak na pozajmicu. Pogotovo jer sledi Mundijal u Rusiji“.
Bio je upoznat gde dolazi...
„Znam mnogo o istoriji Saprtaka. U posleratnom periodu u Srbiji je bilo teško pratiti utakmice ruskog prvenstva. Ali moj menadžer je enciklopedija fudbala i pričao mi je mnogo zanimljivih stvari o Spartaku. Naprimer, ispričao mi je koliko sjajan fudbaler je bio Sergej Rodionov, današnji direktor kluba sa kojim je trebalo da se nađemo na pregovorima“.
Kakav je sada plan?
„Da pobedimo sve do kraja i da se borimo za titulu i kup. Daću sve od sebe da to uradimo. Zadovoljan sam kako su me navijači primili i želim da ih usrećim. Sanjam i o tome da bolje upoznam Moskvu. Grad je veliki, ali raspored je takav da nikad nemam dovoljno vremena“.
Kako si se navikao na rusku zimu?
„Nije lako. Pre svega iz psihološkog ugla. Pripremaš se za utakmicu, a ne znaš ni da li će se odigrati zbog snega i leda. U Italiji toga nema...“
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar