Усидрио се свјетски путник

Село Белегиш у Срему. На Дунаву. Прољеће тек стигло. Велика ријека се разлила. Бродови плове. И узводно и низводно. Они бјелосвијетски, али и са домаћом заставом. . .

Србија 01.04.2018 | 13:30 А пошто се на свијету ништа случајно не догађа, тако је и Каменко Катић, бард српског новинарства, одласком у пензију кућу у Белегишу, на високој лесној обали, па је као свијетски новинарски путник био уз ријеку која је увијек у кретању. Био је и уз те њене бијеле бродове. Гледајући тај призор љети са своје тересе, а зими, када застуди из дневне собе, чинило му се да је и он на бродским палубама и таласима плавог Дунава и да плови. Мировати и бити на једном мјесту није могао.

Бродови и даље плове. Аласи су на Дунаву. Све је ту али Каменка више нема. Упокојо се. Отишао је заувијек у легенду.

Можда се због тога на вијест о Каменковом упокојењу и Дунав умирио. Чини се као да му је вода стала, па не зна на коју ће страну. Жали свог свијетског путника. Уз обалу мирује и Каменков чамац. Остаће ту заувијек на везу.

Каменко нам је кадгод причао да му је најзанимљивији бијели туристички брод који плови од Беча до Црног мора. Има неколико спратова и увијек је пун путника. Увече када се враћа узводно за Беч, за лијепа времна, туристи плешу на горњој палуби, а равничари на обали слушају валцер. Као на филму.

А на широкој ријеци, на овом њеном дијелу названом Белегишки архипелаг, увијек се нешто догађа. Овдје Дунав има неколико рукаваца и великих ада. Разуђен је, па зато и личи на архипелег.

Између дунавских рукаваца и високе обале је пространа пољана. Превелика. Не види јој се крај. Додуше, плавна је, па је често под водом, али је на њој безброј горостасних врба, а даље у недоглед плантажа канадске тополе. Када није поводањ на пољани пландује стока. У тој шуми је и његова колиба обложена грамофонским плочама.



Новинарски хљеб Каменко Катић давно је почео зарађивати у Радио-Титограду, у Радио-Сарајеву, па онда у Радио-Београду. Када је телевизија Београд почела емитовати свој програм Каменко је добио задатак да уређује рубрику о времену. Чинио је то по својој мјери и укусу, поштовао је гледаоце - због тога је стекао неслућену популарност. Нити прије нити послије тога нико од новинара и метеоролога није успио да понови његов успјех, па чак ни у наше модерно, компјутерско доба.

Зато овај јединствен и веома једноставан човјек, значајан аутор, вели да су гледаоци увјек најважнији и да им се не смије подилазити, јер телевизијски ствараоци свакодневно "улазе" у милионе кућа, па зато и имају велику обавезу да буду права господа.

Он је то све вријеме увијек имао нао уму, пка и када је радио рубрику о времену. Знао је шта интересује гледаоце из града, а шта из села и никада није омануо.

Када је једном замолио легендарног новинара листа "Политика" Ђуку Јулиуса да му у "Дневнику" телефоном каже какво је вријеме у Паризу његови уредници су се фрапирали – одкуд му храброст да Ђуку, најпознатијег југословенског новинара, позове и да му баш он прича о временској ситуацију у Паризу? Када су ти главни у телевизији мало спласнули и размислили – честитали су му на том потезу.

У Белегишу је у Каменковој кући остало и читаво брдо пожутјелих исјечака из новина. Скоро је да није било југословенског листа а да није писао о Каменку и објављивао му фотографије, па чак и на читавој страници. Брат, брату има материјала да се напише бар пет књига о њему и његовом стваралаштву. То је све што је остало иза њега. И на зиду у једној соби слике-минијатуре, рад његове мајке док је била ученица Сомборске препарандије. Учитељице од рода Мушицких која је, заједно са његовим оцем и сељацима, стријељана на Тиси у злогласној рацији.

Остао је сироче од шест година Сам самцијат на бијелом свијету. Потомака нема, али зато има много пријатеља – посебно Бору Беречког Трбу у Белегишу, кога назива братом, а његову супругу Драгицу снајком. Били су нераздвоји, а њих двоје уз њега су били допосљедњег часа. Изненада се разболио крајем прошле године, чинило се да се опоравио, а онда – преселио се тамо гдје почивају душе праведника. У вијечност. У легенду.

Каменко у зениту популарности напушта "Дневник" Телевизије Београд и снима репортаже: у источној Србији, у Шумадији, Поморављу, на Дунаву, у Срему, у родној Бачкој, у Банату, у Мачви и Подрињу, на Мајевици и у Семберији. На стотине получасовних веома гледаних телевизијских новела.

Само БН телевизија у Бијељини у својој продукцији има седамдесет и пет његових емисија, под насловом „Записи из Семберије“ и „Записи са Мајевице“. Снимао је још и у Подрињу и зворничком крају.

Прва клапа је снимљена у Рачи, онда редом – од Саве до Дрине, од Дрине до Посавине и врхова Мајевице, па до зворничког Подриња.

У Семберији су га и окумили. У фамилији Иве Петровића у Црњелову. Таква част се указује само душевним људима, а Каменко Катић то је заиста био.

Био је мишљења да сваки новинар може да прави дивне репортаже, али прије тога мора да буде вјешт у свом занату - да буде свјестан да је он у том послу споредна личност - гледалац је на првом мјесту и увијек је важнији од њега. једино се тако може успјети.

И када је био загазио у девету деценију живота Камено Катић је снимао по Срему, а највише на Дунаву и у Белегишу. Љети је то чинио најчешће на својој пространој тераси окренутој ка Дунаву и Банату за емисију „Трезор“ РТС-а. Посљедњи његови записи начињени су у Срему прошлог љета.

Долазила му је некад у Белегиш иекипа из Београда, а саговорници су му најстарији ствараоци и радници ТВ Београд. Снимао је репортаже и за Телевизију Војводине. Казивао је - ко једном окуси новинарски хљеб то мора чинити до краја живота.

Чим би стигло вече почињао је телевизијски дневник. Каменко је у то вријеме био испред екрана. Дневник је дневник – то је био његов живот. Зато га ни у Белегишу није пропуштао. Ни рубрику о времену? То никако.

Каменко Катић рођен у Ђурђеву код Новог Сада 1935.године, један је од најпознатијих новинара, не само у Србији, него и у земљама у окружењу.

Својевремено га је опјевао и Рамбо Амадеус – „Каменко је ре'ко биће кишни дан...“

Оставио је неизбрисив траг и у репортажи. За РТС је снимио на стотине путописних прича, а за нашу БН телевизију, ето, чак седамдесет и пет получасовних записа из Семберије, са Мајевице, из Мачве и Подриња.

Био је веома душеван човјек. Волио је да се дружи са људима, а док је снимао за БН телевизију забиљежили смо неке од анегдота у којима је Кеманко главни лик.

Друговао сам и људовао са каменком, са људском и новинарском громадом. Научио сам доста од њега. Сада је остало да приповиједам о њему.

Мир пепелу његовом.

Искрено Тихомир Несторовић