Прича: Такав је Златко...!
Говоримо, изокола, ваљда из латентног страха да ће се појавити иза екрана и сочно нас опсовати, како то само он уме, о Златку Заховићу, највећем словеначком фудбалеру свих времена, предводнику златног нараштаја лоптања у најзападнијој - не тек географски - југословенској републици, генерације која је од смучара и ски-скакача са Триглава направила фудбалере.
Фудбал 31.03.2018 | 23:35
Али шта ако је неко стварно “такав”? И шта ако неко чак и не би другачије, ма и да може? Хоћемо ли имати макар зеру разумевања за неког “таквог” уколико егзактно установимо да му то што је “такав” није донело много тога доброг?
И да је, у исто време, и то није чак ни парадокс, он морао бити “такав”, јер иначе не би био никакав...
Говоримо, изокола, ваљда из латентног страха да ће се појавити иза екрана и сочно нас опсовати, како то само он уме, о Златку Заховићу, највећем словеначком фудбалеру свих времена, предводнику златног нараштаја лоптања у најзападнијој - не тек географски - југословенској републици, генерације која је од смучара и ски-скакача са Триглава направила фудбалере.
О ономе што је он увек био, и опет ће, због чега је попио суспензију и поново дошао на стуб срама јавности, по ко зна који пут...
Да ли је могло да буде другачије? Јунак ове приче вероватно би склонио косу с чела и опсовао, и одговор би био јасан...
Вратимо се, за тренутак, на међу миленијума.
Оно што су словеначки кошаркаши, рецимо, урадили прошлог позног лета (на нашу штету, него хајде, досад смо то ваљда макар мало преболели?), тога не би било без Заховића и његове чудне дружине која је играла на два велика такмичења заредом, Европском првенству 2000. и Мундијалу у Јапану и Јужној Кореји две године касније.
Конце су, свако у својој роли, вукла двојица Словенаца, мада ниједан није био “аутентични”, иако би се ретко ко усудио да их назове “чефурјима”. Тако је домицилно становништво ословљавало дошљаке из осталих југословенских крајева, понајпре Босанце који су пунили фабрике и руднике индустријализоване “Дежеле”.
Срећко Катанец био је по крви, и по оцу и по мајци, Хрват, док је Заховића красило српско порекло (нећемо, не брините, додати “и менталитет”) и пуним срцем узвраћена љубав према црно-белим нијансама.
Но то да су обојица били Словенци и да су обојица играла за Партизан (црно-бели ће имати покер асова одатле: сем њих двојице, и Миланича и Џонија Новака; Звезда, с друге стране, чак ни у истински југословенском тиму из Барија није имала “Јанеза”, мада ће се они старији сигурно сећати Марка Елснера, моја генерација Миленка Аћимовића, а ови млађи Печника или Келхара) била им је, отприлике, једина заједничка ствар.
Катанец је био Љубљанчанин, а Заховић из Штајерске, из Марибора, што није баш подела на југ и север, али далеко од тога да нема разлика. Не цвета љубав између два краја Словеније, све са међусобним оптужбама за разноразна протежирања.
Срећко је, уз то, и на терену и мимо њега био оличење Словенца из СФРЈ-стереотипа, одмерен, стамен, сигуран, досадњикав мало; Златко је био жива страст, племенити играч инспирације и тренутка, способан за магију и за каприце, за спектакуларне тренутке и жуте минуте...
У Словенији ће као почетак краја узлета националног фудбалског састава - после 2002. били су само још у Јужној Африци, где ће несрећно окончати такмичење у првој рунди, и зато што су просули 2:0 против Амера и зато што је Лендон Донован дао гол Алжирцима пред сам крај меча - означити управо ноторни догађај са Светског првенства 2002, када су се, пред камерама, као у каквом поганом фудбалском ријалитију, најзад сукобили Катанец и Заховић, да се никада не помире...
Било је то у одјецима прве утакмице коју је Словенија изгубила од Шпаније, са 3:1. Селектор је у 63. минуту, код 1:0 за Шпанце, извео из игре прву ведету. Заховић се јесте поздравио са својом изменом, Аћимовићем, али не и са стручним штабом; уместо тога, шутнуо је флашу с водом и сачекао још пола сата да искали бес на човеку који га је, тврдио је, редовно понижавао, упркос свему што је овај дао својој земљи.
Сведочења се разликују, мада би било разумније веровати старијем: Катанец је опсовао Заховићатоком утакмице, овај му је у свлачионици помињао и оца и мајку и хрватско порекло и кућу у Шмарној Гори и кренуо да га ухвати за гушу. Има та конференција за новинаре на којој Срећко плаче од муке и једа када препричава догађај, а пола сата касније у хотелском лобију, нехајно, са обрнутим качкетом, Златко наставља да прозива селектора.
Словенци реагују тако што најбољег играча промптно враћају кући (“Зато што немају м..а”, одбрусиће Заховић у камеру на аеродрому, док се буде укрцавао), а уздрмани састав глатко губи мечеве који су се и могли добити, против Парагваја и недораслог домаћина.
Ах, ко је и дотад пратио каријеру ЗЗ Топа, како су му тепали навијачи када је почео да се пробија у Португалији, не би био превише изненађен; Срећко Катанец био је само једна у низу жртава беса и пада клапне нечувено надареног играча који је, “такав је он”, читавог живота радио у корист своје штете.
Иако је у Порту, посебно у европским такмичењима, постао толико велика марка да је Олимпијакос издвојио двадесетак милиона марака да га доведе, за Заховића ће Европа чути на сва звона тек на оном манијакалном мечу у Шарлрои на којем ће он, Синиша Михајловић, те Саво Милошевић и Љубинко Друловић режирати трилер над трилерима.
Тих 3:3 ми памтимо по чудесном излазу из бесмисла и најцрњег тунела, што је прилично нефер према мајсторијама и играријама које је тог поподнева уприличио Златко Заховић. На терену је, све док није кренула офанзива из очаја момака Вујадина Бошкова, изгледао као професор међу зајапуреним клинцима; убедљиво и упадљиво најбољи.
После тог лета Валенсија Ектора Купера, финалисти Лиге шампиона - с 3:0 охладио их је Дел БоскеовРеал - по сваку цену је желела да доведе момка који је засенио континент онако како је то, рецимо, четири године раније учинио Чех Карел Поборски.
Грцима није требало много да прихвате понуду, јер је Заховић већ тада изашао на зао глас, као примадона која је себи давала за право да јавно у питање доводи тактичке замисли Душана Бајевићаи његовог наследника Алберта Бигона, али и да се буни против ниског стандарда грчке лиге, уз редовне опаске а ла “Где сам ја дошао..."
Тражили су га, причало се, и Енглези, али Златко им је, помало размажен од Португала, јасно ставио до знања да ће ићи само негде где је клима лепа и где се живи опуштеније.
А онда је опет Златко био “такав”: није могао да држи језик за зубима, оптуживао је Купера да му не даје довољно шанси иако му је обећао да ће управо он бити замена за Пјоха Лопеза којег је Крањоти одвео у Рим. Сматрао је, такво је то самопоуздање било, и још је, да има више тога да понуди од Аимара, Мендијете и Килија Гонзалеса заједно.
И да се другачије догодила само једна ствар, ко зна, можда Златко више не би био “такав”, можда би се смирио и сазрео, можда би га прошле бубице и бубашвабе и потреба да увек буде у праву и најгласнији, можда би схватио да ауторитет може да се намиче и радом и трудом и примером, а не само дреком на саиграче и дизањем кумулуса прашине по медијима.
Та једна ствар, наравно, није мала, али јој је био толико близу да можда и сада, када му неки новинар постави сасвим нормално питање па се он обрачуна с њим као што је отоич са оним мрским Љубљанчанином Катанецом, све са мртвим оцем, или када вређа свог играча по националној основи, директору најсупешнијег ововековног клуба у Словенији, Марибора, прође кроз главу траума са Сан Сира, па му падне мрак на очи...
Било је 1:1 те мајске миланске ноћи 2001, финале Лиге шампиона, друго заредом за “Слепе мишеве” са Местаље, пошто је Ефенберг с пенала поништио једанаестерац Мендијете. Купер није увек мислио добро о Заховићу, али је знао да му такав играч може помоћи да стигне до ушатог пехара, и увео га је у 66. минуту и замало погодио...
Златко је имао неколико прилика, једном је чак био толико близу гола да је могао да види како дрибла Оливера Кана, само да му Немац трупачке улети у ноге на петерцу и отме му лопту; други пут је тај генијалац у испасаном дресу дозволио да му легендарни голман ухвати једну “живу”, а онда су дошли пенали...
Није Заховић био једини играч Валенсије који је промашио пенал те ноћи, али јесте био први, и то када је и психолошка и свака друга предност, након што је Пауло Серђо послао лопту негде код пумпе, била на страни номиналног аутсајдера.
Фулао је и Карбони, Баварци су зграбили своју шансу и нису је пуштали све до кикса Маурисија Пелегрина, и сан Валенсије, и снови Златка Заховића да ће постати неки други човек, отишли су у неповрат.
(Ето, пардон, још једне сличности између њега и његовог немесиса Катанеца: то су два од три Словенца који ће изгубити финале Лиге шампиона. Трећи је, много касније, Јан Облак...)
Златко ће се потом вратити у Португал, овог пута у Бенфику (“Био је толико велики играч да су га обожавали и навијачи Порта и навијачи Бенфике”, рећи ће једном приликом о њему Жозе Мурињо. “Кад сам ја играо озбиљан фудбал, тај Мурињо је био неки тамо преводилац”, неће пасти на слаткоречивост Специјалног Златко), одиграти још неколико добрих сезона, свађати се онако успут с ким стигне, направити онај хаос на Далеком истоку и потом постати функционер, мање талентован, можда, него за голове и центаршутеве, али једнако незгодан када му се супротставите...
Па ето, то је он, уз ограду да се фудбалерима, такви смо ми навијачи, лакше праштају непочинства него неким другима, такав је Златко и никад се неће променити, вероватно.
То није добро, али ако је макар нека утеха онима који мисле да је “овог пута стварно прекардашио”, најмање је добро по њега; то није добро, али ако је макар нека утеха нама који смо обожавали његове играрије са лоптом, да није такав, то ионако не би био Златко. Био би, јасно - никакав.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар