У завјетрини сремских храстика

Дувају јаки вјетрови поред ријеке Саве. Фијучу и урлају, звижде и завијају. Дувају низ ријеку и преко ње. Уздижу се са њене површине, а на отопљеном дијелу корита праве таласе. Помажу и матици да гура санте леда. У сремском вјетрогоњању најљепше је у колибама.

Србија 21.03.2018 | 16:58 Са ријеке вјетрови расплину се по ливадама, по њивама и шумама - дижући увис снијег и отпале суве гране. Узверу се до врха дрвећа, савијају гране. Бјесне у крошњама. Не заобилазе ни сремска села. Улазе у куће кроз димњаке, кроз пукотине на прозорима и вратима, кроз зидове, таванице и патос.

Густе сремске храстове шуме како-тако их заустављају. Велики дубови вјетровима испријече се на путу, промијене им правац или их одбију од себе. Због тога једино завјетрине има у храстицима. У овим шумама и ватра у колибама лакше гори.

Када у Срему дува јак вјетар узјогуне се и цјепанице, па цвиле у ватришту, диме, пјене и слабије горе. Посебно се то догађа са грабом и храстом. Чим мину вјетрови дрво весело запуцкета и када сагори оставља веома мало пепела.

Сремско вјетрогоњање траје дан, три или пет дана. Никада ни минут дуже нити краће. Као по неком реду вожње. Наступи, додуше, период без вјетра, али када се поново појави дува исто: дан, три или пет.



Једино кошава има свој редослијед дувања. Она дува три, пет или седам дана. Ријетко када десет и увијек долази у исто вријеме - средином јесени и послије Божића. Никада не касни. Овај вјетар, кога још називају и устока, увијек дува истим правцем: од истока ка западу, додуше, са малим варијантама скретања на југ.

Када кошава стигне до сремских храстика, на западу ове равнице поред Семберије, већ буде на издисају, али још увијек јака да ломигори по шуми. Овај вјетар сјури се с Карпата, протутњи Панонијом, па дува равницама између Фрушке горе и Цера. Кошава у овом крају увијек дува узводно.

Када кроз сремске храстике дувају вјетрови, све живо тражи безбједно уточиште. Сакрију се и птице. Само понекад пролете јастребови, па се и они склоне у завјетрину.

Дивљач се повлачи дубље у шуму. Овце се заклоне под крошње великих храстова. Вјетар једино не смета свињама. Оне су све вријеме напољу. Рове по снијегу и траже жир.

У вријеме вјетрогоњања сремски пастири, додуше сада су се прориједили, сједе у колибама. А оне су увијек дубоко у храстицима, у завјетрини. Чобани се брину о стоци, па је дубље повлаче у шуму. Густиш зауставља налете вјетра.

Сремски чобани живот проводе са пулинима, сточарским керовима, са буџом у рукама са чакијом и камџијом, са кабаницом на леђима и шубаром на глави, у чамцу са веслом, у снијегу и на леду, с поводњма и бујицама, у колибама с погачом, прженим луком са јајима, сланином и пројом. У непрегледном пространству шума осјећају до тада недоживљено пријатно осјећање.



То је оно што их чини срећним и задовољним. Ипак веле - и пастирски дани се разликују један од другог као и у свим другим срединама. Ни један није исти. Нимало, јер се у шуми и на ријеци увијек се нешто догађа. Живот се овдје осјећа свим чулима.

Вјетрогоњање, дување вјетрова, Сремци називају вијањем. За њих вјетрови вијају гране, траве, воде, нечастиве, болести и све оно што пријети људима и животињама, биљкама и дрвећу.
Вјетар фијуче у крошњама високих храстова. Као да свирају оргуље неку небеску пјесму. Или то, можда, пјевају храстови горостасни дубови?

Чим ослаби притисак изнад димњака, ватра, повучена цугом, весело запуцкета.

Када се ово доживи и поједу колибарска проја или погача, ријетко ко не пожели да бар једну зиму проведе у пастирској колиби.

Тако растерећен свакодневице ван храстика, гост сремских колибара и не примијети да се и сам претвара у пастира, да у непрегледној шуми тражи по снијегу изгубљене свиње и залутале овце, да из ријеке извлачи шаране двокилаше, да пржи лук и јаја - прави колибарски деликатес, да... Да се вратио природи и веома једноставном животу.

У сремским храстицима поред ријеке Саве вријеме се мјери од вјетра до вјетра, од поводња до поводња, од снијега до снијега, од једног до другог прашења крмача, од рике до рике јелена...

Вјетрогоњање и траје и ових претпрољетњих дана када је ријека набујала и пријети поводњом.

Упркос томе ватра у колиби весело пуцкета. Тако је одувијек у сремским храстицима или боље рећи у њиховој завјетрини.

БН/Тихомир Несторовић