Стив Френсис - циљ му је био да изгради империју дроге!

Легендарни Стив Френсис отворио се причајући о његовом проблематичном детињству, како је морао да дилује крек и све кроз шта је прошао да би дошао до НБА.

Кошарка 13.03.2018 | 00:00 Френсису није било лако од самог почетка. Рођен је у Мериленду 1977, а као мали је због тешке финансијске ситуације, као и смрти мајке и тога што му је отац осуђен на 20 година затвора, био приморан да дилује дрогу.

Након што му је мајка преминула, остао је да живи са својом баком која је, како он каже, имала мајчинску улогу у његовом животу. 

Стив је 1996. отишао у Тексас, где је похађао средњу школу Сан Хасинто, да би се, након само годину дана проведених на колеџу Алегени, 1998. пребацио на Универзитет Мериленд. 

Стиви ‘Френчајз’ је тамо провео једну сезону, након чега је ипак одлучио да одмах изађе на НБА драфт. Те године просечно је бележио 17 поена, 4,5 асистенција и нешто мање од три украдене лопте. 

На драфту, изабран као 2. пик, момак из Такома Парка је морао да оправда очекивања. Драфтован је од стране Ванкувер Гризлиса, после чега је изразио велико незадовољство, тако да су главни људи бивше НБА франшизе били приморани да га трејдују у Хјустон Рокетсе. 

У својој НБА каријери Френсис је три пута био Ол-стар, а такође је освојио титулу најбољег рукија године. Сем за Хјустон наступао је за Орландо и Њујуорк. 

Кроз каријеру бележио је 18 поена, шест асистенција, 5.6 скокова и једну и по украдену лопту по мечу, а ван њега био је можда још активнији, од константног опијања до хапшења и пљачке аутомобила, четрдесетједногодишњак је дефинитивно оставио траг. 

Френсис је одлучио да се отвори испричавши своју животну причу за ’’Тхе Плаyерс’ Трибуне”.

“Сем Касел ме је извео вече пред моју прву НБА утакмицу. Играли смо против Бакса у Хјустону и он је знао да ћу да га испрашим. Међутим Сем је из Балтимора, а ја из Вашингтона, тако да је покушао да ме неким ‘Џедај’ триковима убеди да он мени чини услугу тако што ме држи будним до шест ујутру и даје ми братске савете. Нисмо се чак ни проводили, све је то био део његове обмане.

Било смо у неком клубу, пили смо ледени чај или тако нешто, а он ми је причао шта морам да урадим како бих преживео у НБА. После неког времена рекао сам му – ‘брате морам да идем’ – на шта ми је он одговорио, – ‘не, једино што мораш да урадиш је да седнеш да бих те научио како да се носиш са обожаватељкама’.

Овај го***р ме је хипнотисао. Око 5 ујутру, цео осећај се променио. Одједном је почео да ми прича како ће ме сутра увече разбити. Мислио сам се у себи, па чекај мало… – ‘Кажем ти Стив, разбићу те тако поспаног. Одмори се’.

Изашли смо из клуба и сунце је већ сијало. Морам да будем у арени за сат времена, а нисам чак ни пијан, није ми ништа. У глави су ми одзвањале Семове глупости и осећао сам се као да сам будан већ три дана.

Човече, он ми је то вече убацио 35 поена. У првој четвритини био сам толико уморан да сам мислио да ћу да се онесвестим. Размислите о томе, ја сам неки тамо руки у тиму са Чарлсом Барклијем и Хакимом Олаџувоном. Када смо се окупили ови момци су ме гледали као да сам небитан. Руди Томљанович ме је гледао и мислио – ‘Трејдовали смо 15 играча у Ванкувер за ово?’

Мислим да сам шутирао 4 од 13 и да смо изгубили. После утакмице сам видео Сема који ми је рекао – ‘Немој да заборавиш, ван терена смо пријатељи, али ван њега…’. Мислио сам се – ‘Ти лукави го***ру’. Научио сам лекцију. Сада би требало да познајем игру?

Морате да разумете нешто о мојој причи, а разумем да неком ко има мање од 20 година то изгледа немогуће, јер скоро сви НБА играчи пролазе кроз исте ствари. Препскул, ААУ, бесплатне патике, бесплатни оброци. И то је добра ствар, добра за њих.

Али шта је са мном? Четри године пре него што сам се нашао у авиону са Хакимом који ми је причао како ћемо да заједно да идемо у куповину одела од кашмира – четри године пре него што сам био пред дуелом са Геријем Пејтоном – био сам на ћошку Мејпл Авеније у Такома Парку, у Мериленду, где сам продавао дрогу испред кинеског ресторана.

Мајка ми је преминула, а отац је био у затвору. Осамнаесторо људи је живело у једном стану. Напустио сам средњу школу, нисам имао, нисам имао никакву стипендију, никакво образовање, ма ништа. То је било 1995. Гледао сам Алена Ајверсона како ‘убија’ играјући за Џорџтаун који се налазио недалеко од мене, а ја сам стајао на ћошку по цео дан и трудио се да направим моје мало царство дроге, надајући се да ме неће опљачкати, а увече сам играо баскет у подруму ватрогасне станице.

Не зна много људи моју праву причу. Некада сам себе запитам – ‘Човече, како сам успео да се нађем у том авиону са Хакимом?’

Не покушавам да глорификујем продавање дроге. Нема ничег величанственог у томе. Али, морате да разумете одакле ја долазим и из ког времена. Одрастао сам у Вашингтону 80их година током крек епидемије. Немојте никад да то зовете ером, то је била епидемија. Крек је опустошио нашу целу заједницу, захватило нас је као куга. Ја сам то видео, преживео и на томе зарадио.

Моје прво сећање је када сам ишао у посету своме оцу у затвору, где је полицајац мене и моју мајку одвео у малу собу. Обоје су нас скинули голе. Имао сам три године, али то није било битно. Људи су тако покушавали да унесу дрогу у затворе, толико су били очајни.

Отац ми је у затвору провео 20 година због пљачке, био је познат у ДЦ, као и моја браћа, то је била моја реалност. Ја сам био веома мали и када су се моји родитељи развели, њена порука мојој браћи је гласила – ‘Не Стив. Никада Стив. Он мора бити другачији.’

Када сам имао 10 година, добио сам први посао као ‘секретарица’ за нарко дилера. Је л’ знате шта је требало да радим? Било је једноставно, стајао бих испред кинеског ресторана и чекао поред говорнице, изгледао као невинашце и када год би телефон зазвонио ја бих се јавио.

Звали су људи којима је требала или дрога, или девојке. Рекао бих им где да се нађу са дилерима, и то је било то, сваки дан, цео дан. 50 дилера би стајало на једном углу, а 50 на другом, а мали Стив је био поред говорнице.

Када сам имао 18 година, мајка ми је умрла од рака и то је било сувише за мене. Свака нада коју сам гајио… заборави. У потпуности сам престао да се бавим кошарком, напустио сам ААУ тим, престао сам да играм у парку, одустао сам од школе, а моје диловање дроге је достигло нови ниво.

План ми је био да изградим малу империју, све док ме неко не упуца или док не заглавим иза решетака. Нисам био на радару ни једног колеџа, без мајке, шта је била поента живота?

Ствар која ме је спасила је оно што ми је рекао мој тренер, Тони Ленгли – ‘Рећи ћу ти шта ће да се деси Стив. За десет година, виђаћеш исте људе, на истим ћошковима, како раде исту ствар.

Носиће најновије Филе, или најновије Џорданке и изгледаће свеже. Али док их будеш гледао биће годину дана старији, и онда још годину, а радиће исту ствар, и даље ће их пљачкати, сваки дан. Ти можеш да урадш нешто другачија.’

Нисам могао да престанем да размишљам о томе, остало ми је у глави. Имао сам један пут ка спасу, али то није било преко Дјука, било је преко Сан Хасинто колеџа, у Тексасу. Један од њихових тренера ме је угледао на једном ААУ турниру и рекли су ми да имају место у тиму за мене.

Бака ме је уверила да је то оно што би моја мајка желела, тако да сам попустио. Дала ми је 400 долара и карту за Хјустон. Тренери из Сан Хасинта су ме покупили на истом аеродрому где су теренери Хјустона покупили ‘Дрима’ када је долазио из Нигерије.



Искрено, мислим да сам био шокиран колико и он. Тамо је било 30,000 белаца и мали Стив. Тотални кулутролошки шок, али сам коначно имао неку стабилност у животу. Имао сам кревет, имао сам место у тиму, и са тим осигураним, отишао сам тамо и ‘покидао’.

Питајте Шона Мериона. Он је тада играо за Универзитет Венсен и био је у тиму најбољих младих америчких играча. Отишли смо у Индијану и ја сам га ‘убио’. Имао сам квадрипл-дабл. Сећам се када смо били у НБА, смејали смо се томе током неког тренинга, а он ми је рекао да има ВХС снимак те утакмице код куће. Тај снимак постоји, а ја већ 20 година покушавам да га набавим од Шона који ме упорно избегава.

‘Уништавао’ сам људе, али то је био на малој сцени. Можда неком буде звучало смешно, али мој сан је био да будем на правом колеџу, са ранцем на леђима, и да идем на предавања. Замишљао сам себе на Џорџтауну или Мериленду како сам опуштен и идем на предавање. То је био мој сан, тако једноставан.

Годину дана касније Гери Вилијамс и Џон Томпсон су се распитивали о мени. Оклахома и Клемсон су покушавали да ме врбују, али с обзиром да сам одрастао гледајући Лена Бајаса и Патрика Јуинга, није било другог избора сем Мериленда или Џорџтауна. Замало да то буде Џорџтаун, али никада нећу заборавити разговор са Џоном Томпсоном. Рекао ми је – ‘Стив, стварно нам се свиђаш, али нам је отишао Ален Ајверсон. Не могу да имам тебе одмах након Алена, стварно не могу. Доживећу срчани удар’.

Поштовао сам то, а био је и управу, тако да сам се као двадесетједногодишњак пребацио на Мериленд.

Мој очух је добио посао на универзитетском насељу у билетарници. Долазио је да ме гледа сваки пут када смо играли код куће, а када смо били на гостовању он је радио и гледао ме на ТВ-у у својој кабини.

Помало је смешно то што је мој биолошки отац пљачкао билетарнице, а мој очух радио у истој. Он је био поштен. Постао је мој прави отац, мој најбољи пријатељ, и био је најгласнији у сали.

Од тог тренутка нису могли да ме зауставе. На крају сезоне сам био један од најбољих, и сви су прогнозирали да ћу бити у топ 5 на НБА драфту. Размислите мало о томе, са 18 сам продавао дрогу у Такома Парку, са 22 сам био на НБА драфту и руковао се са Дејвидом Штерном. Је л’ знате где се драфт одржао те године? У Вашингтону. Како то објашњавате?

Претпостављам да су људи и даље љути зато што сам се борио за трејд из Ванкувера. Замало да заплачем када су ме Гризлиси бирали на другом месту, није било шансе да одем у хладну Канаду, толико далеко од породице, када су свакако планирали да преместе франшизу.

Жао ми је… у ствари и није ми жао. Сада свако види пословну страну кошарке. Тај тим се распадао, а једина ствар због које ми је жао је што сам тамо имао најбезобразнију конференцију за штампу у историји НБА пре него што су ме трејдовали. Ајверсонов ‘Тренинг?!’ инцидент није био ништа у поређењу са тим.

Па хајде брате, Канада? Ја, тамо? То стварно не би функционисало, Хјустон је био право место. Људи ми вероватно неће веровати, али Хаким је имао један од највећих утицаја на моју игру када сам био мали. Гледао сам његов рад ногу и покушавао да га имтириам. Мој кросовер? То није Џордан, то није Ајверсон, то је Хаким. Погледајте мој рад ногу и видећете њега.

После такмичења у закуцавању 2000. и након што су Хаким и Чарлс отишли, осећао сам се као да ме је Хјустон стварно прихватио. Ја и даље живим у Хјустону и упркос свему док ходам улицама овог града осећам да могу да рачунам на те људе. Чак и када сам пролазио кроз неке мрачне тренутке последњих пар година, када сам био ухапшен, сви у Хјустону су били уз мене. Колико момака који су у граду провели само пет година, а у плеј-оф ушли једанпут, добијају толико љубави?

Мислим да је то због енергије у граду која је владала када смо Јао Минг и ја играли, он је био мој човек. Када је дошао у Хјустон нас двојица смо били баш чудан дует. Дечко из Кине и момак из Вашингтона, а језик није био чак ни главни проблем. Ја сам делом глув на лево уво, а он на десно, тако да ни споразумевање на простом енглеском није било најједноставније.

Било је смешно, али то је био мој човек. Јао је био љубазан, пун поштовања и паметан. Морао је да одради 15 интервјуа пре и после тренинга. Камере су га пратиле свуда, било је лудо, а он нас је увек питао да ли је све ок, да ли нам сметају камере, таква је он особа.

Био је мој омиљени саиграч икада, а такође и одличан играч. И даље размишљам о томе шта би било да Јао није журио са повратком на терен након повреда и да нас нису раставили, и даље ме то прогања. Победили би свакога, сви то знају у Хјустону. Али шта су они урадили? Трејдовали су ме у Орландо за Трејсија Мекгрејдија.

То ме је сломило. Нема поенте причати о мојем времену у Меџику, а још мање у Никсима. То је био хаос. У обе екипе је било исто, довољно је било да проведем пет минута у свлачионици и да скапирам да нећемо никога победити. Могло је да се провали за минут, таква је била култура.

Када сам се 2007. вратио у Хјустон био сам пресрећан, али искрено тада је све кренуло низбрдо. Рик Аделман, човече… кунем се да сам се трудио на тренинзима, питајте Минга, али Аделману су Лутер Хед, Арон Брукс и Рафер Алстон играли пре мене.

Не желим да омаловажавам те момке, али дај, бре, човече. Публика би скандирала моје име иако сам био на клупи. Долазио бих кући увече и седео на трему, у тоталној тишини. Нисам пио, нисам слушао музику, нисам радио ништа. Седео бих тако до један ујутру и само размишљао.

Почео сам продавајући дрогу на ћошковима престонице САД и успео да се пробијем до НБА за четри године… и сада је све готово? Крај, са 32 године? Знао сам да је дошао крај и то је било јако тешко прогутати, ко год да сте.

После тога сам играо у Пекингу, па сам покушао да се вратим у НБА, али џабе. Требало ми је скоро четри године да се суочим са истином да нећу више играти професионално, да је стварно било готово.

Неки дани су били баш тмурни, то не поричем и знам да се људи питају – ‘Шта се код ђавола десило са Стивом Френсисом?’. Најтеже ми било док сам читао нека с**ња на интернету где су људи причали да сам на креку.

Када сам помислио да ће моја бака и деца то читати, то ми је сломило срце. Пазите, продавао сам крек када сам одрастао, то признајем, али никада у свом животу га нисам користио.

Шта се десило са Стивом Френсисом? Много сам пио, то се десило, а то може бити подједнако лоше. У периоду од само пар година остао сам без кошарке, изгубио сам цео идентитет и изгубио сам свог очуха, који је извршио самоубиство.

Од тренутка када је моја мајка преминула када сам имао 18 година, до тренутка када сам напустио НБА, никада нисам спуштао гард, чак ни на минут. Био сам као војник у рату, никада нисам уздахнуо, а када се све завршило, било је као да се одјављујем… била је то добра вожња.

Овако луду причу не можете да измислите", написао је Стив Френсис.



Извор: Б92