Прича: Кад ће Петлић да постане Певац?

Једино што је сигурно је да се фудбал брзо мења, да је време ограничено и да Маурисио Покетино није млађи, већ све старији и старији. . .

Фудбал 09.03.2018 | 22:05 Маурисио Покетино је прошлог петка напунио 46 година. Аргентинац је сада истих година као што је био чувени Алф Ремзи када је са Енглеском освојио Светско првенство на Вемблију 1966. године, и старији од Брајана Клафа, човека који је 1979. и 1980. предводио Нотингем Форест до титула у Купу шампиона. 

Дакле, осим што подсећа на клинца по изгледу, заборавите да је популарни Поч тренерски још клинац који треба да учи. По тренерском искуству, Покетино је "стара кајла". Већ девет година ради на топ нивоу, а освојио је - ништа.

Сат времена синоћ на Вемблију, најсветлијем енглеском фудбалском месту, трајало је убеђење да је куцнуо његов час, да наступа нова ера енглеског и европског фудбала и да ће свет коначно бити под ногама Маурисија Покетина. Маштало се ове зиме у северном Лондону не само о ФА купу, који изгледа као неки мали трофејчић, већ и о "господину ушатом", оном највреднијем у светском фудбалу. С разлогом, Спарси су током сезоне у Лиги шампиона приказивали фантастичне партије и бележили блиставе победе као против Реала или Борусије из Дортмунда.

И чак је и после водећег гола Хеунг Мин Сона у првом полувремену тај чувени Певац са грба већ видео себе у финалу у Кијеву крајем маја ове године.

Али онда се десила "пљачка". Буквална пљачка од стране Старе даме која је поново онако како само она зна "уличарски" (ништа лоше не мислимо притом) преко Покетинових земљака Игуаина и Дибале вратила надобудним Певцима осећај реалности. Суров, али искрен и поучан - још увек нису зрели за највише домете.    

Маурисио Покетино константно подвлачи како у фудбалу није све у освајању трофеја, већ да су му важнији тактика, тим и чиста и атрактивна игра. Мало морген, бато. Може да се заварава колико хоће, сви знамо да очајнички жели да их освоји. Само изгледа не зна још како.

А тренеру Тотенхема биолошки сат увелико откуцава. Пехари му требају као 'леба, па да ли са Певцима или неким другим клубом то је већ друга тема.

Биће сигурно хлеба, на новом Вајт Харт Лејну га чекају фенси кухиње, стаклени тунел за играче, покретни кров и терен за НФЛ утакмице, нови стадион Тотенхема изгледа као спејс шатл. Свега има у новом дому Певаца, само изгледа нема трофејне сале, исте оне због које су их синоћ многи исмевали на друштвеним мрежама после пораза од Јувентуса. Хејтери кажу - не треба им.

За три и по године у клубу од доласка Покетина ниједан трофеј није ушао у клуб, само победе у првенственим утакмицама и групним фазама међународних такмичења. Да не грешимо душу, Тотенхем се јесте поправио за све те године, толико да га више не препознајемо.

Фантастичне ноћи на Вемблију против Борусије, Ливерпула, Реала и Манчестер Јунајтеда показале су да су Спарси израсли у величину којој сасвим пристоји да игра на једном од највећих светских стадиона против највећих. Од просечног лондонског клуба трансформисали су се у фудбалску аристрократију која игра са највећима пред 90.000 људи, где се уместо кокни добацивања са трибина слуша химна Лиге шампиона.

Зато их синоћних три минута страве и ужаса више боле данас. Јер су барем први пут у животу навијачи Спарса искрено почели да верују и да замишљају да ће ствари овог пута бити другачије од оних на које су навикли, да ће проћи ту последњу велику границу, победити Јувентус и наћи се међу изабранима.

Али ђавола, све је нестало у секундама. 

Први гол је усисао оптимизам и утишао Вембли, други само пружио задовољство хејтерима који су опет подсетили на тотенхемовски начин самодеструкције који смо толико пута у прошлости гледали. Наравно, не смемо после једног пораза одмах да изударамо Певце и отпишемо као губитнике. Ко је луд да то уради?

Без обзира на тренутни бол и разочарање, Певци су млад и динамичан тим, добро технички поткован, направљен са много мањим улагањима у односу на остале конкуренте у Енглеској. Опет, међу свима нама постоје они - и то не само навијачи Арсенала - који ће се с правом запитати шта је ту позитивно ако клуб заостаје 20 бодова у шампионској трци у Премијер лиги.  

Е зато је синоћна утакмица значила много, победа над шампионима и легендама као што су Буфонили Кјелини звучала би баш као потврда једног новог Тотенхема. Круна једног тима који, као и његов менаџер, више нису клинци који играју фудбал због лепоте, за рају.

Тотенхем је, несумњиво, доста урадио и ове сезоне чиме се показало да је Покетино способан и добар тренер. Али опет, Аргентинац није успео ни да понови резултат Харија Реднапа из 2011. године који је играо четвртфинале Лиге шампиона. Шта то значи за будућност Поча на клупи Певаца и даље је нејасно. Он мора да зна дубоко у себи да ће са Тотенхемом увек бити аутсајдер у оваквим утакмицама (као против Јувентуса) чак и када буде у предности после првог меча.

Можда ће нови стадион учинити Тотенхем озбиљнијим у будућности и омогућити му да од рукија у Лиги шампиона израсте у изазивача и фаворита за господина ушатог.

Можда, не знамо.

То ће време показати.

Једино што је сигурно је да се фудбал брзо мења, да је време ограничено и да Покетино није млађи, већ све старији и старији...

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес