Завирите у дневник Славише Јокановића...

Пре 10 година сам направио грешку, а у Партизану нисам више могао да напредујем.  Људи су ми говорили да сам луд што сам отишао из клуба који сам увео у највиши ранг. Мислили су да ми је било много тешко да донесем такву одлуку. Али није било тако. Нисам веровао да сам права особа да поведем Вотфорд и у Премијер лиги, а ни они се нису баш потрудили да ме убеде да останем.

Фудбал 10.03.2018 | 23:30 Славиша Јокановић је тренер о којем се доста прича у последње време у енглеском фудбалу. Фулам, његова екипа игра добро, вратила се у борбу за пласман у Премијер лигу, а више од свега навијачи и медији на Острву примећују да лондонски црно-бели негују препознатљив стил игре. О томе како га је изградио, али и о грешкама и добрим потезима које је правио у досадашњој тренерској каријери Јокановић је написао ауторски текст за енглески портал Цоацхес Воице (Глас тренера).

"Није то била најбоља одлука коју сам донео у животу.

То сада схватам. Али тада сам мислио да је исправна.

Тек сам завршио прву сезону на клупи Партизана. Остварили смо велики успех и освојили првенство Србије и куп.

Али када је Фудбалски савез Србије одлучио да ме прогласи за тренера године, одбио сам награду.

Зашто сам то урадио? Неколико дана након што су ме изабрали, почели су да причају како нису сигурни да је то права одлука. Зато сам одлучио да не прихватим - ако не верујете да сам најбољи, онда ми та награда није ни потребна.

И то је цела прича.

Тада сам био млад. Сада, из позиције 10 година старијег човека, схватам да то није била баш најбоља животна одлука. И да вероватно нисам добро размислио. Али тада сам веровао да је то најбољи корак за мене.

Увек радим оно што ми осећам да је најбоље. Таква сам личност.

Следеће сезоне смо опет освојили дуплу круну. Овај пут није било награде, али ме она није ни занимала. Нисам био тамо због индивидуалних признања. Борио сам се за клуб.

Када сам 2009. године напустио Партизан, осећао сам да сам тамо направио довољно корака. Нисам сматрао да могу даље да напредујем и није било сврхе да останем. Био ми је потребан нови изазов, како бих стекао ново тренерско искуство на неком другом месту.

Желео сам да тестирам себе.

То сам увек радио као играч и хтео сам да учиним исто као тренер. И даље то радим.

Тренирао сам клубове на Тајланду и Бугарској пре него што сам 2014. године дошао у Шпанију. С Еркулесом сам потписао уговор 5. маја, било је пет мечева до краја сезоне и били смо последњи на табели.

“Имаш 10 до 15 посто шанси да будеш успешан”, рекли су ми.

Било је то сјајно искуство, али на крају нисмо изборили опстанак.

Упркос томе, дали су ми прилику да наставим да радим тамо. Али мислио сам да то не би било у реду.

Неколико месеци касније, добио сам први посао у Енглеској у Вотфорду. То је била прилика на коју сам чекао. Фудбал у Енглеској је у такмичарском смислу бољи него у било којој другој земљи у којој сам радио. То је најбоља земља на свету за рад у овој професији.

Имао сам и, наравно, и искуство из прве руке када је у питању енглески фудбал. Први пут сам овде дошао пре 18 година као играч. Пре тога сам седам година играо у Шпанији за Овиједо, Тенерифе и Депортиво и био сам срећан тамо. Али када сам добио прилику да заиграм за Челси и осетим енглески фудбал који сам до тада само гледао и слушао приче, била је и сувише добра да одбијем.

Ипак, сада могу да кажем да то уопште није било лако искуство за мене.

У Шпанији сам се навикао на другачију врсту фудбала. И не само то, већ и на другачији стил живота. У почетку сам морао много тога да научим.

Наравно, мењао сам земље и лиге и раније у играчкој каријери. Са 25 година сам напустио своју земљу и прешао из Партизана у Овиједо. Али тада та разлика није била толико велика. Имали смо велике екипе, Црвена звезда је била шампион Европе. Било је ту и великих играча - Звоним Бобан у Динаму, Ален Бокшић у Хајдуку и Предраг Мијатовић у Партизану.

Конкуренција је била јака, тако да, када сам отишао у Шпанију, нисам уочио тако велику промену.

Али када сам дошао у Челси, већ ми је било 32. и приближио сам се крају играчке каријере. Играо сам две тешке сезоне на терену и ван њега.

Тешка времена су често и најважнија, што се покало тачно у мом случају. То искуство ми је помогло када сам се вратио у Енглеску и 2014. преузео Вотфорд. Познавао сам менталитет људи и енглески фудбал. Знао сам какав је живот у Енглеској. Знао сам где сам дошао.

У скоро сваком смислу, то ми је било лакше него када сам као играч први пут дошао у Енглеску.

И на терену су ствари деловале боље. После 36 утакмица колико сам водио екипу, Вотфорд је изборио директан пласман у Премијер лигу. Али моја будућност није била ту.

Људи су ми говорили да сам луд што сам отишао из клуба који сам увео у највиши ранг. Мислили су да ми је било много тешко да донесем такву одлуку. Али није било тако. Нисам веровао да сам права особа да поведем Вотфорд и у Премијер лиги, а ни они се нису баш потрудили да ме убеде да останем.

У таквој ситуацији, осећао сам да је и за Вотфорд и за мене најбоље да кренемо даље. Није било тако компликовано. Као и увек, веровао сам свом осећају.

Али нисам могао много дуго да будем без Енглеске. После шест месеци у Макабију из Тел Авива, знао сам да желим да се вратим.

Било је компликовано на почетку.

Фулам је био 18. на табели када сам га преузео. Можете ви да дођете у екипу са идејом како желите да вам игра екипа, али прво морате да видите шта имате на располагању. А онда није толико питање шта желите да урадите, већ који је најбољи начин да прегурате тежак период.

Знао сам да морамо да изградимо стил игре. И то стил који пре нас није постојао. То је јасно.

Било нам је потребно време. Првих шест месеци нисмо успели да пронађемо начин на који ћемо да играмо. Борили смо се да преживимо. Али у другој сезони почели смо да правимо нови тим са новим играчима.

Корак по корак покушали смо да пронађемо јасан стил игре. Начин на који ћемо да га градимо. И до завршетка те сезоне, сви су видели да играмо добар фудбал, да имамо сјајан стил.

Нисам, додуше, неки естета. Јасно ми је да је у фудбалу резултат најважнија ствар. На крају утакмице људи гледају ко је победио, изгубио или одиграо нерешено.

И ја желим да освојим све бодове. Али такође је важно да играчи буду задовољни. Да верују и осећају да је ово прави начин - најбољи начин за њих. Да је то начин на који ће најлакше доћи до победе.

Прошло је десетак година откако сам одлучио да не прихватим ону награду, а и даље учим многе ствари у тренерском послу.

Сваког дана имам прилику да напредујем. То је процес који никада неће да стане. Одлучан сам да будем још успешнији. И још трофејнији. А ако то истовремено значи и да добијем неку награду, сетићу се своје грешке од пре 10 година, пружити руки и рећи - хвала!

Наравно, уколико будем осећао да је то права ствар.

Извор: моззартспорт