Zavirite u dnevnik Slaviše Jokanovića...

Pre 10 godina sam napravio grešku, a u Partizanu nisam više mogao da napredujem.  Ljudi su mi govorili da sam lud što sam otišao iz kluba koji sam uveo u najviši rang. Mislili su da mi je bilo mnogo teško da donesem takvu odluku. Ali nije bilo tako. Nisam verovao da sam prava osoba da povedem Votford i u Premijer ligi, a ni oni se nisu baš potrudili da me ubede da ostanem.

Fudbal 10.03.2018 | 23:30 Slaviša Jokanović je trener o kojem se dosta priča u poslednje vreme u engleskom fudbalu. Fulam, njegova ekipa igra dobro, vratila se u borbu za plasman u Premijer ligu, a više od svega navijači i mediji na Ostrvu primećuju da londonski crno-beli neguju prepoznatljiv stil igre. O tome kako ga je izgradio, ali i o greškama i dobrim potezima koje je pravio u dosadašnjoj trenerskoj karijeri Jokanović je napisao autorski tekst za engleski portal Coaches Voice (Glas trenera).

"Nije to bila najbolja odluka koju sam doneo u životu.

To sada shvatam. Ali tada sam mislio da je ispravna.

Tek sam završio prvu sezonu na klupi Partizana. Ostvarili smo veliki uspeh i osvojili prvenstvo Srbije i kup.

Ali kada je Fudbalski savez Srbije odlučio da me proglasi za trenera godine, odbio sam nagradu.

Zašto sam to uradio? Nekoliko dana nakon što su me izabrali, počeli su da pričaju kako nisu sigurni da je to prava odluka. Zato sam odlučio da ne prihvatim - ako ne verujete da sam najbolji, onda mi ta nagrada nije ni potrebna.

I to je cela priča.

Tada sam bio mlad. Sada, iz pozicije 10 godina starijeg čoveka, shvatam da to nije bila baš najbolja životna odluka. I da verovatno nisam dobro razmislio. Ali tada sam verovao da je to najbolji korak za mene.

Uvek radim ono što mi osećam da je najbolje. Takva sam ličnost.

Sledeće sezone smo opet osvojili duplu krunu. Ovaj put nije bilo nagrade, ali me ona nije ni zanimala. Nisam bio tamo zbog individualnih priznanja. Borio sam se za klub.

Kada sam 2009. godine napustio Partizan, osećao sam da sam tamo napravio dovoljno koraka. Nisam smatrao da mogu dalje da napredujem i nije bilo svrhe da ostanem. Bio mi je potreban novi izazov, kako bih stekao novo trenersko iskustvo na nekom drugom mestu.

Želeo sam da testiram sebe.

To sam uvek radio kao igrač i hteo sam da učinim isto kao trener. I dalje to radim.

Trenirao sam klubove na Tajlandu i Bugarskoj pre nego što sam 2014. godine došao u Španiju. S Erkulesom sam potpisao ugovor 5. maja, bilo je pet mečeva do kraja sezone i bili smo poslednji na tabeli.

“Imaš 10 do 15 posto šansi da budeš uspešan”, rekli su mi.

Bilo je to sjajno iskustvo, ali na kraju nismo izborili opstanak.

Uprkos tome, dali su mi priliku da nastavim da radim tamo. Ali mislio sam da to ne bi bilo u redu.

Nekoliko meseci kasnije, dobio sam prvi posao u Engleskoj u Votfordu. To je bila prilika na koju sam čekao. Fudbal u Engleskoj je u takmičarskom smislu bolji nego u bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam radio. To je najbolja zemlja na svetu za rad u ovoj profesiji.

Imao sam i, naravno, i iskustvo iz prve ruke kada je u pitanju engleski fudbal. Prvi put sam ovde došao pre 18 godina kao igrač. Pre toga sam sedam godina igrao u Španiji za Ovijedo, Tenerife i Deportivo i bio sam srećan tamo. Ali kada sam dobio priliku da zaigram za Čelsi i osetim engleski fudbal koji sam do tada samo gledao i slušao priče, bila je i suviše dobra da odbijem.

Ipak, sada mogu da kažem da to uopšte nije bilo lako iskustvo za mene.

U Španiji sam se navikao na drugačiju vrstu fudbala. I ne samo to, već i na drugačiji stil života. U početku sam morao mnogo toga da naučim.

Naravno, menjao sam zemlje i lige i ranije u igračkoj karijeri. Sa 25 godina sam napustio svoju zemlju i prešao iz Partizana u Ovijedo. Ali tada ta razlika nije bila toliko velika. Imali smo velike ekipe, Crvena zvezda je bila šampion Evrope. Bilo je tu i velikih igrača - Zvonim Boban u Dinamu, Alen Bokšić u Hajduku i Predrag Mijatović u Partizanu.

Konkurencija je bila jaka, tako da, kada sam otišao u Španiju, nisam uočio tako veliku promenu.

Ali kada sam došao u Čelsi, već mi je bilo 32. i približio sam se kraju igračke karijere. Igrao sam dve teške sezone na terenu i van njega.

Teška vremena su često i najvažnija, što se pokalo tačno u mom slučaju. To iskustvo mi je pomoglo kada sam se vratio u Englesku i 2014. preuzeo Votford. Poznavao sam mentalitet ljudi i engleski fudbal. Znao sam kakav je život u Engleskoj. Znao sam gde sam došao.

U skoro svakom smislu, to mi je bilo lakše nego kada sam kao igrač prvi put došao u Englesku.

I na terenu su stvari delovale bolje. Posle 36 utakmica koliko sam vodio ekipu, Votford je izborio direktan plasman u Premijer ligu. Ali moja budućnost nije bila tu.

Ljudi su mi govorili da sam lud što sam otišao iz kluba koji sam uveo u najviši rang. Mislili su da mi je bilo mnogo teško da donesem takvu odluku. Ali nije bilo tako. Nisam verovao da sam prava osoba da povedem Votford i u Premijer ligi, a ni oni se nisu baš potrudili da me ubede da ostanem.

U takvoj situaciji, osećao sam da je i za Votford i za mene najbolje da krenemo dalje. Nije bilo tako komplikovano. Kao i uvek, verovao sam svom osećaju.

Ali nisam mogao mnogo dugo da budem bez Engleske. Posle šest meseci u Makabiju iz Tel Aviva, znao sam da želim da se vratim.

Bilo je komplikovano na početku.

Fulam je bio 18. na tabeli kada sam ga preuzeo. Možete vi da dođete u ekipu sa idejom kako želite da vam igra ekipa, ali prvo morate da vidite šta imate na raspolaganju. A onda nije toliko pitanje šta želite da uradite, već koji je najbolji način da pregurate težak period.

Znao sam da moramo da izgradimo stil igre. I to stil koji pre nas nije postojao. To je jasno.

Bilo nam je potrebno vreme. Prvih šest meseci nismo uspeli da pronađemo način na koji ćemo da igramo. Borili smo se da preživimo. Ali u drugoj sezoni počeli smo da pravimo novi tim sa novim igračima.

Korak po korak pokušali smo da pronađemo jasan stil igre. Način na koji ćemo da ga gradimo. I do završetka te sezone, svi su videli da igramo dobar fudbal, da imamo sjajan stil.

Nisam, doduše, neki esteta. Jasno mi je da je u fudbalu rezultat najvažnija stvar. Na kraju utakmice ljudi gledaju ko je pobedio, izgubio ili odigrao nerešeno.

I ja želim da osvojim sve bodove. Ali takođe je važno da igrači budu zadovoljni. Da veruju i osećaju da je ovo pravi način - najbolji način za njih. Da je to način na koji će najlakše doći do pobede.

Prošlo je desetak godina otkako sam odlučio da ne prihvatim onu nagradu, a i dalje učim mnoge stvari u trenerskom poslu.

Svakog dana imam priliku da napredujem. To je proces koji nikada neće da stane. Odlučan sam da budem još uspešniji. I još trofejniji. A ako to istovremeno znači i da dobijem neku nagradu, setiću se svoje greške od pre 10 godina, pružiti ruki i reći - hvala!

Naravno, ukoliko budem osećao da je to prava stvar.

Izvor: mozzartsport