Интервју - Бонџа Си: Шта ми је рекао Борис Дало о Партизану...?

. . . зашто Роналдо и Ајверсон, колико волим ПСЖ и како ће Партизан до титуле? Француз први пут опширно говорио о разлозима доласка у Хумску, поверењу навијача, освајању Купа у Нишу, браћи кошаркашима, колеџу. . .

Кошарка 06.03.2018 | 23:08 Некада делује као човек од гуме, а некада као Спајдермен.

За само шест недеља проведених у Партизану Бонџа Си је стекао поверење навијача и изборио се за продужетак уговора до лета следеће године. Момак пореклом из Малија, иначе рођени Парижанин, био је један од најзаслужнијих што је Партизан тријумфовао на завршном турниру Купа Радивоја Кораћа и у Нишу освојио први трофеј после четири године.

Дошао је неколико дана пре завршетка прелазног рока из атинског АЕК-а где је одиграо само шест мечева, каже да се није двоумио када је добио позив Партизана.

„У Грчкој су навијачи темпераментни, не као овде. Указала ми се прилика да играм, а то нисам имао у Атини. Нисам хтео баш било где да одем, већ у неки клуб који има добар пројекат. Тако је Партизан испао савршен избор“, рекао је Си у интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт.

Имао је крилни кошаркаш и доброг „саветника“ пре него што је допутовао у главни град Србије.

„Знао сам за европске успехе и, наравно, навијаче Партизана. Борис Дало ми је пријатељ. Причао ми је како је све као једна велика породица. У Грчкој је другачије. Чим сам стигао у Партизан, осећао сам се пријатно, сви су ме одмах лепо прихватили. Стално су ме питали да ли ми треба помоћ“.

Тријумф у купу дошао је као изненађење и за део навијача Партизана, јер су црно-бели били прилично бледи у Јадранској лиги.

„Искуство из Ниша своди се на то да смо играли једни за друге током целог турнира. То се стварно осетило од првог меча у четвртфиналу. Такав приступ нам је помогао и у финалу. Чак и кад се Звезда вратила у тој утакмици, успели смо да одбијемо њихов напад и стигнемо заслужено до трофеја“.

Партизан је у првом полувремену финала са Црвеном звездом одиграо можда најбољих 20 минута у последњих неколико година. Си наводи да се екипа осећала као да у сваком тренутку има контролу над дешавањима на терену.

„Прво полувреме је малтене било перфектно. Али у кошарци је увек тако, имате серију ви, па противник. Знали смо да ће да се врате. Ипак, држали смо се заједно играли као тим, жртвовали се. Чак и кад су нам пришли на три поена, контролисали смо утакмицу. А погодили смо кад је требало“.

Си је рекао да му је посебно драго због успеха у Нишу, јер је у првом делу сезоне на неки начин таворио у редовима атинског АЕК-а.

„Осећај је био сјајан на крају. То ми је други трофеј у професионалној каријери. На колеџу сам узео три пехара у четири године и навикао се на то. Прстен, медаље, неважно. Све су то трофеји... Ово ми је најдражи трофеј, јер сам дошао из Грчке где сам био у тешкој ситуацији. Драго ми је што сам искористио шансу у Партизану“.

Дуел у финалу купа био му је други дерби са Црвеном звездом откако је стигао у клуб из Хумске. У првом је прилично глатко изгубио у дуелу Јадранске лиге.

“Највише ме је у дербију одушевила атмосфера. Била је сјајна, поготово у купу, јер су били и наши навијачи у Нишу. Они су нас погурали до успеха. Волим да играм у таквој атмосфери“.

Сија је та атмосфера, као и многе странце који су раније долазили овде, подсетила на играње на америчким колеџима. Каже да је то нешто најприближније ономе што праве српски навијачи. Наш саговорник, иначе, играо је за универзитет Њу Мексико Стејт.

„Лудо је и на колеџу, тамо су нам највећи ривали били УТЕП, Њу Мексико и Јута Стејт. Кад смо играли против њих увек је све било крцато. У Албукеркију против Њу Мексика је долазило и по 17.000 људи. Сви знају све о твом животу, певају, вичу, носе транспаренте“.

Иначе, Си тврди да му највише у екипи помажу капитен Новица Величковић и Страхиња Гавриловић. Општи је утисак да је његовим доласком Партизан коначно добио човека који ће да „затегне“ одбрану.

„Установили смо нека правила у одбрани, не знам како је било пре него што сам дошао. Трудимо се да радимо добре ствари, пробамо што мање поена да примимо. Свестан сам да је игра у одбрани моја јача страна, верујем да на том пољу могу доста да урадим. Стварно се трудим и ја и цела екипа“.

Освајањем домаћег трофеја, Партизанове амбиције су порасле, па упркос лошим партијама на Јадрану и изостанку из плеј-офа регионалне лиге, навијачи очекују да екипа озбиљно нападне трофеј у Суперлиги. И сви већ сада очекују нове окршаје са Црвеном звездом.

„Урадићемо све да освојимо трофеј, играмо увек да победимо. Морамо пре свега да радимо на себи, идемо меч по меч и останемо фокусирани. Никад се не зна, кошарка је луд спорт, али, наравно то финале сви очекују“.

Док је говорио о кошаркашким темама, Си је повремено бацао погледа на телевизор у кафићу којем смо водили разговор. Разлог - снимак утакмице Пари Сен Жермена и Олимпика из Марсеља.

„То је била лака победа у купу Француске (ха-ха). Иначе, ја сам навијачи ПСЖ од малих ногу. Навијао сам за њих одувек, а не као добар део оних који су почели да бодре ПСЖ тек када су у клуб дошли лова и гомила скупих појачања“, објаснио нам је кошаркаш Партизана.

Наставио је да прича о фудбалу.

„Сећам се првог пута када сам отишао на Парк принчева, играо је Роналдињо. Али, Кристијано Роналдо ми је омиљени играч. Волим и Реал, али сада у Лиги шампиона, наравно да навијам за ПСЖ“.

Да ли се надаш и проласку у четвртфинале упркос поразу од 1:3 у првом мечу у Мадриду?

“Ма, биће добро и без Нејмара. Уосталом, Реал ове сезоне прима доста голова. И победа од 2:0 биће довољна за четвртфинале“, предочио је Си.

Евидентно је да је Си момак који баш воли спорт, а каже опробао се на разним теренима.

“Као клинац сам играо фудбал и бејзбол, а опробао сам се и у атлетици. У мом крају у Паризу смо имали терен за терен кошарку, бејзбол и рукомет. Али рукомет нисам никад играо“.

Управо је фудбал био Сијев омиљени спорт у детињству, а за кошарку се одлучио због тројице старије браће. Најстарији Амара (36 година) игра за Монако, средњи Мамаду (34) је члан Меца, а трећи брат који се исто зове Мамаду (32) наступа за Брисак.

“Највише сам играо фудбал, касно сам почео да тренирам кошарку. Имам три брата кошаркаша, сви су професионалци и старији од мене. Ишао сам са њима на терен и у почетку стајао поред и гледао. Свидело ми се, па сам рекао зашто да не пробам. И пробао сам, кренуло ме је. Играо сам све више и више“.

Већ са 14 година је напустио Париз и отишао у Безансон, а оданде у Гран Канарију. Уследила је година у америчкој средњој школи Стоунриџ, па четири године на универзитету Њу Мексико Стејт.

“Колеџ је без дилеме најбоље искуство, не може ни са чим да се пореди. Освојили смо три титуле за четири године. Више сам се забављао на колеџу, и сада је забавно, али тамо је било још боље. Играш са истим момцима неколико година, направите породичну атмосферу. Кад си професионалац, тим се мења сваке године. На колеџу нема притиска, само играте и добро се забављате“.

Јака је кошаркашка конкуренција у породици Си. А ко је најбољи међу браћом?

„У професионалној каријери сам играо само против најстаријег. Добио сам га када је било важно, у плеј-офу. У лигашком делу ме је згазио, има скор 8-0. Играли смо „Амера“ нон-стоп кад смо били клинци. Иначе, сваког лета играмо заједно у тиму, на К54 турниру у Паризу. Да не судим ко је бољи, али најстарији брат има више титула од мене. Засад“.

Си каже да није имао превише кошаркашких идола када је био клинац, али их је пажљиво бирао.

“Први је био Алан Ајверсон, затим Коби, Џордан, Дурент... Немам их много, али су добри, ха-ха-ха“.

А када смо код титула, Партизанов крилни кошаркаш је јасан шта му је циљ и жели да га оствари што пре.

„Хоћу да освојим шампионску титулу. То је ипак главни трофеј. Мора да се ради на томе да се ова жеља испуни“.

Порука за навијаче?

"Наставите да нас подржавате, помажете и мотивишете да будемо и бољи него што јесмо".

Извор: моззартспорт