Запалили су село и исписали "У"

Када се магистралном цестом спуштате с Купреса, пар стотина метара прије уласка у Бугојно, смјестио се - Чипуљић. За њега нико у Хрватској, а и шире, вјероватно никада не би чуо да га за овоседмичне посјете Загребу свако мало у уста није стављао српски  предсједник Александар Вучић. И то као примјер његова породичног, али и свесрпског страдања у Другом, а и у рату "деведесетих" година.

Босна и Херцеговина 16.02.2018 | 21:33 - Године 1992. све су Вучићеве куће у селу Чипуљићу спаљене. Наишле су неке хрватске јединице, кажу да је нека била вуковарска гарава, ја то не знам, немам доказа, свакако су били Хрвати. Све су их спалили. Нисам дошао тражити било чију исприку – пожалио се Вучић стјеран у угао у новинарским питањима.



Снијег који је у Босни коначно пристојно пао ове седмице прекрио је ово бугојанско приградско насеље. Међутим, посљедице рата итекако су видљиве на сваком кораку. Добар број кућа у међувремену је промијенио власнике и сада у Вучићевој постојбини живе махом Бошњаци.



– Од нас девет хиљада пријератних Срба у Бугојну, а само нас је у Чипуљићу живјело неких четири хиљаде, остало нас је једва стотину, максимално двјесто – каже нам Слобо, којег затичемо док испред православне цркве Рођења Пресвете Богородице чисти снијег.

Када смо њему и мјештанину Горану у улози надзорника рекли којим послом смо стигли, односно провјерити оно што је Вучић говорио, из топа одговарају:

Реци Гарави

– Све вам је тако било! Ни слова за додати или одузети.
Према њихову причању, у Бугојну и околини заратило се у мају 1992., односно нешто касније него у остатку БиХ.

– У то вријеме Хрвати и Муслимани били су заједно, иста војска, али се за већину ствари питало ипак Хрвате. Главну ријеч је водила јединица Гарави, који нису никакви Вуковарци, већ домаћи Хрвати на челу с Винком Жуљевићем Клицом. Знате га ви у Хрватској из црне кронике. Е, кад су они упали, ми Срби успјели смо већином побјећи преко Мандалца и Стожера према Купресу. Истина, Хрвати су нас пустили да прођемо, али је село запаљено. Камен на камену није остао – говори Слобо у паузи лопатања.

– Мене је спасило што сам био ожењен за Хрватицу Јулију. Остали смо живјети доље у граду, касније ми је супруга нажалост умрла – додаје Горан.

– Али најбоље вам је око тога питати попа Славишу Ђурића. Отишао је неким послом, али сад ћу га звати – нуди се и одмах за мобител хвата Слобо.



Није прошло ни неколико минута када је голфом у црквено двориште стигао свештеник. Видјевши фотоапарат колеге Војка одмах се узнемрио.

– Нема сликања, нема изјава. Све што сте до сада снимили, лијепо избришите – тражио је од нас и одмах појаснио што је посриједи.

– Прије двије године били су ми новинари из Загреба. Ја их лијепо примио, допустио да ме сликају у мантији, а када сам прочитао што су написали, шокирало ме је. Зато нам је из сарајевске Митрополије наређено да нема никаквог разговора и сликања са новинарима, поготово када је предсједник Вучић у питању.

Ипак, мало по мало поп Славиша је почео омекшавати. Схваћамо да су га највише погодиле двије написане ствари: прва, да Вучићеви нису Срби, и друга, да му дједа Анђелка нису убиле усташе, већ је страдао у једној кафанској тучњави као посљедици нагомиланих дугова. Истине ради, такве су приче прво пласиране у Србији, па чак и књиге написане.

Дједа му убили усташе

– Може писати ко што хоће, али Вучићеви су одувијек у Бугојну били велики газде. Као стара православна породица наведени су и у попису што су га половином 16. вијема направиле турске власти. Његов је дјед имао аутомобиле и возаче, као и коње за трке када то овдје нико није имао. Старог је Анђелка 1927. на челу групе виђенијих бугојанских Срба примио и краљ Александар и даровао нам зграду Српског дома. Одмах на почетку Другог рата одвели су га усташе и убили. По једнима то је било код Бање Луке, а по другима у концентрацоном логору у Јасеновцу. Александров отац се родио у возу, у збјегу – каже свештеник, док нас шиба босанска верзија буре.

Иако је у Бугојну на служби тек од 1999. године, добро је упознат и са дешавањима с почетка овог рата. Вучића демантује тек у једној чињеници.

– Чипуљић су два дана након што су протјерани Срби запалили људи из некакве зрињско-франкопанске бојне из Осијека. Полили су бензином и формирали велико слово "У". Ако мени не вјерујете, питајте муслимане. Они су све снимили док је горило – наводи Славиша.



– Најгоре ствари радила је багра. Прави домаћин, онај ко је својом руком дизао кућу, никада је не би запалио. Ничију! А на свим странама било је таквих људи и због тога не може одговарати цијели народ. Слушам ја оног вашега генерала када пита Колинду за што се он борио. А за што се борио онај с друге стране, исто се тако може питати – гласно размишља поп Славиша, али за разлику од Слобе и Горана тврди да им Хрвати нису били од велике помоћи у збјегу.

– С једне стране су нас гађали муслимани, а с друге Хрвати. Био је то чисти пробој. Али зато смо ми Хрвате лијепо примили када су они бјежали пред Бошњацима годину дана послије. Наша дјеца у Доњем Вакуфу нису имала млијеко, али давали смо га малим Хрватима – жели поентирати.

– И ми смо Хрвате – у истом тону ће и Слобо – примили с оружјем. Сви су имали калашњикове и сјећам се да ми је један из ХВО-а нудио замјену за моју "крагујевку", али нисам пристао.

Оно што одају признање локалним Хрватима јесте руке помоћи у повратку и при обнови локалне цркве.

– Ја би када је год зафалило пара назвао мог пријатеља Хрвата. Увијек сам могао питати колико ми је требало. Хиљаду, двије, три... – вели Славиша.

Шерифова ракија

Ипак нам је на крају показао пут према кући Вучићева дједа и оца. Обје су до темеља запаљене и до дана-данашњег нису обновљене. Иначе, од Вучићевих у Чипуљићу још само живи рођак Александрова оца, Драго. Нисмо га у сриједу затекли код куће.

– Он вам је отишао у град на кафу и на пијацу. Неће тако скоро – дочекао нас је први сусјед Шериф Реџић. Он је кућу и имање купио од Вучићеве тетке Смиље.



– Прави људи и газде – рећи ће Шериф, иначе избјеглица из Шипова, одакле је поријетлом и Вучићева мајка Ангелина.

Александра, тада као премијера, упознао је 2015. године.

– При пропутовању из Мостара за Бању Луку свратио је у родну груду. Видио ми је жену и питао за човјека, а она мени јавила и ја одмах дошао. Додуше, једва су ме пустили проћи они из пустог осигурања с дугим цијевима. Успјели смо и наздравити мојом домаћом ракијом. Да вам право кажем, мене је човјек одушевио – искрено ће Шериф, који разговор условљава само једном ствари – да и сами пробамо његову лозу.

Сам Шериф је тада Вучићу понудио да откупи дједову и очеву кућу и окућницу. Одбио га је.

– Отац му зна свратити, али још ништа нису предузели. Ако желе, ја ћу им бесплатно очистити рушевину и земљу – поручује први сусјед српског предсједника из Чипуљића.

Хрвати не желе о Чипуљићу

Бугојански Хрвати, који су некада били већина у граду и околици, нерадо причају о Чипуљићу и акцији с почетка рата.

– Било је то лудо вријеме – каже нам, под условом анонимности, један бивши припадник ХВО-а.

– Колико год они сада причали другу причу, ми смо помогли Србима да те '92. побјегну према Купресу, као и они нама када смо бјежали '93. Осим тога, нека кажу ко им је први прискочио када су им Бошњаци два пута, 2004. и 2007. године палили цркву у Чипуљићу – вели.

Вучић желио на Пољуд

Александар Вучић добар је дио дјетињства провео у Чипуљићу. И сам је у неколико наврата јавно говорио о томе, присјећајући се Николина потока, Мустафиних ливада, Хан луке...

И прве је тадашње динаре зарадио у кафани коју су генерацијама држали Вучићи. Био је на гласу као дјечак увијек спреман на акцију. Тако су га наводно једном у задњи трен спријечили да с 15 година не оде у Сплит погледати утакмицу Хајдука. Истина, увијек се хвалио да је 'звездаш', па је тако испричао да се легендарни голман Партизана и Динама, Ранко Стојић, иначе и сам Бугојанац, никада у мјесто није усудио донијети дресове тих клубова.

(Слободна Далмација)