Како је продата јасеновачка грађа?

“Србија и Република Српска катастрофално су подбациле у очувању споменика и памћењу Јасеновца, јер када на интернету укуцате ријеч Сребреница појави се три милиона појмова, а када укуцате Јасеновац појави се 300 000!

Република Српска 14.02.2018 | 13:35 Зар се требамо питати ко нам је крив што је то тако?! Зато, Срби дођите у Јасеновац, а потом у руке узмите рачунаре и остала средства комуникације и ширите свијету истину о ономе што сте видјели, јер само истина о Јасеновцу може да побије лажи о Сребреници”. Овим ријечима је прије десетак година тадашњи предсједник Одбора за Јасеновац Српске православне цркве, а данас владика славонски Јован описао однос политичких елита, али и цјелокупног српског народа према мјесту свог највећег страдања.



Колико је у праву још боље показује чињеница да се носиоци највиших функција у Србији и Српској тек једном годишње присјете Јасеновца и Доње Градине. Прецизније, око 22. априла када се обиљежава годишњица пробоја преживјелих јасеновачких затвореника из логора смрти када се на мјесту страдања испразним и сваке године идентичним патетичним говорима шаљу политичке поруке.



Трачак наде да би се то могло промијенити дао је недавно предсједник РС Милорад Додик када је поручио да ће у свим школама у Српској бити обавезан историјски час на којем ће млади људи учити о страхотама усташког логора смрти како би истину о Јасеновцу преносили на покољења. Предсједничка изјава је за сваку похвалу, али тешко се отети утиску да он овим потезом не покушава да се оправда за оно што је урадио прије тачно 18 година.

О чему се ради? Ради се о судбини архивске и музејске грађе из логора Јасеновац. Грађа је на основу споразума који је тадашњи премијер РС Милорад Додик 27. октобра 2000. године потписао са директором Музеја холокауста у Вашингтону Диане Салцман уступљена том музеју.



Комплетна грађа коју је Додик својим потписом тада уступио Музеју холокауста, вјерујући, како је тада рекао, да чини “добру ствар за Републику Српску, јер ће цијели свијет имати прилику да се упозна са злочинима геноцида у усташкој НДХ”, послије нешто више од годину дана из Вашингтона је враћена у Хрватску, гдје је највећим дијелом завршила у депоу Јавне установе “Спомен-подручје Јасеновац” далеко од очију јавности.

Упркос томе што се у вези предаје јасеновачке грађе Музеју холокауста распредају разне приче, што цијело вријеме траје свађа међу политичарима, а Додикови опоненти без чврстих доказа и данас тврде да је грађа продана, а не предана, непобитна је чињеница да је сва грађа која је из Републике Српске стигла у Вашингтон враћена у Спомен-подручје Јасеновац у Хрватску.



То је потврдио портпарол Музеја холокауста Рејмонд Фландез који у писаном одговору наводи да су „на основу уговора потписаних са Владом Хрватске и Владом Српске копије комплетне грађе након рестаурације уступљене Архиву Републике Српске и Српској православној цркви, док је оригинална грађа уступљена Спомен-подручју Јасеновац“.

Његове ријечи потврдио је и директор Спомен-подручја Јасеновац Иво Пејаковић.

''Дана 26. 10. 2000. године потписан је уговор између Министарства културе Републике Хрватске и Меморијалног музеја холокауста САД-а из Вашингтона (УСХММ). На основу тог уговора, договорен је повратак грађе у Спомен-подручје Јасеновац. Грађа је враћена у Спомен-подручје Јасеновац 5. децембра 2001. године'', наводи Пејаковић.

На питање да ли је комплетна грађа која је из Архива РС уступљена Музеју холокауста враћена Јавној установи „Спомен-подручје Јасеновац“, Пејаковић даводи „не могу вам дати прецизан одговор, јер не знамо какав је уговор потписан између Владе Републике Српске и Меморијалног музеја холокауста САД-а. Колико ми знамо, сва грађа која је стигла у Вашингтон је након тога враћена у Спомен подручје Јасеновац“.

''Грађа која је 2001. године враћена у Спомен-подручје Јасеновац и данас се налази у простору институције. Дио грађе је изложен у сталном поставу музеја који је отворен 2006. године, а остали дио се чува у депоу Спомен-подручја Јасеновац. Сва грађа се чува у складу са законима и правилницима и у добром је стању'', наводи Пејаковић.



Нажалост, сви који су прије 1991. године посјетили музеј у Спомен-подручју Јасеновац који је због бројних изложених артефаката, кама, маљева, србосјека и ужасавајућих фотографија изазивао праву језу данас би били ужаснути срамном поставком овог музеја, јер ријетки изложени артефакти подсјећају на нечовјечне усташке злочине и страдање невиних људи, жена и дјеце. Другим ријечима, одговор директора Спомен-подручја Јасеновац Иве Пејаковића да се „остали дио грађе чува у депоу“ само дјелимично је тачан, јер би било коректније да је рекао да се „остали дио крије у депоу“.

У складу с тим, и апел епископа Јована упућен Србима да дођу у Јасеновац и потом шире истину о ономе што су видјели, дошао је прекасно, јер по ономе што могу да виде, испало би да је Јасеновац ипак био – радни логор.

Али да кренемо испочетка. Цијела сага почела је још у октобру 1991. године када је јасеновачку збирку под најездом „зенги“ из Јасеновца спасио кустос тадашњег музеја Симо Брдар који ју је пренио у Козарску Дубицу и смјестио у свој стан. Директор Музеја жртава геноцида у Београду Милан Булајић у неколико наврата је покушао да ову вриједну збирка и артефакту пренесе у Београд како би се с обзиром на њен значај смјестила у адекватан простор.

Послије низа преписки са представницима власти у РС током ратног и поратног периода, Булајић је 21. септембра 1998. године од Живојина Ерића, министра науке и културе у Влади Милорада Додика добио одговор да се “грађа о страдањима у логору Јасеновац као културно добро од изузетног значаја не може износити из земље”, те да је “став Владе Републике Српске да се скенирање, копирање и микрофилмовање обави у Бањалуци”.



Влада РС је на сједници 9. јула 1999. године донијела одлуку да се грађа из Козарске Дубице смјести у Архив РС у Бањалуци и Симо Брдар је по налогу Владе РС у септембру 1999. године збирку предао Архиву РС који се обавезао да ће збирку чувати, пописати и вратити Јавној установи „Спомен-подручје Доња Градина“. Умјесто тога, грађа је на основу поменутог споразума Додик-Салцман уступљена америчком музеју.

Додик је 23. фебруара 2001. године на саслушању пред Анкетном комисијом Народне скупштине РС потврдио да је “из разлога хитности потписао спорни споразум без знања Владе РС”, али да је накнадно упознао Владу са тим, те да је Влада тада прихватила споразум. Додик је устврдио и да није знао да су представници Музеја холокауста дан раније потписали споразум са представницима Републике Хрватске, као и да му је речено да ће грађа остати у музеју у Вашингтону.

Интересантно је да је јавност у РС за сва дешавања сазнала готово два мјесеца након што је грађа већ пребачена у Вашингтон, односно када је након избора одржаних у септембру 2000. године формирана нова већина у НСРС чију окосницу су чинили СДС и ПДП.



Један од првих корака нове скупштинске већине било је формирање десеточлане Анкетне комисије НСРС са задатком да испита околности под којима је јасеновачка грађа завршила у Вашингтону. На челу комисије био је тадашњи посланик Социјалистичке партије РС, сада већ покојни Мирослав Микеш као једини представник јеврејског народа у НСРС, те посланици ПДП-а Невенка Трифковић, СДС-а Пантелија Ћургуз, Српског народног савеза Ранко Цвијић, СДА Омер Бранковић (преминуо), Демократске партије социјалиста Небојша Радмановић, ДНС-а Марко Павић, СНСД-а Милан Ковач, НХИ Томислав Томљановић и Пензионерске странке РС Стојан Богосавац (преминуо).

Прва сједница комисије одржана је 23. јануара 2001. године и из записника се види да су се чланови препирали око процедуралних ствари, методологије рада и сличних небитности. Из записника са каснијих сједница види се да је предсједник Анкетне комисије Мирослав Микеш 15. фебруара 2001. године боравио у Музеју холокауста у Вашингтону. Он је тамо затекао каталогизовану и рестаурирану јасеновачку грађу и о томе је по повратку обавијестио чланове комисије.

Анкетна комисија је Народној скупштини посљедњи извјештај поднијела 7. марта 2001. године, чиме је практично завршен њен рад, тако да Народна скупштина РС никада није званично информисана да је вашингтонски Музеј холокауста крајем те године, прецизније 5. децембра 2001. године комплетну збирку вратио у Спомен-подручје Јасеновац или на “мјесто злочина”.



У спорном споразуму Додик-Салцман на основу кога је грађа завршила у Вашингтону, а касније у Хрватској, наводи се да ће “након пријема предмета, Музеј холокауста у Вашингтону имати овлашћења да се стара о њима на одговарајући начин, у складу са својим законским и етичким обавезама и са задатком очувања сјећања на холокауст”.

У складу са овом одредбом споразума, тешко је повјеровати да је Додик имао намјеру да грађу на посредан начин врати у Хрватску. Поред тога, катастрофални услови у Архиву РС у којима се налазила грађа из Јасеновца дају му за право када тврди да јасеновачка грађа није заслужила да труне и пропада у неусловним просторијама, ако је бригу за њу показао један од најпознатијих свјетских музеја посвећених сјећању на злочине нациста и њихових сатрапа.

Међутим, изгледа да је превидио дио споразума који је лично потписао, а који каже да се “предајом ових предмета РС одриче старања и контроле, као и свих могућих потраживања према Музеју холокауста у односу на ове предмете”, из кога је јасно да се јасеновачка грађа уступа на трајно кориштење и бригу вашингтонском музеју.

Посебна зачкољица у цијелој причи која Додику може ићи на руку, али само под условом да за њу није знао, јесте чињеница да је директор Музеја холокауста само дан прије него што је да Додиком потписао спорни споразум исто урадио и са тадашњим министром културе Хрватске Антуном Вујићем. Вујић је тада изјавио да „потписани споразум потврђује да је привремени одлазак јасеновачке грађе у Америку само етапа у повратку у Хрватску до којега ће доћи до краја године”.

Елем, јасеновачка грађа је враћена у Хрватску и буквално се крије у депоу Спомен-подручја Јасеновац, а једини начин да она угледа свјетлост дана је да Срби послушају владику Јована, а Милорад Додик одржи обећање о увођењу историјског часа на којем ће млади људи учити о страхотама усташког логора смрти и истину преносити на покољења.

Извор: Српска Цафе