Анализа: Политика је испрљала и најчистије Игре!

Панем ет цирценсес, или на српском "хлеба и игара", метафора из сатиричне песме у античком Риму којом је критикована политичка апатија грађана након што би им владари понудили храну и забаву, и скоро 20 векова касније је активно "оружје".

Остали спортови 14.02.2018 | 22:45 У петак су у Пјонгчангу почеле Зимске олимпијске игре, млађи брат највећег спортског догађаја на свету чији корен потиче из античке Грчке, који је представљао период помирења и уједињења народа, а који је данас све даље од свог изворног мотива.

Зимске игре су деценијама биле можда једина светла тачка исквареног олимпијског покрета који се конснтатно мачевао са разним проблемима – тероризмом, ратовима, политиком, корупцијом, сексизмом, допингом. Међутим, сада су и оне умрљане.

Иако се у Олимпијској повељи јасно наглашава да "никаква демонстрација политичке, религиозне и расне пропаганде није дозвољена на олимпијским догађајима, објектима и сајтовима", у пракси је управо политика та која доминира олимпизмом последњих десетак година.

Још од Игара 2008. у Пекингу политика све отвореније диригује смер олимпијског покрета, који постаје оруђе у борби супротстављених светских велесила, у чијој су сенци спорт и спортисти који би у ствари требало да буду једина битна ствар.

Нажалост, навикли смо на ту доминацију ауторитета, али управо та апатија обичног човека, грађанина, односно спортисте који игнорише поменуто стање у савременом спорту, прети се он потпуно уруши и изгуби свој идентитет.

Човек, грађанин, спортиста ни не покушава да каже "не" онима који допуштају себи за право да зарад својих потреба и користи забране појединцу који је цео свој живот уткао у пут ка Играма наступ на истим, и управо због тога није ништа мање јадан од тог Римљанина којем није било важно ко и како управља његовим животом, све док има хлеб у рукама и може у екстази да урла на трибинама колосеума док се гладијатори боре за голи живот.

Тако су редом, уз очекивано искључење Лондона из те приче, Сочи, Рио де Жанеиро и сада Пјонгчанг, а за четири године ће сигурно тако бити опет са Пекингом (домаћин ЗОИ 2022), Игре, било летње или зимске, служиле као пропагандно оружје бројних влада како би појачале унутрашњи национализам навијањем за своју земљу уз истовремено омаловажавање других и преко тога шириле своју идеологију упирући прстом у оног другог као кривог за свако зло на овом свету.

Игре су постале моћно политичко уружје у рукама властодржаца, јер како другачије описати одлуку да се спортистима из Северне Кореје и Ирана не доделе мобилни телефони које добијају сви учесници Игара, јер су њихове земље под економским санкцијама. Да ли ће заиста неколико десетина тих технолошких уређаја угрозити борбу врха светског поретка против "непослушних" ауторитета у тим земљама?

Да ли ће заиста забрана наступа на Играма десетинама руских спортиста, а посебно одузимање идентитета забраном коришћења имена Русије и њене заставе онима којима је дозвољен наступ, помоћи у “борби“ са Владимиром Путином? Да ли су Олимпијске игре место на којем они треба да воде свој бесмислени рат?

Иако је и раније било ситуација у којима је неким земљама забрањиван наступ на ЗОИ, пре свега због ратова, за разлику од тих периода у данашње време оне земље које нису кажњене немају „статус кво“, већ чак добијају на неки начин и директну похвалу, одобрење, знак да је њихова унутрашња политика "довољно добра" да се нађу на светској сцени. Заузврат, те земље имају право да промовишу и пропагирају своје мишљење, одвраћајући пажњу својим грађанима од унутрашњих проблема у земљи управо паролом „хлеба и игара“.

Из године у годину земље троше сумануте своте новца на организацију такмичења, показивања своје "моћи", док они главни буквално окрећу главу од очигледни кршења основних људских права, што је један од основних постулата Олимпизма.

И даље се прича о отварању Игара у Пекингу 2008. и броју медаља домаћина на истом, а нико не прича кроз шта је прошао и идаље пролази кинески народ на путу ка том "успеху". Бразил је 2014. потрошио огроман новац на домаћинство Игара у Рио де Жанеиру, иако су главна слика ове земље и тог града у свету сиромашне четврти, популарне фавеле, криминал, корупција, насиље.

Не треба заборавити ни Сочи исте године и претходне ЗОИ, где је ретко ко коментарисао такође бруталне услове у којима су се налазили радници на изградњи објеката и ко зна шта још, али када се Путин превише замерио Западу "случајно" је откривен државни пројекат систематског допинга који већ годинама баца у сенку сваки велики догађај. Као да се само у Русији допингују спортисти. И опет испаштају спортисти, они невини. И љубитељи спорта.

Данас у Пјонгчангу наступају спортисти из Северне Кореје, после пуних осам година, и то чак и заједно под истом заставом са дојучерашњом браћом са југа, иако је свима познато какав је режим у овој земљи. Међутим, МОК није забранио Пјонгјангу да шаље своје представнике на такмичење, хокејашице, чирлидерсице, већ је њих, појединце "казнио" због онога што трпе у својој земљи додатно, не доделивши им "паметне телефоне" као осталим спортистима.

Лепо је то што хокејашице Северне и Јужне Кореје играју у истом тиму, први пут у историји, али је јасно да је то само још једна у низу политичких акробација. Јер, не заборавите, Корејски рат званично никад није завршен! А пре само неколико недеља Ким Џонг Ун је најавио да ће имати интерконтиненталну ракету која може да гађа циљеве у САД. Пре само неколико недеља прича о нуклеарном рату у региону није била фикција. Већ сурова реалност.

Тако да смешкање потпредседника САД и Кимове сестре на свега неколико метара удаљесноти на трибинама Олимпијског стадиона у Пјонгчангу није била слика помирења и победе спорта над супротностима. Спортисти са севера су постали потиличко оружје у циљу смривања тензије у региону, а пре свега што би се Пјонгјанг скоро сигурно нашао увређеним што нема своје представнике на највећем спортском догађају ове године иако се он одржава на свега неколико стотина километара јужније. А у тој ситуацији ко зна каква би била Кимова реакција у данашње време када су скоро па редовне вести о терористичким нападима широм света.

Зимске игре у Пјонгчангу су сјајна прилика да се ублаже размирице севера и југа, две земље то покушавају да искористе, али тешко да ће један спортски догађај променити ставове Пјонгјанга, Сеула и Вашингтона, а они су буквално „украли“ ове Игре спортистима. Јер ти спортисти се већ сутра неће питати апсолутно ништа нити ће онима са Севера бити дозвољен наступ на наредним Играма уколико то не буде политички прихватљиво.

Стога, немојмо се правити да су Олимпијске игре бастион слободе, равноправности, једнакости или чак сила која може да руши зидове и помири људе и народе. Игре су само још једно у низу оружја величања различитости, националне припадности, прилика за појединачне земље да покажу своју "надмоћ", а истовремено скрећући пажњу са истинских проблема с којима се људи сусрећу из дана у дан.

Док се спортисти радују својим медаљама победник је тренутно само један – Ким. Добио је после много година позитивну рекламу човека који жели помирење, док Сеул плаћа рачун од 12 милијарди долара.

Извор: Б92