Да ли ће правда стићи убице?

Можда је ипак до нас обичних људи. Можда смо ми ти који су луди, довољно блесави и наивни, да вјерујемо и очекујемо да ће Правда сустићи убице, рекеташе, зеленаше, наркодилере, трговце бјелим робљем, прљаве и корумпиране политичаре, митанџије, пераче пара и ине.

Босна и Херцеговина 08.02.2018 | 22:54 До нас је што вјерујемо и очекујемо да ће силна тужилаштва и тужиоци ове земље радити у општем јавном интересу, бескомпромисно гонити све те убице и бандите, професионално утврђивати материјалне истине, стручно доказивати кривицу, радити у име правде, жртве и породице жртава.

На примјеру једног случаја може се осликати вињета свог бесмисла и безнадежности наше правосудне посебице тужилачке праксе. Чак није ријеч ни о неком недјелу организованог или тешког криминала. Већ “само” о проузроковању тешке саобраћајне незгоде у којој је један од учесника смртно страдао.

Можда је ипак до нас обичних људи. Можда смо ми ти који су луди, довољно блесави и наивни, да вјерујемо и очекујемо да ће Правда сустићи убице, рекеташе, зеленаше, наркодилере, трговце бјелим робљем, прљаве и корумпиране политичаре, митанџије, пераче пара и ине. Да, до нас је.

До нас је што вјерујемо и очекујемо да ће силна тужилаштва и тужиоци ове земље радити у општем јавном интересу, бескомпромисно гонити све те убице и бандите, професионално утврђивати материјалне истине, стручно доказивати кривицу, радити у име правде, жртве и породице жртава.

Управо су се грађани у Русовом друштвеном уговору одрекли права на одмазду и дали га у мандат државе да она у њихово име обезбјеђује правицу, ред и мир. А чујте, ко нам је крив. Ко нам је крив што се ми обични грађани уздамо у законе, а убице и бандити у рупе у законима, покварене или нестручне тужиоце и корупцију.

Ко нам је крив што је данас у овој земљи готово па “правна претпоставка”, чињеница да ће просјечно тужилаштво и просјечни тужилац готово редовно својом неспособношћу, страхом за себе, незаинтерсованошћу, нерадом, страхом од политичких структура и поткупљивошћу уништити, унередити и избити зубе све и једном важнијем истражном и казненом процесу, који се води против иоле “виђењих” градских бандита.

Не морају то више бити само високопозиционирани политчари и функционери. Довољно је да сте довољно дрзак рекеташ, наркодилер, зеленаш, насилник, да се крећете у иоле респкетивном друштву градских криминалних кланова или да сте спремни дрско и без страха прићи тужиоцу са правом понудом или правим адвокатом, и за вас “нема зиме” када ваш предмет дође пред тужиоца.

Кад тад, у првом или другом степену, бићете ослобођени или кажњени најблаже могуће, уз тужилачко извињење што вас је ето морао “дирати”.

Јер боже мој, неко мора радити и тај посао! Ни у југословенском социјализму или комунизма у (како хоћете) тужилаштво, судство и генерално судбено право и пракса а посебно кривично право нису блистали.

Мурија је та која је батинала, изнуђивала признања, и у пракси обезбјеђивала доказе, истражне судије су узимале изјаве од омекшаних осумњиченика, а тужиоци су вазда спавали и трудили се не мјешати у свој посао, док је судија пресуђивао знајући да га штити народна милиција, затвори, неформална друштвена дисциплина и солидарност, те идеолошки апаратус.

Данас немамо тог идеолошког апаратуса, ни друштвене дисциплине ни солидарности, а као што видимо немамо ни тужиоце који се данас могу носити са изазовима свог посла. Једноставно томе нису дорасли.

На примјеру једног случаја може се осликати вињета свог бесмисла и безнадежности наше правосудне посебице тужилачке праксе. Чак није ријеч ни о неком недјелу организованог или тешког криминала. Већ “само” о проузроковању тешке саобраћајне незгоде у којој је један од учесника смртно страдао.

За неколико дана 14. фебруара 2018. године на Окружном суду десиће се главно рочиште у другостепеном поступку против Горана Ћулаје за проузроковање тешке саобраћајне несреће са смртним исходом.

Како ствари сада стоје, а аутор ових редова се јако добро упознао са тим “стварима”, на крају тог поступка може се очекивати да ће другостепена пресуда бити ослобађајућа због „недовољно доказа“.

Тачније због нерада или неспособности или можда неке треће фалинке, поступајућих тужиоца, прво Биљане Марковић, а онда и Жељке Фабић, човјек који је својим поступање скривио смрт другог можда ће завршити на слободи као што је био и претходних година.

Десило се то 7. маја 2009. године, када је возач мерцедеса Горан Ћулаја одузео право првенства мотоциклисти Мирку Цуцеку на раскрсници испред Хотела Босна, усљед које је Мирко Цуцек доживио тешке тјелесне повреде након којих је убрзо преминуо у болници.

Саобраћајна полиција је обавила свој посао, неспорно утврдила чињенице на лицу мјеста, брзине и правце кретања оба возила, чињеницу да је Горан Ћулаја прошао на црвено и одузео првенство пролаза мотоциклисти.

Саобраћајни полицајци који су вршили увиђај на лицу мјеста несреће, су породици жртве касније у полицијској станици при преузимању записника рекли да је полиција прву информацију о тој саобраћајној несрећи добила путем телефона од жене која је непосредно пред и у моменту несреће управљала возилом одмах иза возила Горана Ћулаје и приликом пријављивања саобраћајне несреће телефоном је дежурном полицајцу рекла да је возач испред ње прошао кроз црвено и ударио мотоциклисту.

Од прве секунде је било јасно да су повреде мотоциклисте такве да је смртни исход врло вјероватан, а он је наступио док је увиђај још трајао.

Од прве секунде је било јасно да је осумњичени и највјероватнији кривац за незгоду Горан Ћулаја локални бањалучки бандит којег је полиција и судство приводило и истраживало због изнуде, рекета и злоупотребе наркотика, а листа његових “занимања” је и већа.

Е сада ми обични људи би очекивали да ће бањалучко тужилаштво изаћи на лице мјеста. Али то смо ми и ко нам је крив што смо довољно луди да ишта очекујемо од наших тужилаштава.

Дежурна тужитељица Биљана Марковић те ноћи није изашла на лице мјеста, иако је била обавезна обзиром на смртни исход несреће.

Тужитељица Биљана Марковић није ни помислила да та жртва има свог оца, матер, сестре, браћу, пријатеље, да ће сви они тражити Правду, да она у најдубљем крајичку савјести одговара управо њима, јер јој је то посао, јер представља државу којој су грађани дали мандат и повјерење.

Да ствар буде гора именована није послала ни неког ко би је могао замијенити ако је случајно била заузета неким другим увиђајем. Шта је радила уважена тужитељица, ево драги грађани, новинари и колеге тужиоци питајте је ви. Јер ми не знамо разлог толике њене незаинтересованости за свој тужилачки посао и плату.

А да је именована персона изашла, мада је било ко из васколиког тужилаштва РС изашао, на лице мјеста, имали би што да виде и не би касније у току поступка лупетали ко “Максим по дивизији” и својом неспособношћу и професионаним немаром уништавали дио по дио предмета.

Да је изашла, именована би нашла свједоке и стекла би бољи увид у узроке и кривца несреће. Нпр. видјела би или пак сазнала од свједока да Горан Ћулаја након судара није зауставио на мјесту судара на којем је проузроковао судар већ је свјесно наставио управљати оштећеним возилом у правцу улице испред улаза у хотел Босну, гдје се фрајер ладно паркирао неких 20 метара даље од лица места.

Сазнала би да исти није прилазио возачу и сувозачу мотоцикла који су лежали на цести. Видјела би несрећна Биљана да је несрећни Горан Ћулаја након што је изашао из свог возила одмах почео телефонирати са свог мобилног телефона, којом приликом је направио између 5 и 7 позива, а у једном од тих позива је, према изјави коју је породици жртве дао конобар из кафића Броwн, тражио помоћ од нама непознате особе, говорећи у телефон тој особи „опет сам направио срање“.

Да је тужитељица била ревносна као што није, можда би затражила вјештачење и испис телефонских позива и бројева које је позивао Ћулаја и које су њега позивале, па би могла позвати те људе да пред судом кажу шта им је Ћулаја рекао и како се понашао након несреће.

Да је била на лицу мјеста можда би посумњала да је на мобилни телефон разговарао и док је возио ауто и да је тако проузроковао несрећу са смртним исходом, па би се сјетила да затражи тај листинг и то вјештачење. Јер ипак убијен је човјек, ред је.

Нажалост, дежурној тужитељици Марковић све ове логичне и професионалне индиције и радње нису ни пале на памет. Зашто? А ко зна, можда је Горан Ћулаја звао некога који је онда назвао тужилтељицу Биљану и „замолио“ је да не иде на лице мјеста? Познаје Ћулаја разне ликове ове касабе.

Оно што је тужилаштво урадило јесте да је наредног дана 8.5.2009 преко портпарола тужилаштва Маје Ђаковић Видовић, само преписало и објавило полицијски утврђен узрок несреце а то је да је до незгоде дошло кад је возач мерцедеса одузео право првенства мотоциклисти, што је објављено у Независним новинама и другим медијима у БиХ.

Убрзо након Биљане Марковић предмет је преузела поступајућа тужитељка Жељка Фабић којој је породица жртве одмах указала на Ћулајине телефонске разговоре непосредно након изазване несреће и на потребу вјештачења његовог телефона и позива.

Иако није било касно за то, ни ова тужитељка није нашла сходно да изузме листинг позива са телефона Горана Ћулаје, и да тако кроз материјалне доказе провјери да ли је користио телефон у тренутку незгоде, са ким је и шта причао одмах након незгоде, кога је звао, ко је гдје ургирао. Ипак људи нема једног живота, ред је потрудити се.

Умјесто да ради свој посао, тужитељица Фабић је отишла још даље у својој „експертизи“ и породици жртве презриво рекла да такво што није потребно радити, јер је то, пазите сад, НЕ БИТНО.

Породица је у свом очају успјела преко властитих веза дознати да је Горан Ћулаја одмах након несреће позивао између 5 и 7 различитих бројева али да нити један од тих бројева није био број полиције или хитне помоћи. Другим рјечима Ћулаја је тражио помоћ за себе јер је био свјестан шта је урадио.

Оно што тужитељка није разумијела (иако је плаћена за то), а породица јесте, је постојање логична сумња да је можебитни узорк несреће то што је Горан Ћулаја у моменту несреће користио телефон због којег није био у могућности на вријеме уочити оштећеног Мирка Цуцека на мотоциклу и због чега је кренуо у нагло лијево скретање и пресјецање пута усмрћеном Мирку Цуцеку.

Сама вјештаћења Пере Косовца, и касније надвјештаћење Завода за судска вјештачења „Форенсиц центер“ доказују да оптужени Горан Ћулаја на самој раскрсници и саобраћајници није имао препрека и сметњи да уочи кретање мотоциклисте.

Породица Мирка Цуцека је више пута и благовремено понављала и инсистирала тужитељки Фабић да се листинг телефонских позива и вјештаћење мобилног телефона мора одмах уврстити у доказе јер се ти подаци могу изгубити протеком времена, но тужитељка се оглушила на све молбе и захтјеве породице, чиме је бесповратно и својом кривицом изгубила могућност да обезбједи овај можебити крунски доказе.

Зашто, питам ја? Зашто се није обавило нешто што је рутина у оваквим случајевима? Можда је тиме штитила своју колегицу Биљану и листу позива које од Ћулаје водила ка Биљани и на крају резултирала њеним неизласком на лице мјеста, ко зна?

Као да све претходно није довољно, тужиоци РС су у овом предмету успјели унередити и изгубити још један крунски доказ. Наиме, да је тужитељица Марковић изашла на лице мјеста како јој закон налаже, одмах би од полицајаца сазнала да је један од учесника у несрећи и Горан Ћулаја, човјек из криминалног миљеа ове касабе, склоно вршењу кривичних дијела и уживању опијата и наркотика, па чак је и пресуђиван за кривично дјело нелегалног стављања у промет наркотика.

Чак и да Ћулаја није то што јесте, у несрећама са смртним исходом закон и струка налаже ОБАВЕЗНО изузимање крви свих учесника у несрећи и вјештачење крв на присуство алкохола и наркотика или опијата. Пазите сада, тужитељка Марковић, како није изашла на лице мјеста није ни наложила узимања узорака крви од Горана Ћулаје за анализу на присуство наркотика и опијата.

Полиција је изузела крв ради анализе крви на присуство алкохола и тај налаз је био негативан. Породица Мирка Цуцека је и тужитељки Фабић непосредно након несреће указала да вјештаћење крви на наркотике и опијате није урађено и да се оно треба урадити што прије, но ни тужитељка Марковић као дежурна и тужитељица Фабић као поступајућа нису предузеле оно што им је законска и професионална обавеза, чиме је овај крунски доказ бесповратно изгубљен.

И као што је саобраћајно вјештачење показало Ћулаја није имао препрека да види кретање мотоцикла осим да је користио телефон или је био у таквом психофизичком стању у којем није смио управљати возилом.

Да је тужитељица Марковић била на лицу мјеста одмах би од полиције сазнала (као што је сазнала и сама породица) која је то жена, свједокиња, возећи ауто одмах иза Ћулајиног мерцедеса видјела како Ћулаја пролази на црвено и удара мотоциклисту, те прва телефоном дојавила полицији за несрећу.

Као што правила стурке и закон налаже ступила би одмах у контакт са тим најквалитетнијим свједоком и ојачала предмет против Ћулаје. Али не, дежурна тужитељица је одлучила небити дежурна то вече. Породица оштећеног није одустајала и благовремено је тужитељки Фабић указала на ту свједокињу те захтјевала од тужитељке да пронађе, идентификује и испита свједокињу.

То не би требало превелик труд за тужитељица Фабић, јер је познато ко су били дежурни полицајци који су запримили тај позив и узели податке од свједокиње то вече, а на испису дежурног телефона су се могли утврдити бројеви телефона који су позивали полицију то вече.

Но тужитељица Фабић је породици директно рекла да исказ ове свједокиње, пазите сад, НИЈЕ БИТАН, те је упорне захтјеве струке, закона и породице одбацила као да се ради о истрошеној чарапи и уништила још један круснки доказ проти Ћулаје. Зашто ја питам?

Да је тужитељица Марковић била на лицу мјеста, видјела би и како Горан Ћулаја спашава властити кожу тако што одмах након несреће прилази свједоцима, утиче на њих и убјеђује их у своју верзију приче.

Тога је могла бити свјесна и тужитељица Фабић, јер су јој свједоци Микановић и Станковић изјавили да им је Ћулаја одмах пришао и почео на утицати на њихов исказ, говорећи им шта би требали рећи полицији и истрази.

О каквом се лику ради говори чињеница да је Ћулаја након несреће одлазио у болницу гдје се опорављао Станковић и њему понаваљао своју причу, глуматајући кајање а уздајући се у већ код нас “правну претпоставку” да ће тужитељство унередити предмет до непрепознатљивости, што су и учинили.

Тужитељице, иако знајући да Ћулаја свјесно прилази и утиче на свједоке, нису му одредили притвор како би га у томе спријечили, нити су му изрекли опомену и забрану прилажењу свједоцима. За њих изгледа да осумњичени за ово кривично дјело са тешким посљедицама има “право” да ћакула са свједоцима кад год пожели. Жали боже факултета које сте завршили и пара које примате као плату.

Породица скоро 9 година захтјева и моли именоване тужитељка и тужитељство као институцију да у предмет уврсте и валоризирају доказе као што су налаз крви на наркотике и опијате, листинг телефонских позива или бар оне које вријеме и немар тужиоца није уништио и заувијек изгубио, а то је проналазак свједокиње која је прва несрећу пријавила полицији или оне који упућују на утицање на свједоке или пак да покушају сазнати кога је све звао Ћулаја то вече. Но све молбе породице су наишле на неразумјевање, елитистички подсмијех и отишле у вјетар.

Породица скоро 9 година свједочи једном некоректном, спором, несувислом и непрофесионалном вођењу предмета, намјерном одуговлачењу, чекању мјесецима да се затражи и добије медицинска документација са обдукције тијела Мирка Цуцека - другим рјечима једном труду да прође што више времена како би се предмет што боље распао. Породици је чак и руководилац тог тужилаштва Витомир Солдат, нескривено и неоколишајући, рекао да је поступку нанесена непоправљива штета. Има ли онда каквих санкција за овакава професионални немар, ако није и нешто много горе од тога?

На овакав “стручан” рад тужитељица Марковић и Фабић наставио се слично “стручан” рад судије Спасена Келемана удбаша из 20. вијека, који је “успио” да од укупно заказаних расправа, не одржи више од половине, толеришући недоласке оптуженог Ћулаје или његових адвоката.

Познат и по другим ослобођајућим пресудама, судија Келеман никад није тражио објашњење, нити документацију која би оправдала недоласке. Допуштао је оптуженом Ћулаји да се у судници понаша како то он жели, и да понижава и суд и породицу жртве. Шта више судија Келеман је на изузетно мучан начин допринио понижавању породице Мирка Цуцека.

Врхунац се догодио кад је читање првостепене пресуде заказао у вријеме католичког Божића 23.12.2014. иако је знао да се породица Цуцек припрема за обиљежавање овог благдана. Могао им је стари удбаш у кожњаку, поштедити својих брљотина и дати им мир барем за овај дан, а послије нека буде шта буде.

Али јок, не знају такви за милост. За разлику од читања неких других ослобађајућих пресуда, тог 23. децембра, петипо година након несреће, судија Келеман се није удостојио ни појавити на читању пресуде против Горана Ћулаје за изазивање несреће у којој је погинуо Мирко Цуцек, већ је послао своју замјеницу.

Нећете вјеровати али судија Келеман је Ћулаји за проузроковање несреће и смрти једног човјека (не телета, марве, шејтана, већ живог човјека, инсана) изрекла казну од “читавих” 6 мјесеци затвора. Ево драги грађани ове земље толико данас вриједи људски живот – 6 мјесеци одсуствовања са слободе, наравно уз слободне викенде.

На ову пресуду су и оптужени и тужитељица уложили жалбу, те је по жалби виша инстанца укинула ову пресуду и вратила све основном суду на поновни процес.

Пазите сад шта је ефикасност - од другостепене одлуке којомо се укида пресуде и враћа на основни суд, па до поновног покретања поступка прошле су безмало 2 године.

У том периоду тужитељица Фабић није упутила нити један допис према суду, тек једну ургенцију након упорног инсистирања породице жртве.

И поред катастрофалног вођења случаја тужитељка Фабић је остала као поступајући тужилац и у овом поновљеном поступку против Ћулаје. Сада се другостепени поступак води пред судијом Зораном Милојицом. И сада тужитељка наставља у свом препознатљивом стилу.

На заказаном прелиминарном рочишту које се десило 25. јануара 2018. године тужитељка Фабић ладно се саглашава са браниоцима Горана Ћулаје да тужилаштво неће тражити те да неће бити додатног саслушавања свједока. Наравно ово рочиште се дешава на брзину и без обавјештавања и знања породице па и без знања адвоката породице.

Но када је породица дошла до тужитељке Фабић и упитала је зашто их није обавјестила о рочишту, зашто није тражила саслушање врло важних свједока, па и понављање свједочења, зашто у жалби вишој инстанци није навела све пропусте основног суда, тужитељка Фабић је породици одбила пружити било какав одговор али им је зато одбрусила и запријетила судском полицијом.

На вишеструке писане дописе, приговоре, захтјеве, жалбе судовима разних инстанци, тужилаштву, омбудсману, судском и тужилачком савјету и ко зна већ коме, никада ни од кога породица Цуцек није добила писани одговор. Све што су успјели добити јесу усмена објашњења поступајућег суда и тужилаштва РС да се све ради коректно и по закону.

Породица никада није овај случај износила у медије а сада су то одлучили из потпуног очаја и невјерице да једна група људи који себе зову тужитељством или тужиоцима могу бити толико далеко од начела и стандарда правосуђа и тако малициозно и без имало стида радити на ослобађању осумњиченог и оптуженог, умјесто на доказивању његове кривице. Ипак и ово доказа што постоји довољно је за осуђујућу пресуду против Горана Ћулаје, а шта ће бити видјећемо 14. фебруара.

Ипак је до нас, наивних, који будаласто вјерују да је правосуђе сервис нас грађана, а не бандита.

(Импулс)