Благо скривено у бари Громижељ

Ни ових богојављенских дана 2018. године није пронађено баснословно благо скривено у бари Громижељ, недалеко од Раче и Велиног Села, јер се у Богојављенској ноћи није се појавио плавичасти пламен на мјесту гдје је оно закопано.

Република Српска 21.01.2018 | 20:55 Према легенди кроз Громижељ, чудесну и чувену семберску мочвару, једну од ријетких равничарских тресетишта у Европи, пролазила је нека зла војска и њен цар са великим опљачканим благом, а онда се наједном отворила земља, па су и војници и благо пропали у дубину Громижеља и заувијек ту остали.

Вјерује се да се два пута у години - у Богојављенској ноћи осамнаестог на деветнаести јануар, те на православни празник Макавеје или Макивије, четрнаестог августа, на мјесту гдје се налази благо, у дубини Лакетића вира, изненада појављује плавичасти пламен. Онај ко га угледа требало би да пободе штап, а ујутру да ископа неслућено богатство.

Такође, вјерује се да је сигуран показатељ гдје је благо и траг дивљачи, јер у те двије предодређене ноћи, кад се на том мјесту задржи нека племенита дивљач: срна, зец, јелен или нека друга животиња, требало би тражити благо.

„Ова легенда се препричава у Семберији с кољена на кољено, али никада нико није угледао плави пламен нити слиједио траг дивљачи, па је громижељско благо до наших дана остало у мочвари“, каже Миливоје - Шиљо Томанић из Велиног Села.

У свакој генерацији одважни момци покушавали су да Богојављенској ноћи угледају судбоносни пламен, али њега никад није било. Због тога се казује да пламен могу примијетити само чисте душе, али таквих, изгледа, у овој равници нема или оне не траже богаство.

Приповиједа се у новије вријеме да благо у мочвари чува велика змија громижељка, те да се и не може доћи до мјеста гдје је закопано благо, јер је тло у Громижељу нестабилно, па се кроз њега може пропасти у живо блато.

Постоји још доста легенди о Громижељу. Према једној то је било село безбожника, па се једне ноћи отворила земља и прогутала цијело насеље. Због тога се у Богојављенској ноћи, начно у поноћ у глуво доба из дубине Лакетића вира чују вршалица, довикивање радника и чобана, сватовска пјесма и музика, блејање оваца, рика говеда и лавеж паса. Јавља се тако из утробе земље неки онострани, ишчезли, подземни потонули свијет.

Прича се да је бијела чапља уствари сиромашна дјевојка, која се чекајући брата да јој донесе вјенћаницу, претворила у ту птицу раскошног перја.

Легенда за легендом о Громижељу се нижу, преносе се из генерације у генерацију, а сада их приповиједа и казује другима пољопривредник Миливоје Томанић који је одрастао уз Громижељ. И сада кад год дођу посјетиоци Шиљо Томанић (а у Семберији скоро је да не постоји човјек без надимка) показује им вир и приповиједа им легенде о њему.

У ствари, право громижељско благо, оно под земљом и у води Лакетића вира, су раритетне биљке и гласовита рибица мргуда или убмра крамери, која још једино живи у мачванској Засавици преко Дрине, те у водама Дњепра и Дњестра. Оне су још из праисторије, а за неке биљне врсте се у научном свијету вјеровало да су изумрле. На срећу, сачуване су у Громижељу. И то је право његово богаство које се увијек може видјети и није скривено.

А оно баснословно из дна вира – ваљда ће некад неко угледати плавичасти пламичак и ископати, па нека тако настане још једна легенда о Громижељу.

БН/ Тихомир Несторовић