Прича: Род Лејвер - син месара, први тениски милионер и суперстар!
"Освојио сам Вимблдон 1961. и 1962. године и добио ваучер од 15 фунти и чврсто руковање".
Тенис 24.01.2018 | 16:45
Уместо месарском сатаром, он играо се рекетом, повукао на мајку, те очеву браћу и сестре. Надмашио их је све, а њега до данас готово нико није успео да надмаши – Род Лејвер.
Родни Џорџ Лејвер је рођен 9. августа 1938. године. Када се спомену тридесете године прошлог века неке од првих асоцијација буду џез, стари Фордови, или сцене сличне онима из култног филма "Маратонци".
У зависности од поднебља помисли се на гето Њујорка у црно-белом, Београд с ожиљцима Великог рата или нешто треће. Реално, никоме не пада на памет приобални градић Рокхемптон у Квинсленду и непрегледне пустаре Аустралије.
А баш то су место и године у којима је стасавао један од највећих тенисера свих времена и легенда по којој централни терен у Мелбурн парку од 2000. године – Род Лејвер Арена.
Род Лејвер је дете месара Роја Лејвера и тенисерке Мелбе Роуфи. Његов отац је био једно од тринаесторо деце. Сви су се бавили тенисом мање или више, чак и Рој Лејвер, али му је примарно занимање било сточарство, а био је и касапин.
Из тог необичног брака који је са супругове стране тенис везивао као хоби, са супругине као занимање родило се четворо деце.
Род је био треће и имао је два брата и сестру. Међу мушком или женском децом у породици често има ривалства. Некада се оно сазревањем замагљује и постепено брише, некада бруси шампионски карактер аутсајдера. Заговорницима тезе да се такав карактер рађа показао је управо Род Лејвер још од малих ногу јер је век је изазивао старију браћу да играју против њега.
Сви смо мање више некада набасали на неког рођака, брата, сестрића или клинца из краја који је млађи, спорији, нижи и слабији од нас,а ипак има неку готово мазохистичку потребу да против нас одигра партију баскета, фудбала, макар и боћања иако ће готово извесно изгубити.
Лејвер је био истрајан у томе још од када је рекет по први пут са шест година узео у леву руку и покушавао да пребаци мрежу која му је била до главе. Питао се зашто лоптица после његовог ударца увек иде некако слабије, брже пропада него она јака коју удара дешњак са друге стране мреже.
Годинама касније када рука ојача, а тело превазиђе дечије баријере и висину мреже као препреку, Лејвер ће пропадање лоптице претворити у смртоносан топ спин и себе профилисати у противника ког не желите са друге стране мреже.
Колико је воље било потребно за то? Више воље него што је највећи број људи свестан да има у себи. Ево једног примера: овај необични Аустралијанац је са 13 година играо у дечачком финалу Централног Квинсленда.
Мрежа му је и даље била готово до главе, а противник је био старији брат Боб. Млађи Лејвер је још једном изгубио и вратио се улози оног клинца од пре неколико редова. Још није дошло његово време.
"Био сам једини леворук у породици. Могао сам да укротим лоптицу, да трчим за њом и да је вратим али се не сећам да сам баш био добар или прецизан. Само сам уживао док играм, да све стигнем. Требало је времена да се прецизност развије", каже Лејвер.
Имам једног брата, 1996. годиште и поприлично млађи од мене, опседнут фудбалом. Као дете је уживао у томе да покаже како зна неку нову финту и једнако је мене изазивао, а себе тестирао на терену.
Играли смо једном баш када му је било 13 година и већ тад сам помислио у себи "Човече, морао сам добро да се презнојим да бих победио у 'фуци' један на један". Већ годину, две, три касније победа малог буразера је постала готово незамислива – његово време је долазило.
Тако је било и пре скоро 70 година са малим Роднијем. Њега и браћу је тренирао Чарли Холис који је Рода Лејвера први пут и извео пред легендарног аустралијског тренера Харија Хопмана на кампу у Бризбејну.
Тренер је тада рекао да је Лејвер превише ситан и да не делује као да би могао да постане играч. То је био први утисак на основу овлаш погледа. Врло брзо је видео да му недостаје и брзина па га је поспрдно назвао “Ракета из Рокхемптона”.
Постао је "ракета" зато што то уопште није био.
Једино женско дете у породици, Родова сестра Лоис присећа се да је Род једноставно волео да побеђује. Требало је само научити како.
"Кад сам мало ојачао, почео сам да изводим неке ударце за које је већина људи помишљала 'ово мора да је било случајно'. Због тога су многи људи помишљали да неке мечеве које сам добио нисам имао право да добијем", рекао је Лејвер у документарцу посвећеном његовим почецима.
Притискао је лоптицу за сквош или тенис да би ојачао лакат, зглоб, прсте, па самим тим и ударце. Савременијих метода није било, а нису му били ни потребни. Била је потребна дисциплина и за њу се Хопман побринуо.
Тенисери из шездесетих кажу да је у времену пре Опен ере Дејвис куп доносио признање у домовини, а највећи турнири у свету, а Хопман је био тренер једне од најплодоноснијих генерација са Емерсоном, Лејвером, Роузволом, Хоудом, Њукомбом, Роучом, Купером и другима.
"Никад ме није казнио. Нисам му био 'љубимац' али сам био спреман да урадим много, шта год је требало да се уради, ако је требало носити пешкире или нешто одређено… а ако се нисте бунили, нисте ни били кажњени. Да била је то дисциплина, али је то нешто чему сам тежио", каже Лејвер.
"Мали, црвенокоси момак.. свакако нисам очекивао да ћу победити на такмичењу у лепоти", касније ће рећи у шали освајач два календарска Слема.
Хопман је аустралијске момке учио и понизности. Кад се макар издалека погледају они који данас представљају земљу кенгура "понизност" је последња особина која би се приписала момцима попут Кирјоса или Томића. А нису освојили готово ништа од онога што освајају највећи играчи.
Лејвер је Дејвис куп са Аустралијом први пут освојио 1959. године и победио је Италијана Никола Пјетранђелија. Први Грен слем је дошао у микс дублу 1959. на Вимблдону, прва Аустралија у синглу 1960 против Нила Фрејзера, Вимблдон 1961 против Мекинлија, а онда је стигла и 1962, прва "његова година".
Поред сваког од четири највећа пехара писало је једно име, а “Ракета” је урадио нешто што је пре њега урадио једино Дон Баџ, а после – Новак Ђоковић. У исто време је у свом поседу имао све ГС турнире с тим што треба напоменути да је то успео током исте календарске године.
На три турнира је победио Роја Емерсона у финалима (АУС: 8-6, 0-6, 6-4, 6-4, РГ: 3-6, 2-6, 6-3, 9-7, 6-2, УС: 6-2, 6-4, 5-7, 6-4), а на Вимблдону је почистио Мартија Малигена 6:2, 6:2, 6:1.
"Био је невероватан осећај кад сам отишао с терена знајући да сам освојио сва четири ГС турнира. Али никад се нисам осећао као да сам најбољи, нисам имао такав утисак. Само се десила добра година", прича Лејвер.
С обзиром на то да су се тада за ГС титуле надметали само аматери, јер су профи и аматерска конкуренција биле одвојене, "Ракета" је одлучио да је време да полети више и даље. Отишао је међу професионалце.
Оно што се код Роја Емерсона често проналази као камен спотицања и због чега му се спочитава добар део успеха на ГС турнирима јесте управо што се током шездесетих углавном заобилазио са Лејвером.
Сам Емерсон с тим нема проблема јер му је одлазак Лејвера на профи тур омогућио још неколико Аустралија и других турнира којих иначе не би било.
Лејвер је освојио 11 ГС титула, а док није стартовала Опен ера 1968. пропустио је пуних пет сезона (20 ГС у оптицају).
Због тога је једно од питања која опстају већ пет деценија – шта би било да је остао у аматерској конкуренцији до почетка Опен ере? И да ли би Роџер Федерер данас био рекордер са 19 титула?
С друге стране, да Аустралијанац није отишао у професионалце, вероватно не би постао први тениски суперстар и први тениски милионер у историји “белог спорта” са укупном зарадом од 1.5 милиона долара само на терену.
"Био је то аматерски тенис и као што му име каже, нећете у њему зарадити новац. Освојио сам Вимблдон 1961. и 1962. године и добио ваучер од 15 фунти и чврсто руковање", објаснио је Лејвер 2012. године и додао да је пре свега такмичарски хтео да оде корак даље.
Кен Роузвол је већ био део те екипе и сматрао је да ће Лејвер бити одличан додатак професионалној конкуренцији. Али, гламура више није било – нема Дејвис купа, нема Вимблдона, ту је добар тенис и новац.
Лејвер је ризиковао и своју репутацију Грен слем шампиона јер је преласком у другу конкуренцију морао да оправда освојене титуле. И није најбоље кренуло. Био је готово редовна “муштерија” Лу Хоуду и Кену Роузволу.
Енди Мари је слично био редовна муштерија Ђоковићу првих година успона српског играча, док се и Мари није профилисао као играч “Велике четворке”.
По мишљењу многих, ризиковао је и када је почео да се забавља са десет година старијом Мери, разведеном женом и мајком троје деце. И тај ризик му се исплатио јер су годинама до њене смрти имали складан брак због ког је касније остао да животом “обичног човека” живи у Карлсбаду у Калифорнији.
После првих турбуленција међу професионалцима Лејвер се снашао и почео да осваја један пехар за другим да би до краја 23-годишње каријере сакупио 200 трофеја у својим полицама.
Ево једног занимљивог податка за поређење. Сви знају да је Рафаел Надал леворук и колико му лева рука у обиму изгледа већа од десне. Пре тачно пола века, новинар Њујорк Тајмса Дејв Андерсон је измерио леви зглоб Рода Лејвера и његову леву подлактицу. Зглоб седам инча, подлактица 12 – као рука Рокија Марсијана, чувеног боксерског шампиона у тешкој категорији!
Роузвол сведочи да је Роду то омогућило да до последњег тренутка чека са ударцем што је противнике нервирало јер нису могли да предвиде где ће лопта.
Углове је проналазио зглобом, а снагу извлачио из масивне подлактице па је био одличан на основној линији. Али како су време, трендови и његов карактер диктирали, једнако је агресивно излазио на мрежу у сервис-волеј игри. Говоримо о времену када “фут фола” готово да није било јер је мало ко при сервису одскакао од земље.
Други календарски Грен слем је освојио 1969. године. Ако се после успеха из 1962. и постављало питање да ли је заиста најбољи, одговорио је победама на УС про, Френч про, Вембли про, професионалним верзијама ГС турнира. Међутим, када је почела Опен ера, то је печатирао на Вимблдону, УС опену, Ролан Гаросу и у родној Аустралији.
Победио је четири различита човека. Аустралијско полуфинале против Тонија Роуча и маратон од четири сата и 90 гемова после чега Андреас Химено у финалу није био тако захтеван противник. Париско финале и “најбоља партија на шљаци”, победа над Роузволом.
У вимблдонском финалу је побеђен Џон Њукомб, али је тестамент победничког карактера Рода Лејвера финале УС опена.
Финале је одлагано неколико пута због киша које су лиле над тениским комплексом. И када су кише прошле, на терену је било клизаво а Аустралијанац се, на тада травнатом терену, осећао као Бамби. Тони Роуч се боље снашао, узео је први сет 9:7.
Лејвер је знао да нешто мора да мења и променио је – патике. Обуо је оне са шиљцима, односно крампонима, почео боље да се креће по терену и у неколико удараца пронашао себе. Роуч је знао да је готов кад се то десило. И био је – 7:9, 6:1, 6:2, 6:2. Лејвер је још једном креирао историју и по други пут “прешао игрицу”.
Разлика је што су тада могли да дођу сви, аматери и професионалци. Био је бољи од свих.
Нацифрао је поприличан број победа и после тога, до краја седамдесетих (1978) када је окончао своју каријеру од 23 године. Пет Дејвис купова (1959-1962. и 1973.), укупно 20 ГС титула (шест у дублу, три у миксу) и прегршт других су га препоручиле да 1985. године буде примљен у Кућу славних и буде проглашен најбољим тенисером 20. века.
Толико титула и достигнућа, а једну од највећих победа легенда светског тениса је остварила ван терена, у болници за рехабилитацију. Током једног интервјуа 1998. године, 60-годишњи Род је доживео мождани удар.
УЦЛА медицински центар срећом није био далеко, Лејвер је спашен, али је после шлога морао све да учи испочетка. И успео је још једном.
Тениским речником, 104 недеље касније централни терен у Мелбурн парку је по њему назван Род Лејвер арена. Иако је остао доследан тврдњи да је Вимблдон највећи турнир, Лејвер каже да је његово име на арени круна свега што је урадио као тенисер.
Пре три године је на терену разменио неколико поена са Роџером Федерером, човеком који је надмашио скоро све што се у свету тениса може надмашити.
Чак и код 76-годишњег Лејвера се у тренутку видела она варница да пласира што бољи ударац или доза нервозе што је лоптица после слајса завршила у мрежи. Рођени победник у човеку се просто не гаси.
Ове године у августу пуни 80 година и свих ових година је остао ту негде, посећивао турнире, пратио и био у току.
Никада му није досадило, јер никада није ни гледао на тенис чисто као обавезу, новац или везени лого на мајици и патикама.
Следећи поруку своје супруге Мери Бенсен која је преминула 2012. године, Род Лејвер је рекао да и после свих тих година остаје неколико ствари – породица, пријатељи и тенис.
Осамдесет година је прошло од његовог рођења, а вероватно ни два пута толико после његове смрти неће моћи да обори “Ракету” са пијадестала тениских великана. Правим шампионима је ту место заувек.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар