Priča: Rod Lejver - sin mesara, prvi teniski milioner i superstar!
"Osvojio sam Vimbldon 1961. i 1962. godine i dobio vaučer od 15 funti i čvrsto rukovanje".
Tenis 24.01.2018 | 16:45
Umesto mesarskom satarom, on igrao se reketom, povukao na majku, te očevu braću i sestre. Nadmašio ih je sve, a njega do danas gotovo niko nije uspeo da nadmaši – Rod Lejver.
Rodni Džordž Lejver je rođen 9. avgusta 1938. godine. Kada se spomenu tridesete godine prošlog veka neke od prvih asocijacija budu džez, stari Fordovi, ili scene slične onima iz kultnog filma "Maratonci".
U zavisnosti od podneblja pomisli se na geto Njujorka u crno-belom, Beograd s ožiljcima Velikog rata ili nešto treće. Realno, nikome ne pada na pamet priobalni gradić Rokhempton u Kvinslendu i nepregledne pustare Australije.
A baš to su mesto i godine u kojima je stasavao jedan od najvećih tenisera svih vremena i legenda po kojoj centralni teren u Melburn parku od 2000. godine – Rod Lejver Arena.
Rod Lejver je dete mesara Roja Lejvera i teniserke Melbe Roufi. Njegov otac je bio jedno od trinaestoro dece. Svi su se bavili tenisom manje ili više, čak i Roj Lejver, ali mu je primarno zanimanje bilo stočarstvo, a bio je i kasapin.
Iz tog neobičnog braka koji je sa suprugove strane tenis vezivao kao hobi, sa suprugine kao zanimanje rodilo se četvoro dece.
Rod je bio treće i imao je dva brata i sestru. Među muškom ili ženskom decom u porodici često ima rivalstva. Nekada se ono sazrevanjem zamagljuje i postepeno briše, nekada brusi šampionski karakter autsajdera. Zagovornicima teze da se takav karakter rađa pokazao je upravo Rod Lejver još od malih nogu jer je vek je izazivao stariju braću da igraju protiv njega.
Svi smo manje više nekada nabasali na nekog rođaka, brata, sestrića ili klinca iz kraja koji je mlađi, sporiji, niži i slabiji od nas,a ipak ima neku gotovo mazohističku potrebu da protiv nas odigra partiju basketa, fudbala, makar i boćanja iako će gotovo izvesno izgubiti.
Lejver je bio istrajan u tome još od kada je reket po prvi put sa šest godina uzeo u levu ruku i pokušavao da prebaci mrežu koja mu je bila do glave. Pitao se zašto loptica posle njegovog udarca uvek ide nekako slabije, brže propada nego ona jaka koju udara dešnjak sa druge strane mreže.
Godinama kasnije kada ruka ojača, a telo prevaziđe dečije barijere i visinu mreže kao prepreku, Lejver će propadanje loptice pretvoriti u smrtonosan top spin i sebe profilisati u protivnika kog ne želite sa druge strane mreže.
Koliko je volje bilo potrebno za to? Više volje nego što je najveći broj ljudi svestan da ima u sebi. Evo jednog primera: ovaj neobični Australijanac je sa 13 godina igrao u dečačkom finalu Centralnog Kvinslenda.
Mreža mu je i dalje bila gotovo do glave, a protivnik je bio stariji brat Bob. Mlađi Lejver je još jednom izgubio i vratio se ulozi onog klinca od pre nekoliko redova. Još nije došlo njegovo vreme.
"Bio sam jedini levoruk u porodici. Mogao sam da ukrotim lopticu, da trčim za njom i da je vratim ali se ne sećam da sam baš bio dobar ili precizan. Samo sam uživao dok igram, da sve stignem. Trebalo je vremena da se preciznost razvije", kaže Lejver.
Imam jednog brata, 1996. godište i poprilično mlađi od mene, opsednut fudbalom. Kao dete je uživao u tome da pokaže kako zna neku novu fintu i jednako je mene izazivao, a sebe testirao na terenu.
Igrali smo jednom baš kada mu je bilo 13 godina i već tad sam pomislio u sebi "Čoveče, morao sam dobro da se preznojim da bih pobedio u 'fuci' jedan na jedan". Već godinu, dve, tri kasnije pobeda malog burazera je postala gotovo nezamisliva – njegovo vreme je dolazilo.
Tako je bilo i pre skoro 70 godina sa malim Rodnijem. Njega i braću je trenirao Čarli Holis koji je Roda Lejvera prvi put i izveo pred legendarnog australijskog trenera Harija Hopmana na kampu u Brizbejnu.
Trener je tada rekao da je Lejver previše sitan i da ne deluje kao da bi mogao da postane igrač. To je bio prvi utisak na osnovu ovlaš pogleda. Vrlo brzo je video da mu nedostaje i brzina pa ga je posprdno nazvao “Raketa iz Rokhemptona”.
Postao je "raketa" zato što to uopšte nije bio.
Jedino žensko dete u porodici, Rodova sestra Lois priseća se da je Rod jednostavno voleo da pobeđuje. Trebalo je samo naučiti kako.
"Kad sam malo ojačao, počeo sam da izvodim neke udarce za koje je većina ljudi pomišljala 'ovo mora da je bilo slučajno'. Zbog toga su mnogi ljudi pomišljali da neke mečeve koje sam dobio nisam imao pravo da dobijem", rekao je Lejver u dokumentarcu posvećenom njegovim počecima.
Pritiskao je lopticu za skvoš ili tenis da bi ojačao lakat, zglob, prste, pa samim tim i udarce. Savremenijih metoda nije bilo, a nisu mu bili ni potrebni. Bila je potrebna disciplina i za nju se Hopman pobrinuo.
Teniseri iz šezdesetih kažu da je u vremenu pre Open ere Dejvis kup donosio priznanje u domovini, a najveći turniri u svetu, a Hopman je bio trener jedne od najplodonosnijih generacija sa Emersonom, Lejverom, Rouzvolom, Houdom, Njukombom, Roučom, Kuperom i drugima.
"Nikad me nije kaznio. Nisam mu bio 'ljubimac' ali sam bio spreman da uradim mnogo, šta god je trebalo da se uradi, ako je trebalo nositi peškire ili nešto određeno… a ako se niste bunili, niste ni bili kažnjeni. Da bila je to disciplina, ali je to nešto čemu sam težio", kaže Lejver.
"Mali, crvenokosi momak.. svakako nisam očekivao da ću pobediti na takmičenju u lepoti", kasnije će reći u šali osvajač dva kalendarska Slema.
Hopman je australijske momke učio i poniznosti. Kad se makar izdaleka pogledaju oni koji danas predstavljaju zemlju kengura "poniznost" je poslednja osobina koja bi se pripisala momcima poput Kirjosa ili Tomića. A nisu osvojili gotovo ništa od onoga što osvajaju najveći igrači.
Lejver je Dejvis kup sa Australijom prvi put osvojio 1959. godine i pobedio je Italijana Nikola Pjetranđelija. Prvi Gren slem je došao u miks dublu 1959. na Vimbldonu, prva Australija u singlu 1960 protiv Nila Frejzera, Vimbldon 1961 protiv Mekinlija, a onda je stigla i 1962, prva "njegova godina".
Pored svakog od četiri najveća pehara pisalo je jedno ime, a “Raketa” je uradio nešto što je pre njega uradio jedino Don Badž, a posle – Novak Đoković. U isto vreme je u svom posedu imao sve GS turnire s tim što treba napomenuti da je to uspeo tokom iste kalendarske godine.
Na tri turnira je pobedio Roja Emersona u finalima (AUS: 8-6, 0-6, 6-4, 6-4, RG: 3-6, 2-6, 6-3, 9-7, 6-2, US: 6-2, 6-4, 5-7, 6-4), a na Vimbldonu je počistio Martija Maligena 6:2, 6:2, 6:1.
"Bio je neverovatan osećaj kad sam otišao s terena znajući da sam osvojio sva četiri GS turnira. Ali nikad se nisam osećao kao da sam najbolji, nisam imao takav utisak. Samo se desila dobra godina", priča Lejver.
S obzirom na to da su se tada za GS titule nadmetali samo amateri, jer su profi i amaterska konkurencija bile odvojene, "Raketa" je odlučio da je vreme da poleti više i dalje. Otišao je među profesionalce.
Ono što se kod Roja Emersona često pronalazi kao kamen spoticanja i zbog čega mu se spočitava dobar deo uspeha na GS turnirima jeste upravo što se tokom šezdesetih uglavnom zaobilazio sa Lejverom.
Sam Emerson s tim nema problema jer mu je odlazak Lejvera na profi tur omogućio još nekoliko Australija i drugih turnira kojih inače ne bi bilo.
Lejver je osvojio 11 GS titula, a dok nije startovala Open era 1968. propustio je punih pet sezona (20 GS u opticaju).
Zbog toga je jedno od pitanja koja opstaju već pet decenija – šta bi bilo da je ostao u amaterskoj konkurenciji do početka Open ere? I da li bi Rodžer Federer danas bio rekorder sa 19 titula?
S druge strane, da Australijanac nije otišao u profesionalce, verovatno ne bi postao prvi teniski superstar i prvi teniski milioner u istoriji “belog sporta” sa ukupnom zaradom od 1.5 miliona dolara samo na terenu.
"Bio je to amaterski tenis i kao što mu ime kaže, nećete u njemu zaraditi novac. Osvojio sam Vimbldon 1961. i 1962. godine i dobio vaučer od 15 funti i čvrsto rukovanje", objasnio je Lejver 2012. godine i dodao da je pre svega takmičarski hteo da ode korak dalje.
Ken Rouzvol je već bio deo te ekipe i smatrao je da će Lejver biti odličan dodatak profesionalnoj konkurenciji. Ali, glamura više nije bilo – nema Dejvis kupa, nema Vimbldona, tu je dobar tenis i novac.
Lejver je rizikovao i svoju reputaciju Gren slem šampiona jer je prelaskom u drugu konkurenciju morao da opravda osvojene titule. I nije najbolje krenulo. Bio je gotovo redovna “mušterija” Lu Houdu i Kenu Rouzvolu.
Endi Mari je slično bio redovna mušterija Đokoviću prvih godina uspona srpskog igrača, dok se i Mari nije profilisao kao igrač “Velike četvorke”.
Po mišljenju mnogih, rizikovao je i kada je počeo da se zabavlja sa deset godina starijom Meri, razvedenom ženom i majkom troje dece. I taj rizik mu se isplatio jer su godinama do njene smrti imali skladan brak zbog kog je kasnije ostao da životom “običnog čoveka” živi u Karlsbadu u Kaliforniji.
Posle prvih turbulencija među profesionalcima Lejver se snašao i počeo da osvaja jedan pehar za drugim da bi do kraja 23-godišnje karijere sakupio 200 trofeja u svojim policama.
Evo jednog zanimljivog podatka za poređenje. Svi znaju da je Rafael Nadal levoruk i koliko mu leva ruka u obimu izgleda veća od desne. Pre tačno pola veka, novinar Njujork Tajmsa Dejv Anderson je izmerio levi zglob Roda Lejvera i njegovu levu podlakticu. Zglob sedam inča, podlaktica 12 – kao ruka Rokija Marsijana, čuvenog bokserskog šampiona u teškoj kategoriji!
Rouzvol svedoči da je Rodu to omogućilo da do poslednjeg trenutka čeka sa udarcem što je protivnike nerviralo jer nisu mogli da predvide gde će lopta.
Uglove je pronalazio zglobom, a snagu izvlačio iz masivne podlaktice pa je bio odličan na osnovnoj liniji. Ali kako su vreme, trendovi i njegov karakter diktirali, jednako je agresivno izlazio na mrežu u servis-volej igri. Govorimo o vremenu kada “fut fola” gotovo da nije bilo jer je malo ko pri servisu odskakao od zemlje.
Drugi kalendarski Gren slem je osvojio 1969. godine. Ako se posle uspeha iz 1962. i postavljalo pitanje da li je zaista najbolji, odgovorio je pobedama na US pro, Frenč pro, Vembli pro, profesionalnim verzijama GS turnira. Međutim, kada je počela Open era, to je pečatirao na Vimbldonu, US openu, Rolan Garosu i u rodnoj Australiji.
Pobedio je četiri različita čoveka. Australijsko polufinale protiv Tonija Rouča i maraton od četiri sata i 90 gemova posle čega Andreas Himeno u finalu nije bio tako zahtevan protivnik. Parisko finale i “najbolja partija na šljaci”, pobeda nad Rouzvolom.
U vimbldonskom finalu je pobeđen Džon Njukomb, ali je testament pobedničkog karaktera Roda Lejvera finale US opena.
Finale je odlagano nekoliko puta zbog kiša koje su lile nad teniskim kompleksom. I kada su kiše prošle, na terenu je bilo klizavo a Australijanac se, na tada travnatom terenu, osećao kao Bambi. Toni Rouč se bolje snašao, uzeo je prvi set 9:7.
Lejver je znao da nešto mora da menja i promenio je – patike. Obuo je one sa šiljcima, odnosno kramponima, počeo bolje da se kreće po terenu i u nekoliko udaraca pronašao sebe. Rouč je znao da je gotov kad se to desilo. I bio je – 7:9, 6:1, 6:2, 6:2. Lejver je još jednom kreirao istoriju i po drugi put “prešao igricu”.
Razlika je što su tada mogli da dođu svi, amateri i profesionalci. Bio je bolji od svih.
Nacifrao je popriličan broj pobeda i posle toga, do kraja sedamdesetih (1978) kada je okončao svoju karijeru od 23 godine. Pet Dejvis kupova (1959-1962. i 1973.), ukupno 20 GS titula (šest u dublu, tri u miksu) i pregršt drugih su ga preporučile da 1985. godine bude primljen u Kuću slavnih i bude proglašen najboljim teniserom 20. veka.
Toliko titula i dostignuća, a jednu od najvećih pobeda legenda svetskog tenisa je ostvarila van terena, u bolnici za rehabilitaciju. Tokom jednog intervjua 1998. godine, 60-godišnji Rod je doživeo moždani udar.
UCLA medicinski centar srećom nije bio daleko, Lejver je spašen, ali je posle šloga morao sve da uči ispočetka. I uspeo je još jednom.
Teniskim rečnikom, 104 nedelje kasnije centralni teren u Melburn parku je po njemu nazvan Rod Lejver arena. Iako je ostao dosledan tvrdnji da je Vimbldon najveći turnir, Lejver kaže da je njegovo ime na areni kruna svega što je uradio kao teniser.
Pre tri godine je na terenu razmenio nekoliko poena sa Rodžerom Federerom, čovekom koji je nadmašio skoro sve što se u svetu tenisa može nadmašiti.
Čak i kod 76-godišnjeg Lejvera se u trenutku videla ona varnica da plasira što bolji udarac ili doza nervoze što je loptica posle slajsa završila u mreži. Rođeni pobednik u čoveku se prosto ne gasi.
Ove godine u avgustu puni 80 godina i svih ovih godina je ostao tu negde, posećivao turnire, pratio i bio u toku.
Nikada mu nije dosadilo, jer nikada nije ni gledao na tenis čisto kao obavezu, novac ili vezeni logo na majici i patikama.
Sledeći poruku svoje supruge Meri Bensen koja je preminula 2012. godine, Rod Lejver je rekao da i posle svih tih godina ostaje nekoliko stvari – porodica, prijatelji i tenis.
Osamdeset godina je prošlo od njegovog rođenja, a verovatno ni dva puta toliko posle njegove smrti neće moći da obori “Raketu” sa pijadestala teniskih velikana. Pravim šampionima je tu mesto zauvek.
Izvor: B92
Komentari / 0
Ostavite komentar