Интервју - Мирослав Радуљица: У Кини сам нашао себе!
Европа ме је уморила! Српски центар јавио се из Кине одакле нам је између осталог, препричавао утиске о животу на Далеком Истоку, како се уклопио у целу причу, зашто воли бркове и браду, колико је важно „кафанско образовање“ за просечног Србина, о кинеској лиги и томе да ли ће улица у селу Прибељци из којег потиче носити његово име. . .
Кошарка 09.01.2018 | 22:45
Када је решио да стави тачку на европску причу и поново окуша срећу у Кини, вероватно ни сам није слутио да ће баш на Далеком Истоку пронаћи свој зен. Да ће у том организованом лудилу да заигра кошарку опуштеније него икада раније и да ће тамо наћи утеху од исцрпљујућих сезона у Европи. Ђенгсу му је пружио оно што му је у каријери требало - поверење и стабилност.
О животу на Далеком Истоку, како се он уклопио у целој причи, зашто воли бркове и браду, колико је важно „кафанско образовање“ за просечног Србина, о кинеској лиги и томе да ли ће улица у селу из којег потиче носити његово име разговарали смо са популарнимБрадуљицом.
О ЖИВОТУ У КИНИ
Мирослав Радуљица и Кина - други део. Први у Ђинану, други у Нанђингу. Где је (било) лепше?
„Далеко лепше је у Нанђингу, иако смо само на почетку, у току припрема били ту... Кина је доста чудна што се тиче домаћих терена, тако и наш клуб има три 'домаћа' терена у два различита града. Заправо, ове године се ни не игра у Нанђингу него у Суђоу и Чангђоу, али су сва три града свакако лепша од Ђинана. Велика је разлика између градова на северу и ових који су мало јужније. На југу је све доста чистије, има пуно зеленила, ваздух је другачији пошто је тешка индустрија углавном на северу. Људи су некако отворенији, и на крају крајева, осетно је топлије“, сумира утиске Радуљица на почетку разговора за наш сајт.
Колико си досад успео да обиђеш Нанђинг, који важи за културни и едукативни центар источне Кине?
„Да, волим историјске и културне споменике, музеје, па се тако и трудим да обиђем колико год могу. У Нанђингу, најјачи утисак је оставио меморијални музеј чувеног Нанкиншког масакра који се десио пред крај тридесетих година прошлог века. Пре пар година на поклон сам добио књигу у којој се говори о том догађају али нисам ни слутио да ћу се икада наћи у граду у коме се то догодило. У Суђоу смо, рецимо, тимски посетили један од најстаријих храмова у Кини, стар преко 1.400 година који се зове ХанШан. Готово сви градови су богати таквим и сличним историјским наслеђем“.
Да ли се и колико, генерално, живот у Кини разликује од европског стила, па чак и америчког?
„Много се разликује, али ми се чини да сам се толико адаптирао да не примећујем те разлике више. Наравно, као и свуда, човек се на све навикне, али стил живота је доста другачији, условљен првенствено величином градова и бројем становника. Сасвим је нормално да град има преко 10.000.000 становника, а да не говорим о десетинама милиона становника различитих провинција.
Је л тешко човеку да се адаптира на све што живот у Азији доноси?
„Није претерано тешко ако си спреман да све ствари које су теби логичне и сасвим нормалне, ту не буду ни близу логици. И наравно, да будеш стрпљив у свим стварима, јер је језик велика препрека, али се уз довољно воље може споразумети. Рекао бих да је то највећа разлика у односу на Европу и Америку јер на њима, чак и ако не говориш језик, можеш неком логиком да се снађеш и комуницираш, што у Кини није случај“.
Шта је то што ти је оставило утисак у кинеској свакодневници, а шта ти највише смета?
„Искрено, највише ме фасцинира како они са толиким бројем становника функционишу. Све то ми делује као јако добро организован хаос. Такође, величина свега је невероватна. Величина градова, целе земље, је нешто што стварно оставља без даха. Највише ми смета то како возе, чувеним стилом офрље и са честом употребом сирене. Схватио сам да је овде сирена најбитнији део на ауту. И ово говорим као путник у разним возилима, јер је странцима забрањено да возе… А ја не волим да ме возе, поготово на овај начин, а-ха-ха. Такође константно пљување свуда и у свакој прилици, сркање, подригивање није ни мало пријатно, али то су све ствари на које сам навикао, па сад слабо и примећујем“.
Да ли је истина да су тамо људи у свом зену, али да су опет ексцентрични у погледу начина одевања? Како теби све то изгледа и где си ти у целој причи?
„(Смех)... Не знам одакле та информација, али нисам приметио да су баш смирени... Иако ексцентрични јесу, у сваком погледу. Чини ми се после три године од када сам овде први пут живео и скоро десет од када сам први пут боравио у Кини, да су доста напредовали што се моде тиче, тако да бар у том погледу нису ексцентрични. Ја сам у тој целој причи у хотелу и не излазим напоље, а-ха-ха. Шалим се, али нема ту неких посебних ситуација, као и свуда људи се ишчуђавају мојом висином само овде то раде доста директније, али нису злонамерни или било шта слично. Иначе, генерално нису толико ниски колико се код нас мисли“.
Кад смо већ код тих ствари, постоји ли нека посебна прича иза пуштања браде, па онда и оних бркова у време када си играо за Армани? Да ли можемо да очекујемо нешто ново?
„Једноставно волим тај стил. Откад сам био мали, једва сам чекао да ми порасту бркови и брада, па да могу да их пустим. Такође ми се свиђа што на тај начин можеш лако и брзо да промениш свој стил, ако желиш. А и реално, и брада и бркови ми иду уз карактер, а-ха-ха“.
Вратимо се још мало на живот у Кини. Како користиш слободно време?
„Слободно време користим да се опоравим од утакмица, јер је ритам стварно убитачан. Такође, стандардно, много читам, радим на себи, размишљам...“.
Да ли се и колико дружиш са играчима из тима, какав је генерално однос међу људима у клубу?
„Дружимо се колико нам то језичка баријера дозвољава, што је опет далеко више него што се други странци друже са својим саиграчима. То су јако добри момци са сличним и истим ставовима, жељама, сновима, као и сви ми... Само, слабије или никако говоре енглески па нам је комуникација за неко озбиљније дружење отежана. Наравно, ту је Маршон Брукс који је јако добар тип и са њим то иде доста лакше јер је, јелте, Американац. Ту је још један Американац који ради као помоћни тренер, па се и са њим доста дружим. Углавном сам са књигом или музиком...“.
СРБИНУ ЈЕ БИТНО КАФАНСКО ОБРАЗОВАЊЕ
Хајде, кад смо у теми, да питамо - познато је да волиш да слушаш „тврди“ рок, а како стојиш с другим музичким смеровима? Да ли ти се деси, на пример, да одеш у кафану и запеваш народњаке?
„Ја сам увек био отворен ка разним музичким смеровима, јер мислим да је важно какву емоцију музика изазива у теби. То је само тако испало да само слушам тврди рок јер га најчешће слушам, као и електронску музику. Слушам ја и домаћи и балкански реп и свашта нешто интересантно. Наравно да се деси да одем у кафану и то, замисли, с намером, а-ха-ха. И шта више, знам много више песама него што музика зна да одсвира“, с осмехом на тврдиРадуљица.
Дакле, поседујеш озбиљно знање?
„Мислим да је за једног Србина врло битно право кафанско образовање, без обзира шта слушао у глобалу“.
Знамо и да много волиш да читаш и да ти је Стивен Кинг омиљени писац. Шта је то што си прочитао у последње време, а да је оставило добар утисак на тебе и коју књигу би препоручио читаоцима да прочитају током празника?
„Много волим његове кратке приче, а код нас је скоро изашла збирка кратких прича 'Кабинет смрти'. Топло препоручујем у ове јесење хладне дане. Мада ће читаоцима неке од прича сигурно следити крв у жилама“.
Мало кошаркашких питања. Каква је кинеска лига генерално? Колико се новца улаже у њу, с обзиром да се у фудбалу тамо врте силни милиони?
„Кинеска лига доста напредује. Чак и у односу на пре три године, видно је боља. Отварају се ка страним тренерима, ка другачијим страним играчима који нису чисти скорери и који играју само за себе и своју статистику, што је по мени јако добро за целокупну кинеску кошарку. Стварно не знам који су то износи, организација није још на нивоу на којем би требало да буде, али сам сигуран да ће једног дана бити врхунска. Јер, они јесу врхунски организатори, само још то нису у спорту. Иду спорим, али сигурним корацима ка томе и искрено се радујем“.
Којој лиги је најсличнија? И да ли би могао да је упоредиш са приликама у Србији?
„Искрено, није слична ни једној лиги јер та правила мењају целокупну тактику и изглед лиге. Много ствари зависи од тога, а то до сада нисам нигде видео. Мислим да је неупоредива са нашим приликама. Знам да кад причам с пријатељима и саиграчима из репрезентације да ме гледају са неверицом“.
Осим правила, шта је главна разлика кошарке у Кини у односу на Европу?
„Правила много тога мењају, као и дужина лиге. Већ 11. фебруара се завршава што даље наводи на закључак да је то много утакмица у кратком временском периоду. То даље значи да се игра сваки други дан, а то је јако напорно узимајући у обзир ону организацију у повоју... Такође се игра јако, јако грубо, што се углавном не санкционише и ту треба бити јако опрезан јер је та грубост на ивици повреде, некада и са намером“.
Поменуо си да су клубови доста отворенији ка играчима који нису чисти скорери и онима који су ту због своје статистике. А, да ли је у Кини стварно толико лако постићи по 60, 70, 80 поена, пошто свако мало стижу информације да је неко ишао до тих размера?
„За мене није, а-ха-ха. Не знам стварно, али стил игре који ја имам и негујем је мало другачији. Верујем да ако желиш да играш баш индивидуално и да солираш, да можеш да будеш врло близу тога, што не значи да је то лако. Пробај да убациш 70 поена на празан кош па да видимо да ли је лако“, изазвао нас је Радуљица.
ЗАСИТИО САМ СЕ ЕВРОПЕ
Шта је за тебе био главни мотив одласка у Кину?
„Главни мотив је била жеља да играм. Да коначно играм како најбоље знам и како сам најкориснији тиму, а да уживам у игри. То је тренер Меми Бечирович препознао и дао ми ту слободу да будем креативан, јер знам да то могу. У Европи је то било доста тешко, првенствено због тренера који то нису препознали. Сада коначно уживам у игри и мислим да се то види у мојој игри као и у резултатима тима. Дужина лиге је била пресудна јер траје јако кратко“.
Да ли је останак у Европи био опција после Арманија? И да ли си се заситио играња у Европи после Панатинаикоса и Арманија?
„Искрено, уморио сам се од играња дугих европских лига по 10 месеци, где после тога играш за репрезентацију и немаш времена да опоравиш тело и мозак од те исте дуге сезоне. Тако се најлакше дешавају повреде, тако да мислим да је ово идеално решење“.
Кад си већ поменуо репрезентацију, колико су игре у националном тиму, а посебно однос са Сашом Ђорђевићем и његовим стручним тимом, променили тебе и твој однос према кошарци?
„Много. Кроз наш однос који је напредовао од те 2014. године научио сам много о односу према спорту, обавезама, о себи, како ме људи виде или би требало да ме виде, јер код Саше нема увијања и прича, него је све директно и отворено, што мени јако прија јер волим такве људе и мислим да је то један од начина да се направе добри резултати, само искреним односом“.
Чињеница је да кошарку играш с неким посебним жаром када обучеш дрес репрезентације. У чему је тајна?
„Вероватно у том искреном односу, не само између Салета и мене, него између свих људи у репрезентацији. Свако зна да може да се ослони на човека поред себе, без обзира на све. И у животу генерално негујем само такве односе“.
Влада мишљење да си могао да постигнеш и много више у досадашњој каријери?
„А моја каријера се завршава? Нисам знао“, уз смех нам одговара Радуљица, на шта смо га уверили да такав такав глас чује због онога што је досад урадио и колико је заправо могао.
„Најбоље тек долази, ја сам задовољан својом каријером. Она ми је омогућила да живим у различитим земљама, на различитим континентима, да упознам много квалитетних и неквалитетних људи и ја сам јој на томе захвалан“.
Живео си на готово свим странама света, па нас занима - где је теби било најлепше?
„Ако бих морао да бирам, то би била Атина. Она ми је највише пријала по свим параметрима. На листу градова које поред Београда највише додајем Истанбул и Берлин. То јесу светски познати градови, али мене на првом месту у њима занимају – људи. Као и њихова енергија. Због тога је Атина на првом месту, због те специфичне енергије коју Грци имају, као и сличности нама. Истанбул је јако јако моћан град, једном сам негде прочитао да постоји светска престоница то би сигурно био Истанбул, а ја могу да се само сагласим с тим. Његова моћ се осети на сваком кораку. Берлин, град пун историје и електронске музике, људи опуштени у односу на остатак Немачке. Може баш свакаквог народа да се види, и да се доживе незаборавне ситуације“.
А где је било најчудније?
„Мариупољ у Украјини, можда најнезахвалније место за играње у кошаркашком свету“.
Зашто?
„Тешка, црна индустрија, загађење огромно, зиме сурове, а опет сам се и тамо пронашао и зближио са Украјинцима, који су ми прирасли срцу“.
Остало?
„Милвоки је постојбина Харли Дејвидсон мотора и место где зими и пингвини падају у несвест. У Ђинану сам имао само кратку епизоду, а ради се о мањем граду од 8.000.000 становника. У Минесоти сам имао још краћу епизоду, али морам да поменем ту хладноћу, као и генијалне ’скај веј’ мостове између зграда због којих не морате да излазите на ту исту зиму, а-ха-ха“.
Где је најбоља храна?
„Храна је свеукупно била најбоља у Атини. Не мислим само на њихову – грчку храну него на све кухиње. Једноставно их Грци спремају на феноменалан начин. Плус имају невероватне салате, које ја обожавам“.
Да ли постоји цитат који је тебе лично „погодио“, односно цитат који те води кроз живот?
„Постоји. Додуше боље звучи на енглеском, нећеш замерити: ’Лифе ис еитхер а даринг адвентуре, ор нотхинг ат алл (Живот је изазовна авантура, или ништа)’, од Хелен Келер“.
Јеси ли коначно добио улицу у селу Прибељци (одакле је Мирослав родом), о чему је било приче пре неколико година?
„Начуо сам нешто о томе, али мислим да је то непроверена гласина. Притом, нисам сигуран да Прибељци имају улицу, бар не у смислу у ком смо ми навикли да је виђамо сваки дан“.
Пре него што завршимо, да те питамо - да ли ти је жао што сада у Кини не игра, по многима, једини Кинез који зна кошарке - Јао Минг?
„Није ми жао, јер да игра то би значило да имам још једног тешког противника... А и играо сам против њега на једном турниру ту у Кини давне 2008“.
Да ли је истина да си се једном приликом возио у Фијату Сеићенто са још петоро-шесторо вас и да притом нико од мушкараца није возио?
„Апсолутна неистина. Али сам једном ја возио још петорицу одраслих мушкараца у извесној Форд Фиести ’92 годиште, од којих су четворица били кошаркаши, а-ха-ха. То је једна истинита анегдота“, завршио нам је јављање Радуљица.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар