Intervju - Miroslav Raduljica: U Kini sam našao sebe!

Evropa me je umorila! Srpski centar javio se iz Kine odakle nam je između ostalog, prepričavao utiske o životu na Dalekom Istoku, kako se uklopio u celu priču, zašto voli brkove i bradu, koliko je važno „kafansko obrazovanje“ za prosečnog Srbina, o kineskoj ligi i tome da li će ulica u selu Pribeljci iz kojeg potiče nositi njegovo ime. . .

Košarka 09.01.2018 | 22:45 Uvek svoj. Poseban. Jedan od simbola vrtoglavog uspona Srbije i povratka u krem  svetske košarke. Momak koga su svojevremeno kritičari slali na „splavove da igra“, osporavajući njegove igračke kvalitete. Sada je čovek bez koga ne može da se zamisli nacionalni tim. Njegov život su knjige, dobra muzika, uživanje u svakodnevnici, košarka. A, kad god može nesebično pomaže drugima. To je, u kratkim crtama - Miroslav Raduljica.

Kada je rešio da stavi tačku na evropsku priču i ponovo okuša sreću u Kini, verovatno ni sam nije slutio da će baš na Dalekom Istoku pronaći svoj zen. Da će u tom organizovanom ludilu da zaigra košarku opuštenije nego ikada ranije i da će tamo naći utehu od iscrpljujućih sezona u Evropi. Đengsu mu je pružio ono što mu je u karijeri trebalo - poverenje i stabilnost.

O životu na Dalekom Istoku, kako se on uklopio u celoj priči, zašto voli brkove i bradu, koliko je važno „kafansko obrazovanje“ za prosečnog Srbina, o kineskoj ligi i tome da li će ulica u selu iz kojeg potiče nositi njegovo ime razgovarali smo sa popularnimBraduljicom.

O ŽIVOTU U KINI

Miroslav Raduljica i Kina - drugi deo. Prvi u Đinanu, drugi u Nanđingu. Gde je (bilo) lepše?

„Daleko lepše je u Nanđingu, iako smo samo na početku, u toku priprema bili tu... Kina je dosta čudna što se tiče domaćih terena, tako i naš klub ima tri 'domaća' terena u dva različita grada. Zapravo, ove godine se ni ne igra u Nanđingu nego u Suđou i Čangđou, ali su sva tri grada svakako lepša od Đinana. Velika je razlika između gradova na severu i ovih koji su malo južnije. Na jugu je sve dosta čistije, ima puno zelenila, vazduh je drugačiji pošto je teška industrija uglavnom na severu. Ljudi su nekako otvoreniji, i na kraju krajeva, osetno je toplije“, sumira utiske Raduljica na početku razgovora za naš sajt.

Koliko si dosad uspeo da obiđeš Nanđing, koji važi za kulturni i edukativni centar istočne Kine?

„Da, volim istorijske i kulturne spomenike, muzeje, pa se tako i trudim da obiđem koliko god mogu. U Nanđingu, najjači utisak je ostavio memorijalni muzej čuvenog Nankinškog masakra koji se desio pred kraj tridesetih godina prošlog veka. Pre par godina na poklon sam dobio knjigu u kojoj se govori o tom događaju ali nisam ni slutio da ću se ikada naći u gradu u kome se to dogodilo. U Suđou smo, recimo, timski posetili jedan od najstarijih hramova u Kini, star preko 1.400 godina koji se zove HanŠan. Gotovo svi gradovi su bogati takvim i sličnim istorijskim nasleđem“.

Da li se i koliko, generalno, život u Kini razlikuje od evropskog stila, pa čak i američkog?

„Mnogo se razlikuje, ali mi se čini da sam se toliko adaptirao da ne primećujem te razlike više. Naravno, kao i svuda, čovek se na sve navikne, ali stil života je dosta drugačiji, uslovljen prvenstveno veličinom gradova i brojem stanovnika. Sasvim je normalno da grad ima preko 10.000.000 stanovnika, a da ne govorim o desetinama miliona stanovnika različitih provincija.

Je l teško čoveku da se adaptira na sve što život u Aziji donosi?

„Nije preterano teško ako si spreman da sve stvari koje su tebi logične i sasvim normalne, tu ne budu ni blizu logici. I naravno, da budeš strpljiv u svim stvarima, jer je jezik velika prepreka, ali se uz dovoljno volje može sporazumeti. Rekao bih da je to najveća razlika u odnosu na Evropu i Ameriku jer na njima, čak i ako ne govoriš jezik, možeš nekom logikom da se snađeš i komuniciraš, što u Kini nije slučaj“.

Šta je to što ti je ostavilo utisak u kineskoj svakodnevnici, a šta ti najviše smeta?

„Iskreno, najviše me fascinira kako oni sa tolikim brojem stanovnika funkcionišu. Sve to mi deluje kao jako dobro organizovan haos. Takođe, veličina svega je neverovatna. Veličina gradova, cele zemlje, je nešto što stvarno ostavlja bez daha. Najviše mi smeta to kako voze, čuvenim stilom ofrlje i sa čestom upotrebom sirene. Shvatio sam da je ovde sirena najbitniji deo na autu. I ovo govorim kao putnik u raznim vozilima, jer je strancima zabranjeno da voze… A ja ne volim da me voze, pogotovo na ovaj način, a-ha-ha. Takođe konstantno pljuvanje svuda i u svakoj prilici, srkanje, podrigivanje nije ni malo prijatno, ali to su sve stvari na koje sam navikao, pa sad slabo i primećujem“.

Da li je istina da su tamo ljudi u svom zenu, ali da su opet ekscentrični u pogledu načina odevanja? Kako tebi sve to izgleda i gde si ti u celoj priči?

„(Smeh)... Ne znam odakle ta informacija, ali nisam primetio da su baš smireni... Iako ekscentrični jesu, u svakom pogledu. Čini mi se posle tri godine od kada sam ovde prvi put živeo i skoro deset od kada sam prvi put boravio u Kini, da su dosta napredovali što se mode tiče, tako da bar u tom pogledu nisu ekscentrični. Ja sam u toj celoj priči u hotelu i ne izlazim napolje, a-ha-ha. Šalim se, ali nema tu nekih posebnih situacija, kao i svuda ljudi se iščuđavaju mojom visinom samo ovde to rade dosta direktnije, ali nisu zlonamerni ili bilo šta slično. Inače, generalno nisu toliko niski koliko se kod nas misli“.

Kad smo već kod tih stvari, postoji li neka posebna priča iza puštanja brade, pa onda i onih brkova u vreme kada si igrao za Armani? Da li možemo da očekujemo nešto novo?

„Jednostavno volim taj stil. Otkad sam bio mali, jedva sam čekao da mi porastu brkovi i brada, pa da mogu da ih pustim. Takođe mi se sviđa što na taj način možeš lako i brzo da promeniš svoj stil, ako želiš. A i realno, i brada i brkovi mi idu uz karakter, a-ha-ha“.

Vratimo se još malo na život u Kini. Kako koristiš slobodno vreme?

„Slobodno vreme koristim da se oporavim od utakmica, jer je ritam stvarno ubitačan. Takođe, standardno, mnogo čitam, radim na sebi, razmišljam...“.

Da li se i koliko družiš sa igračima iz tima, kakav je generalno odnos među ljudima u klubu?

„Družimo se koliko nam to jezička barijera dozvoljava, što je opet daleko više nego što se drugi stranci druže sa svojim saigračima. To su jako dobri momci sa sličnim i istim stavovima, željama, snovima, kao i svi mi... Samo, slabije ili nikako govore engleski pa nam je komunikacija za neko ozbiljnije druženje otežana. Naravno, tu je Maršon Bruks koji je jako dobar tip i sa njim to ide dosta lakše jer je, jelte, Amerikanac. Tu je još jedan Amerikanac koji radi kao pomoćni trener, pa se i sa njim dosta družim. Uglavnom sam sa knjigom ili muzikom...“.

SRBINU JE BITNO KAFANSKO OBRAZOVANJE

Hajde, kad smo u temi, da pitamo - poznato je da voliš da slušaš „tvrdi“ rok, a kako stojiš s drugim muzičkim smerovima? Da li ti se desi, na primer, da odeš u kafanu i zapevaš narodnjake?

„Ja sam uvek bio otvoren ka raznim muzičkim smerovima, jer mislim da je važno kakvu emociju muzika izaziva u tebi. To je samo tako ispalo da samo slušam tvrdi rok jer ga najčešće slušam, kao i elektronsku muziku. Slušam ja i domaći i balkanski rep i svašta nešto interesantno. Naravno da se desi da odem u kafanu i to, zamisli, s namerom, a-ha-ha. I šta više, znam mnogo više pesama nego što muzika zna da odsvira“, s osmehom na tvrdiRaduljica.

Dakle, poseduješ ozbiljno znanje?

„Mislim da je za jednog Srbina vrlo bitno pravo kafansko obrazovanje, bez obzira šta slušao u globalu“.

Znamo i da mnogo voliš da čitaš i da ti je Stiven King omiljeni pisac. Šta je to što si pročitao u poslednje vreme, a da je ostavilo dobar utisak na tebe i koju knjigu bi preporučio čitaocima da pročitaju tokom praznika?

„Mnogo volim njegove kratke priče, a kod nas je skoro izašla zbirka kratkih priča 'Kabinet smrti'. Toplo preporučujem u ove jesenje hladne dane. Mada će čitaocima neke od priča sigurno slediti krv u žilama“.

Malo košarkaških pitanja. Kakva je kineska liga generalno? Koliko se novca ulaže u nju, s obzirom da se u fudbalu tamo vrte silni milioni?

„Kineska liga dosta napreduje. Čak i u odnosu na pre tri godine, vidno je bolja. Otvaraju se ka stranim trenerima, ka drugačijim stranim igračima koji nisu čisti skoreri i koji igraju samo za sebe i svoju statistiku, što je po meni jako dobro za celokupnu kinesku košarku. Stvarno ne znam koji su to iznosi, organizacija nije još na nivou na kojem bi trebalo da bude, ali sam siguran da će jednog dana biti vrhunska. Jer, oni jesu vrhunski organizatori, samo još to nisu u sportu. Idu sporim, ali sigurnim koracima ka tome i iskreno se radujem“.

Kojoj ligi je najsličnija? I da li bi mogao da je uporediš sa prilikama u Srbiji?

„Iskreno, nije slična ni jednoj ligi jer ta pravila menjaju celokupnu taktiku i izgled lige. Mnogo stvari zavisi od toga, a to do sada nisam nigde video. Mislim da je neuporediva sa našim prilikama. Znam da kad pričam s prijateljima i saigračima iz reprezentacije da me gledaju sa nevericom“.

Osim pravila, šta je glavna razlika košarke u Kini u odnosu na Evropu?

„Pravila mnogo toga menjaju, kao i dužina lige. Već 11. februara se završava što dalje navodi na zaključak da je to mnogo utakmica u kratkom vremenskom periodu. To dalje znači da se igra svaki drugi dan, a to je jako naporno uzimajući u obzir onu organizaciju u povoju... Takođe se igra jako, jako grubo, što se uglavnom ne sankcioniše i tu treba biti jako oprezan jer je ta grubost na ivici povrede, nekada i sa namerom“.

Pomenuo si da su klubovi dosta otvoreniji ka igračima koji nisu čisti skoreri i onima koji su tu zbog svoje statistike. A, da li je u Kini stvarno toliko lako postići po 60, 70, 80 poena, pošto svako malo stižu informacije da je neko išao do tih razmera?

„Za mene nije, a-ha-ha. Ne znam stvarno, ali stil igre koji ja imam i negujem je malo drugačiji. Verujem da ako želiš da igraš baš individualno i da soliraš, da možeš da budeš vrlo blizu toga, što ne znači da je to lako. Probaj da ubaciš 70 poena na prazan koš pa da vidimo da li je lako“, izazvao nas je Raduljica.

ZASITIO SAM SE EVROPE

Šta je za tebe bio glavni motiv odlaska u Kinu?

„Glavni motiv je bila želja da igram. Da konačno igram kako najbolje znam i kako sam najkorisniji timu, a da uživam u igri. To je trener Memi Bečirovič prepoznao i dao mi tu slobodu da budem kreativan, jer znam da to mogu. U Evropi je to bilo dosta teško, prvenstveno zbog trenera koji to nisu prepoznali. Sada konačno uživam u igri i mislim da se to vidi u mojoj igri kao i u rezultatima tima. Dužina lige je bila presudna jer traje jako kratko“.

Da li je ostanak u Evropi bio opcija posle Armanija? I da li si se zasitio igranja u Evropi posle Panatinaikosa i Armanija?

„Iskreno, umorio sam se od igranja dugih evropskih liga po 10 meseci, gde posle toga igraš za reprezentaciju i nemaš vremena da oporaviš telo i mozak od te iste duge sezone. Tako se najlakše dešavaju povrede, tako da mislim da je ovo idealno rešenje“.

Kad si već pomenuo reprezentaciju, koliko su igre u nacionalnom timu, a posebno odnos sa Sašom Đorđevićem i njegovim stručnim timom, promenili tebe i tvoj odnos prema košarci?

„Mnogo. Kroz naš odnos koji je napredovao od te 2014. godine naučio sam mnogo o odnosu prema sportu, obavezama, o sebi, kako me ljudi vide ili bi trebalo da me vide, jer kod Saše nema uvijanja i priča, nego je sve direktno i otvoreno, što meni jako prija jer volim takve ljude i mislim da je to jedan od načina da se naprave dobri rezultati, samo iskrenim odnosom“.

Činjenica je da košarku igraš s nekim posebnim žarom kada obučeš dres reprezentacije. U čemu je tajna?

„Verovatno u tom iskrenom odnosu, ne samo između Saleta i mene, nego između svih ljudi u reprezentaciji. Svako zna da može da se osloni na čoveka pored sebe, bez obzira na sve. I u životu generalno negujem samo takve odnose“.

Vlada mišljenje da si mogao da postigneš i mnogo više u dosadašnjoj karijeri?

„A moja karijera se završava? Nisam znao“, uz smeh nam odgovara Raduljica, na šta smo ga uverili da takav takav glas čuje zbog onoga što je dosad uradio i koliko je zapravo mogao.

„Najbolje tek dolazi, ja sam zadovoljan svojom karijerom. Ona mi je omogućila da živim u različitim zemljama, na različitim kontinentima, da upoznam mnogo kvalitetnih i nekvalitetnih ljudi i ja sam joj na tome zahvalan“.

Živeo si na gotovo svim stranama sveta, pa nas zanima - gde je tebi bilo najlepše?

„Ako bih morao da biram, to bi bila Atina. Ona mi je najviše prijala po svim parametrima. Na listu gradova koje pored Beograda najviše dodajem Istanbul i Berlin. To jesu svetski poznati gradovi, ali mene na prvom mestu u njima zanimaju – ljudi. Kao i njihova energija. Zbog toga je Atina na prvom mestu, zbog te specifične energije koju Grci imaju, kao i sličnosti nama. Istanbul je jako jako moćan grad, jednom sam negde pročitao da postoji svetska prestonica to bi sigurno bio Istanbul, a ja mogu da se samo saglasim s tim. Njegova moć se oseti na svakom koraku. Berlin, grad pun istorije i elektronske muzike, ljudi opušteni u odnosu na ostatak Nemačke. Može baš svakakvog naroda da se vidi, i da se dožive nezaboravne situacije“.

A gde je bilo najčudnije?

„Mariupolj u Ukrajini, možda najnezahvalnije mesto za igranje u košarkaškom svetu“.

Zašto?

„Teška, crna industrija, zagađenje ogromno, zime surove, a opet sam se i tamo pronašao i zbližio sa Ukrajincima, koji su mi prirasli srcu“.

Ostalo?

„Milvoki je postojbina Harli Dejvidson motora i mesto gde zimi i pingvini padaju u nesvest. U Đinanu sam imao samo kratku epizodu, a radi se o manjem gradu od 8.000.000 stanovnika. U Minesoti sam imao još kraću epizodu, ali moram da pomenem tu hladnoću, kao i genijalne ’skaj vej’ mostove između zgrada zbog kojih ne morate da izlazite na tu istu zimu, a-ha-ha“.

Gde je najbolja hrana?

„Hrana je sveukupno bila najbolja u Atini. Ne mislim samo na njihovu – grčku hranu nego na sve kuhinje. Jednostavno ih Grci spremaju na fenomenalan način. Plus imaju neverovatne salate, koje ja obožavam“.

Da li postoji citat koji je tebe lično „pogodio“, odnosno citat koji te vodi kroz život?

„Postoji. Doduše bolje zvuči na engleskom, nećeš zameriti: ’Life is either a daring adventure, or nothing at all (Život je izazovna avantura, ili ništa)’, od Helen Keler“.

Jesi li konačno dobio ulicu u selu Pribeljci (odakle je Miroslav rodom), o čemu je bilo priče pre nekoliko godina?

„Načuo sam nešto o tome, ali mislim da je to neproverena glasina. Pritom, nisam siguran da Pribeljci imaju ulicu, bar ne u smislu u kom smo mi navikli da je viđamo svaki dan“.

Pre nego što završimo, da te pitamo - da li ti je žao što sada u Kini ne igra, po mnogima, jedini Kinez koji zna košarke - Jao Ming?

„Nije mi žao, jer da igra to bi značilo da imam još jednog teškog protivnika... A i igrao sam protiv njega na jednom turniru tu u Kini davne 2008“.

Da li je istina da si se jednom prilikom vozio u Fijatu Seićento sa još petoro-šestoro vas i da pritom niko od muškaraca nije vozio?

„Apsolutna neistina. Ali sam jednom ja vozio još petoricu odraslih muškaraca u izvesnoj Ford Fiesti ’92 godište, od kojih su četvorica bili košarkaši, a-ha-ha. To je jedna istinita anegdota“, završio nam je javljanje Raduljica.

Izvor: mozzartsport