Интервју - Дејан Милојевић: Два пута сам одбио Партизан!
Због Дулета и НБА! Разговарали смо са тренером Мега Бемакса о бројним стварима из живота и каријере, играчке и тренерске. О томе како је на НБА Драфт послао чак деветорицу играча, зашто неки треба да носе слику Николе Јокића у новчанику, о Мегиној будућности, када ће ићи у НБА, како би изгледао његов тим играча које је тренирао, зашто носи надимак Српски Баркли, утакмици када је убацио 141 поен, због чега досад није сео на клупу Партизана и када би то могло да се догоди. . .
Кошарка 08.01.2018 | 22:15
Николу Јокића лансирао је међу НБА звезде, Бобану Марјановићу помогао да направи каријеру какву има, чак деветорицу играча послао је директно из Меге у најјачу кошаркашку лигу света. Могли бисмо овако да набрајамо још дуго. Једноставно, он је Дејан Милојевић.
Када погледате само оно што смо навели, а када знате и шта је све још постигао, онда вам не треба посебан разлог да једног од најбољих крилних центара новијег доба, сада перспективног и доказаног стратега позовете и с њим направите велики интервју.
ЕВРОПА ДА СЕ УГЛЕДА НА КОШАРКУ „ПРЕКО БАРЕ“
Како то обично буде на крају календарске године, нашег саговорника замолили смо да изнесе своју оцену оцену 2017?
„Задовољан сам. Млађе категорије имале су велики успех - пионири су били прваци, а јуниори вицешампиони Европе, што је за Мегу велика ствар. Сениори су опет имали тројицу драфтованих играча, што никада нико у Европи није успео да понови, да три пута по три играча буду извучена на НБА лутрији. Угрубо, наши циљеви су остварени. Могло је, наравно, да се иде и са којом победом више у овом и прошлом шампионату. Међутим, наш приоритет је развој младих играча и то се најбоље осликава по томе како ћемо проћи на Драфту када се заврши сезона“, отворио је Милојевић разговор за МОЗЗАРТ Спорт.
Како гледате на то да сте за све ове године успели да изнедрите толико НБА потенцијала (Јокић, Мицић, Дангубић, Луваву, Зубац, Загорац, Чанчар, Јарамаз, Каба)?
„Чим са толико година у Меги, јасно је да сам задовољан. Радим посао који ме чини срећним и који ме испуњава, зато сам овде. Испуњава ме то када знам да сам некоме помогао да се оствари као личност, да је кроз рад са нама изашао као бољи човек и играч. То је моја покретачка енергија и зато и даље много волим овај посао“.
Зашто је у данашње време све мање тренера са великим такмичарским амбицијама, спремних да младима укажу поверење и уделе озбиљну минутажу?
„Вероватно је то зато што се данас у Европи тренери пречесто мењају. Јако често се добијају откази. Погледајте само колико је тренера замењено током само календарске 2017. године. Тренери су принуђени да јуре резултат и у тој ситуацији није лако дати шансу младим играчима. Наш је циљ ту другачији. Ми смо спремни да неке ствари истрпимо више код младих играча. Јер, да би они могли да напредују, морају и да греше. Ствари које уче на тренингу сигурно неће одмах добро радити на утакмицама. Потребно је да прође извесно време, уз одређени број понављања и грешке... Ми смо спремни да те грешке истрпимо и то се показало као пун погодак и сви су из Меге отишли као бољи играчи. Ја сам поносан на ту чињеницу“.
Због чега је тренерска вртешка тако активна све чешће?
„Због тога што власници клубова и навијачи желе инстант резултат. Да се у месец или два постигне успех. Победнички систем се гради годинама, ништа није дошло преко ноћи, па тако ни Мега није до овог статуса дошла преко ноћи. Треба стрпљења, много“.
Постоји ли решење овог проблема?
„Људи би требало да се угледају на САД, да погледају колико се често мењају тренери у НБА лиги, а посебно на колеџима, где многи тренери целе своје каријере проведу на једном колеџу“.
Да ли би такав систем могао да заживи у Европи?
„Не верујем. Овде је менталитет другачији, тамо је систем бољи“.
Бољи?
„Био сам у Атланти, па у Сан Антонију, следеће године идем у Хјустон. То ми је прилика да видим како људи тамо раде и на чему инсистирају. Циљ свих људи у Меги је да сви наши играчи буду спремни да играју НБА лигу. Гледам да мој систем буде сличан НБА систему, зато се играчи Меге лако привикну на НБА услове. Много је лакше из једне брзе игре, какву ми играмо, да се прилагодите на спорију игру у Европи, него да се из споријег ритма прилагођавате НБА кошарци. Када оду из Меге, наши играчи су спремни да играју било где“.
ИЗ МЕГЕ ПРАВО У НБА
Шта вам је посебно привукло пажњу током рада у НБА, а шта је то што вам се није свидело?
„Фасцинирало ме је то што сви знају свој циљ, а сваки човек у клубу има своју, тачно зацртану улогу. Свако ради свој посао и сви раде с много жеље. Тамо сам много тога научио за ове две године, упознао много људи. Знам који је систем вредности и размишљања и све ми се то много свиђа. Не могу да кажем да ми се нешто драстично није свидело. Све што раде, имају разлог зашто то раде. Тај систем није преносив на Европу и он је изузетно валидан“.
Да ли видите себе у НБА лиги у наредним годинама?
„Да! Верујем да ће то бити мој следећи корак, односно да ћу из Меге отићи у НБА. Ово не говорим као да је то нереална жеља, верујем да је то јако реална ствар и да ће се догодити у некој блиској будућности“.
То значи да сте већ имали неке контакте у том смеру?
„Јесам, зато и кажем све ово што сам рекао. Не говорим то као да је жеља младог тренера да једног дана постане помоћник у НБА. Већ сам имао контакте у том смеру и верујем да је само питање када ће се и како коцкице посложити да би се то остварило“.
Можете ли да нам откријете име клуба?
„Не, не могу“, кроз смех ће Милојевић.
„Није време да се прича о томе, није баш блиска будућност. Али, верујем да ће се ствари одвијати у том смеру. Без лажне скромности, имам тамо шта да понудим и у НБА се не иде случајно. Ствари које ја радим, поготово са високим играчима, мене су препоручиле за НБА лигу. Сви центри који су отишли из Меге у НБА су школовани, технички обучени. То је ствар која је мене препоручила тамо“.
Ипак, није ствар само у центрима...
„Није, јер ми сви у Меги радимо много на развоју индивидуалних квалитета играча. Сви моји помоћници раде јако квалитетно, Од Вулета Авдаловића, Весе Петровића и Бојана Љубојевића, који су такође јако заслужни за развој играча у Меги. Сви тренери који су били у Меги имали су подједнаке заслуге као и ја за помоћ пружену играчима. Не желим да заслуге приписујем себи, јер није тако. Без људи који су били, или су сада уз мене тај рад не би био тако квалитетан као што јесте. Ако немаш добре сараднике, немаш ни добар рад“.
Недавно вас је поменуо нови тренер Партизана и ваш некадашњи помоћник Ненад Чанак, који је нахвалио ваш рад и поменуо исте ствари...
„Срђан Флајс, Ненад Чанак, Жад Фату, Иван Вујичић, Марко Ћосић и Марко Секулић некада, сада Веса, Вуле и Љубе... Сви они оставили су велики траг у клубу, а ја сам много научио од њих. Као што они уче од мене, тако сам ја учио од њих. Сарађивао сам с много квалитетним људима“.
Одакле полази таква ваша филозофија, с обзиром да је свет данас превише окренут личном, а не истицању целог система?
„Ја сам остварен човек, задовољан целим својим досадашњим животом. Ја уживам у свом послу и нема разлога да узимам туђе заслуге и присвајам их као своје. Увек сам био искрен и био бих неискрен када бих рекао да сам ја нешто направио, а да нико други није. Мега функционише као један тим. Почев од Мишка Ражнатовића, коме сам ја много захвалан. Од њега сам много тога научио. Верујте, он познаје кошарку и с његовим коментарима и саветима често ми отвори очи. И то иде још из времена када сам био помоћник код Владе Вукоичића, који је диван човек, а сада је тренер млађих категорија“, каже Милојевић и наставља:
„Баш у јуниорима направе се грешке које су мени тешко надокнадиве касније. Да неко дође у сениоре и да ја онда морам да их враћам на неке основе... Вукоичић је човек врхунског калибра, њему по вокацији није место да буде тренер јуниора, већ неке европске екипе. Он код нас ради огроман посао и сви смо свесни шта све чини за тим. Цео успех је резултат тимског рада“.
МОМЦИ КОЈИ СУ ОТИШЛИ У НБА ПОСЛЕ ЈОКИЋА...
Врата НБА лиге Меги је отворио Никола Јокић, који је сада виђен међу најбољим центрима света. О њему су се током година испричале разне приче, од тога да није био грађен за кошарку, да није могао један склек да уради, па све до тамањена бурека и Кока-Коле на дневном нивоу... Да ли сте веровали да би баш тај дечко могао да постане оно што је данас?
„Да и то могу да потврде сви челници НБА екипа које су долазиле на наше тренинге током година. Имао сам проблем да их убедим да је он будући НБА играч. Мега до тог момента није дала ниједног НБА играча и ја често у шали кажем да сви они после њега који су драфтовани из Меге треба да носе Николину слику у новчанику. Јер, он је показао да играч из једног младог клуба може да постане франшизни играч једног НБА тима“.
Да ли је после Јокића играчима Меге НБА кошарка постала лакше доступна?
„Сви они који су у САД одлазили после Николе учинили су то лакшим путем и све ће се то лакше и лакше дешавати. Ми градимо овај систем годинама и тако ће бити и у будућности. Имамо највише контакта са људима из НБА лиге, недељно нам долази неколико делегација да прати тренинге, да прате наше играче. Ако желите да одете у НБА лигу, сигуран сам да је Мега најбољи клуб за то“.
После свега откривеног о Николиним почецима у Меги и животу раније, да ли можете да нам откријете како је почетак сарадње изгледао из вашег угла?
„Никола је на одмах на почетку исказао типичност квалитетног центра, а то је таленат за додавање. То га је одвајало од других. Гледајте, моје размишљање је овако - ако желите да одете у НБА лигу, морате да будете специфични по нечему. Да имате неку специјалност и будете другачији од других. Да ли је то атлетицизам, висина, шут, додавање, одбрана... Нешто морате да имате што вас одваја од других и нико на свету не додаје лопту као Никола на позицији центра. Ја сам по томе видео да је он квалитет за НБА“.
Како гледате на то што Бобан Марјановић добија тек минимални простор за игру у Детроиту, иако увек искористи сваки тренутак на паркету?
„Велика је штета што не добија већи простор и стварно ми није јасно зашто је то тако. Ја сам сигуран да би он редовно имао дабл-дабл у било којој екипи у НБА када би имао нормалну минутажу“.
Често се могу чути приче о вашем индивидуалном раду с Бобијем још од времена док сте заједно били у Меги и какав је помак направио у каријери захваљујући вама. Колико сте дуго радили с њим и на чему, да би постао кошаркаш какав је данас?
„Пре свега, променио сам му став. Како прима лопту бочно, а не леђима окренут кошу. Када имате човека од 222 центиметара , а окренут је леђима противнику и тај га играч мало гурне, губи равнотежу. Тада није довољно стабилан. Ја сам га окренуо бочно и када је у том положају лакше прима лопту и има бољи преглед игре, стабилнији је и није га лако изгурати као када сте леђима окренути кошу. Промена става је била прва ствар. Сви моји високи играчи тако примају лопту, почев од Марјановића, преко Јокића, до свих момака са којима сам радио. Друга - учење да игра без дриблинга. Он је имао чудну навику да одмах спусти лопту у дриблинг када је добије. Он је себе убеђивао да му тај дриблинг даје додатни замајац, да може јаче да скочи. Ја сам му рекао: ’Не скачеш ни овако, ни онако, то теби не треба’, а-ха-ха. Док смо радили заједно сваки пут кад би спустио лопту ја бих свирао изгубљену лопту. Јер се то и дешавало на утакмицама - много изгубљених лопти. Такође, много смо причали. А све оно што смо постигли не бисмо остварили да није Бобан момак какав јесте. Радан, вредан и да слуша. Ви ако играчу дајете и најбољи савет, а он вас не слуша - џаба је. Бобан је много радио и веровао је у тај рад. И дан данас свако лето радимо заједно, кад год постоји простор“.
Морамо да вас питамо - да ли сте икада размишљали о томе како би изгледао ваш идеалан тим играча које сте тренирали у Меги и послали у НБА, односно у клубове широм Европе?
„Искрено, нисам, али знам да би то био добар тим. А, ево и зашто нисам размишљао о томе. Ми у Меги радимо све у интересу играча. То није флоскула, то је тако. Играчи из Меге иду када видимо да је њихово време да иду, када схватимо да би останак у клубу гушио њихов даљи развој. Зато не мислим да би било добро за било кога да је остао дуже, јер ми смо само једна станица у њиховом развојном путу и покушавамо да им помогнемо максимално. Када видимо да су они зрели и спремни да иду - они иду даље. Иако то није добро за нас“.
Претпоставићемо и што...?
„Нама би свакако било добро да су они сви остали с нама, да имамо квалитетнију екипу. Али, останак једног играча би сигурно гушио развој неког другог... Ситуација са одласцима и доласцима таква и ми смо задовољни с тим“.
Недавно сте остали без Дилана Ениса, вашег далеко најбољег играча у досадашњем делу сезоне. И код њега је исти случај?
„Да. Он је могао да остане код нас до краја сезоне, али смо осетили да је прави тренутак за трансфер. Отишао је у евролигашку екипу, где ће играти најквалитетнију кошарку у Европи и ми верујемо да је то најбоље за њега. Сигуран сам да ниједан клуб не размишља тако и то је наша велика предност. Зато све више играча жели да дође у Мегу и наша филозофија показала се као права ствар“.
На почетку разговора говорили сте о успеху млађих категорија. Ко су момци на које треба да обратимо пажњу?
„Не бих да откривам имена да се не би уобразили. Имамо талентованих момака у свим категоријама, занимљивих играча, али не желим да издвајам никога зато што мислим да то није добро за њихов даљи развој“.
МЕЧ СА 141 ПОЕНОМ, СРПСКИ БАРКЛИ...
Хајде онда о вашим почецима. Како се Дејан Милојевић нашао у кошаркашким водама?
„Све се десило спонтано. Тренирао сам бокс и карате, са 13 година сам почео да тренирам кошарку, што је касно за неке данашње стандарде. Тада је то било нормално и није се почињало раније. Отприлике кад завршиш основну школу и онда кренеш на кошарку. Дошао сам у Беовук стицајем занимљивих околности. Био сам на рођендану код друга који је тренирао у тадашњем Ташмајдану и онда сам следећи дан отишао на тренинг. А дан пре тога нисам знао да тај клуб уопште постоји. Касније сам схватио да вам живот кроји судбину и да не постоји случајност“.
Тамо сте упознали Мишу Лакића, кога многи виде као човека заслужног за ваш кошаркашки развој?
„Тако је. Он је можда и најзаслужнији за мој развој и када то кажем - мислим да ме је научио да волим кошарку и будем поштен према игри. Верујем да, када сте поштени према игри и послу који радите, да вам се то касније врати у животу лепим. Он ме је научио томе и бескрајно сам му захвалан на томе. Ево, сада и мој син тренира у Беовуку“.
Какав је ваш син кошаркаш, да ли подсећа на вас?
„Задовољан сам како се развија. Игра потпуно другу позицију у односу на мене, плејмејкера и бека. Развија се у другом смеру и много ми је драго што јако воли кошарку и што му одласци на тренинге не представљају обавезу, него задовољство. То је најбитнија ствар. Садашњи клинци имају много изазова пред собом и у оваквом окружењу, када имате дете које се бави спортом и бави тим што ради, ја сам задовољан човек“.
Постоји та, можда и недовољно помињана прича да сте на једној утакмици у млађим категоријама постигли чак 131 поен и да и даље држите рекорд?
„Није истина, пошто сам убацио 141 поен“, искрено се насмејао Милојевић.
„То је било када сам био кадет, играли смо против ОКК Београда на њиховом терену. Дао сам за полувреме 58 поена и онда је Миша (Лакић) рекао: ’Хајде да видимо колико можеш да убациш’. То друго полувреме су све лопте ишле мени. У првом делу смо играли колико-толико нормално, јер није баш нормално када неко за полувреме убаци 58 поена, а-ха-ха. Други део су ме баш форсирали и ето, оборили смо рекорд. Мислим да га је дотад држао Зоран Радовић“.
Да ли сте тада, као клинац од 14 година, размишљали о томе шта сте тада постигли? Како је то утицало на вас?
„Не. Ја кошарку волим, као што јесам, као што хоћу и даље. Ја сам одувек волео да се играм, а кошарку доживљавам као игру и кроз целу каријеру сам давао све од себе у сваком тренутку, а ствари су се око мене дешавале. Никада нисам јурио то да будем МВП или нешто друго, ја сам само хтео да играм најбоље што могу. А, за шта је то било довољно, некад више, некада мање“.
У данашње време можемо да чујемо да се, на пример, Лука Дончић и Никола Јокић„играју кошарке“. Обојица су врхунски таленти и најбољи играчи својих клубова. Да ли је баш тај појам, односно доживљај играња кошарке, нешто што раздваја најбоље од осталих?
„Ја све своје играче учим да кошарка није посао, већ да треба да уживају у игри. Јер, ако већ хоћете да се бавите нечим наредних 20 година, онда морате то нешто много да волите. Није лако издржати све те напоре, ако нешто не волиш. Само они који имају баш искрену љубав према игри могу с великим успехом да поднесу све“.
Ко вам је дао надимак Чарлс Баркли и зашто?
„Не сећам се ко, искрено. Али, знам да је то било зато што смо по висини били слични, да смо били крилни центри он и ја. Био сам кадет, чини ми се да се то десило после утакмице с Партизаном, када смо постали шампиони Србије. На тој утакмици сам убацио много поена и ухватио доста лопти, и онда су ме тада прозвали Српски Баркли“.
Вашу каријеру пратила је дабл-дабл статистика, а навијачима Партизана остали сте у најлепшем сећању јер сте најбоље роле пружили баш у црно-белом дресу. Да ли је то била ваша лична жеља да оставите тако јак утисак у клубу који волите или нешто друго?
„Имао сам жељу да дођем у Партизан. У мом животу је све плански рађено. И тада и сада. Увек сам гледао да размишљам корак унапред. У тренутку када сам одлазио из Будућности, где сам одиграо заиста добро у четири лепе године и стекао многе пријатеље, имао сам дупло бољу финансијску понуду од оне Партизанове да одем у московски Динамо. Али, одлучио сам да дођем у Партизан јер сам желео да оставим већи траг у српској кошарци, по мени нашем највећем кошаркашком клубу. Верујем да сам урадио праву ствар. Дао сам своје срце Партизану и све од себе за Партизан. Поносан на те две године у Партизану“.
Радили сте под тренерском палицом Душка Вујошевића, играли сте са многим великим именима у Партизановој историји... По чему све памтите време у Партизану?
„Како време пролази, трудим се да памтим само лепе ствари. Оно лоше се заборави. Из овог угла мени је тада у Партизану било све сјајно, иако је у току сезоне било успона и падова, разних повреда... Све се то заборавља, па из Партизана са собом носим најлепше ствари, победе, титуле, пријатеље... Од Дулета сам много тога научио, као играч и сада као тренер“.
Милојевић је затим наставио...
„Имао сам велику срећу да сам радио практично са свим нашим најбољим тренерима. Био сам од оних играча који нису само слушали тренера као роботи, него сам покушао да разумем зашто тренер од мене тражи то што тражи. То ми је јако олакшало посао сада када сам тренер. Зато моје играче покушавам да научим и да им објасним зашто нешто од њих тражим. Да не буде само да мора да ради нешто зато што сам му то тако рекао. Он мора да зна зашто нешто тражим од њега. И када он има разумевања и схвати циљ мог захтева, онда немамо никакав проблем“.
НИСАМ „ЦОПY-ПАСТЕ“ ТРЕНЕР, СТАЛНО УЧИМ
Да ли сте још током играчких дана знали да ћете постати тренер?
„Не, искрено. Када сам завршио играчку каријеру желео сам да радим индивидуално са високим играчима и то ми је била много велика жеља. У Мегу сам дошао и добио много чудну функцију - био сам спортски директор који ради са високим играчима. У принципу сам радио као помоћни тренер Влади Вукоичићу и био задужен за рад са центрима. Ни тада нисам знао да ћу једног дана постати тренер. Нисам размишљао у том смеру, иако сам завршио вишу тренерску школу на наговор Мише Лакића. Имао сам слободног времена и било је добро да то урадим и имам диплому, него да немам. Негде се све ово назирало, али нисам био сигуран“.
Како сте постали тренер?
„То је све сплет чудних околности, где је Дуда Ивковић позвао Вукоичића да буде помоћни тренер репрезентације Србије, Влада није био ту да води припреме клуба. Онда је пао договор да ја водим припреме и ја сам у та два месеца схватио да је то позив за мене. После је Влада Вукоичић отишао у Звезду, а Мишко (Ражнатовић) ми је указао поверење и хвала му на томе. Верујем да сам своју шансу искористио и да ћу се овим послом бавити до краја живота“.
Од кога сте покупили највише тренерских елемената које сте касније имплементирали у вашу игру?
„Не бих волео никога да издвојим, стварно. Од сваког тренера сам нешто научио, чак и од оних мање добрих стратега сам имао шта да научим. Притом, сада је преко интернета доступност информација тако једноставна и ако стварно желите да напредујете можете то да нађете врло брзо. Имате на стотине предавања најбољих тренера и од њих свашта ново можете да чујете, видите, искористите. Ви као тренер мора да имате квалитет да препознате шта је то што ваша екипа може да игра. Јер, то што сада игра Голден Стејт не могу да играм са Мегом јер немам тај профил играча. Могу неке елементе да имплементирам у своју игру, али не могу да идем само по принципу ’Цопy-Пасте’. То не може тако. Циљ је да се едукујете, а ваш таленат да буде да препознате шта то можете да играте с тимом“.
Колико вам је тешко пао дан када сте морали да окачите патике о клин 2009. године, када сте били онемогућени да поново обучете дрес Партизана?
„Људи мисле да сам ја каријеру завршио због повреде. Не, то није тако. Нисам имао никакву специфичну повреду. Мене је цело тело толико болело да нисам могао да спавам од болова. Ја сам отишао да урадим снимке оба колена и доктори су ми рекли да сам здрав, да немам никаквих проблема. Ја сам имао такве болове да они нису били подношљиви. Ја сам могао да одрадим тренинг и нисам имао проблем док сам загрејан. Оног тренутка када се охлади тело јављали су се такви болови да нисам знао шта ћу од себе. Тада сам звао Дулета и рекао му: ’Дуле, ја ово не могу више’. То је био крај“.
Тело вас није слушало...
„Тело није било способно да иде у ритму каквим сам ја тренирао. Могао сам да тренирам неким лакшим интензитетом и можда играм још мало. Али, ја то нисам хтео. Нисам хтео да будем од оних који на конто старе славе се провлаче по клубовима, то никада нисам хтео да радим. Зато сам ставио тачку. Сада, у шали, говорим да је то тада био мој најбољи допринос Партизану, јер је тада уместо мене дошао Лоренс Робертс, а Партизан је отишао на Фајнал фор Евролиге. Тада сам још једном помогао Партизану да достигне врхунске резултате и направи нешто велико“, с осмехом нам препричава Милојевић.
ДВА ПУТА САМ ОДБИО ПАРТИЗАН...
Верујемо да пратите данашњу ситуацију у Партизану, која није нимало лака?
„Да, наравно. Пратим, имам доста пријатеља, Ненад Чанак је мој велики пријатељ, знам да се носи с много проблема и верујем у њега. Знам да ће изаћи као победник из свега“.
Откако је Душко Вујошевић напустио Партизан, навијачи нестрпљиво чекају да дођете у Хумску 1. Тако је било и када је отишао Пера Божић, тако је било и после Александра Џикића, недавно и Мирослава Николића...
„Имао сам позив да пређем у Партизан. Нисам прешао. А разлог? Видим себе у НБА лиги. И вероватно када се будем вратио из НБА да ћу у неком тренутку бити тренер Партизана. Ако ме тада буду хтели. Као што сам већ рекао, гледам да у животу планирам кораке унапред. Себе у будућности видим у САД. Желим да ми дете заврши колеџ тамо и да ја будем у САД. Када се будем вратио надам се да ће ми Партизан бити један од клубова које ћу водити“.
Да ли је тачно да 2015. године нисте прихватили позив црно-белих због начина на који јеДушко Вујошевић отишао?
„Не могу да кажем да је баш тако. Једноставно, Дуле је највећи разлог зашто ја нисам дошао када су ме први пут звали. Дуле ми је помогао у животу, он ми је пријатељ, као што сам и ја њему. Нисам желео да дођем у клуб тако. Он није мирно отишао. И ја нисам хтео да учествујем у том сукобу. А сигуран сам да бих се својим доласком умешао, иако ја то никада не бих желео. Нисам хтео да будем умешан у сукоб клуба и Дулета и верујем да сам урадио праву ствар. Савест ми је мирна“.
После тога вас је Партизан још једном звао?
„Да. Али, тада сам одбио зато што желим да ми следећи клуб буде у НБА лиги, да из Меге одем директно тамо. Нисам желео да одем у Партизан, а да главом будем на другом месту“.
Док смо у домаћим, клупским темама. Да ли сте у групи заговорника Јадранске лиге или повратка у такмичење под окриљем државне заставе?
„Апсолутно нисам за домаћу лигу. АБА лига је та која је неопходна на овим просторима. По мени треба да буде АБА 1, па АБА 2 и онда национална првенства. Једноставно, по том неком редоследу је квалитет и новац. Зашто то кажем? Нема новца. Не говорим само за Србију, већ за цео регион. Нема се новца за више од тек неколико квалитетних клубова. Није реално да се у Србији, Хрватској или било где друго направи квалитетна домаћа лига са 10-12 добрих тимова“.
Зашто?
„Нема пара за то. Једва се има за наше најбоље клубове, Црвену звезду и Партизан. И они муку муче са новцем. Мега функционише на други начин, ми радимо на развоју младих играча и то је наш нормалан смер. Реално, ако не може да се направи лига са бар десет квалитетних екипа, онда играње у таквој лиги не доноси ништа добро. Никоме. Ове године је АБА 2 пун погодак. Верујем да је добро за Вршац, Борац и Динамик да играју ту лигу и верујем да ће и они то рећи. Верујем да ће се у перспективи ићи ка томе што сам рекао. То не може да се направи преко ноћи, али верујем да ће за пет година бити тај редослед“.
ЖАО МИ ЈЕ ЗБОГ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ...
Присетимо се репрезентативних дана. Да ли вам је жао што у својој трофејној ризници имате само оно злато из Истанбула 2001. године?
„Апсолутно. Нисам имао среће са повредама. За Мундобаскет у САД 2002. године повредио сам колено, зато нисам ишао у Индијанополис. Годину дана
касније повредио сам препону, па нисам ишао на Евробаскет у Шведску, иако ништа тада нисмо урадили. Дуле је био тренер и мени би увек била велика част да играм за репрезентацију. После тога сам отпао 2004. године за Олимпијске игре у Атини. Био сам после на Европском првенству код нас и прошли смо како смо прошли. После тога, 2006. године за Светско првенство у Јапану Валенсија је од мене тражила да не идем. Прошао сам прегледе, колена су ми већ тада била лоша... Тада сам практично завршио репрезентативну каријеру“.
Верујете да сте поступили исправно?
„Да, људи из Валенсије били су у праву. Био сам доста исповређиван, имао сам доста повреда и није било реално да играм“.
Каква су ваша сећања на ту 2001. годину, злато у Истанбулу и чисту доминацију Југославије вођене Светиславом Пешићем? Поред себе сте за саиграче имали Бодирогу, Стојаковића, Обрадовића, Јарића, Шћепановића, Томашевића...
„Све се поклопило тада. Кари Пешић је свим играчима одредио савршене улоге и најбитније је што смо сви били срећни улогама које смо имали. То је велики успех, имати у тиму играче који су задовољни својим улогама. Ако постоји неких несугласица, дође до сукоба. Као што је било 2005. године“.
Како је изгледати бити део тако моћне репрезентације?
„Мени је било сјајно. И сматрам да сам за репрезентацију играо тачно онолико колико је требало. Те 2001. године људи који су играли испред мене били су бољи од мене тада. Ја сам био задовољан. Добио сам свој простор и минуте, искористио сам их и зато кажем - то заједништво је наша највећа снага“.
Да ли имате неку анегдоту из тог времена коју бисте поделили са нама?
„Има колико хоћете, а-ха-ха. Али, ево једне. Иако тврди другачије, против Немачке је Кари Пешић случајно уписао број 13, уместо 14 у стартну петорку. Када смо у свлачионици причали о томе ко почиње, договор је био да то буде Томашевић, а не ја. А онда када је уписао петорке, мене је убацио уместо Томашевића. И одиграо сам стварно добро, чувао добро Дирка Новицког. И после је Пешић рекао како је то била добра, тактичка замисао. Недавно смо били заједно на једној вечери и баш смо се присетили тог детаља. Ни дан данас неће да призна да је то била грешка, већ да је то била његова замисао. На крају је испало супер, мада јесте било мало другачије“.
Када бисте могли, шта бисте променили у 2017. години?
„Апсолутно ништа. Јер, човек се најбоље учи на грешкама и поразима. Из свега што се десило, свих утакмица, победа и пораза сви смо ојачали, као тим. А ја сам научио много тога и гледам да из тога постанем бољи тренер“.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар