Intervju - Dejan Milojević: Dva puta sam odbio Partizan!
Zbog Duleta i NBA! Razgovarali smo sa trenerom Mega Bemaksa o brojnim stvarima iz života i karijere, igračke i trenerske. O tome kako je na NBA Draft poslao čak devetoricu igrača, zašto neki treba da nose sliku Nikole Jokića u novčaniku, o Meginoj budućnosti, kada će ići u NBA, kako bi izgledao njegov tim igrača koje je trenirao, zašto nosi nadimak Srpski Barkli, utakmici kada je ubacio 141 poen, zbog čega dosad nije seo na klupu Partizana i kada bi to moglo da se dogodi. . .
Košarka 08.01.2018 | 22:15
Nikolu Jokića lansirao je među NBA zvezde, Bobanu Marjanoviću pomogao da napravi karijeru kakvu ima, čak devetoricu igrača poslao je direktno iz Mege u najjaču košarkašku ligu sveta. Mogli bismo ovako da nabrajamo još dugo. Jednostavno, on je Dejan Milojević.
Kada pogledate samo ono što smo naveli, a kada znate i šta je sve još postigao, onda vam ne treba poseban razlog da jednog od najboljih krilnih centara novijeg doba, sada perspektivnog i dokazanog stratega pozovete i s njim napravite veliki intervju.
EVROPA DA SE UGLEDA NA KOŠARKU „PREKO BARE“
Kako to obično bude na kraju kalendarske godine, našeg sagovornika zamolili smo da iznese svoju ocenu ocenu 2017?
„Zadovoljan sam. Mlađe kategorije imale su veliki uspeh - pioniri su bili prvaci, a juniori vicešampioni Evrope, što je za Megu velika stvar. Seniori su opet imali trojicu draftovanih igrača, što nikada niko u Evropi nije uspeo da ponovi, da tri puta po tri igrača budu izvučena na NBA lutriji. Ugrubo, naši ciljevi su ostvareni. Moglo je, naravno, da se ide i sa kojom pobedom više u ovom i prošlom šampionatu. Međutim, naš prioritet je razvoj mladih igrača i to se najbolje oslikava po tome kako ćemo proći na Draftu kada se završi sezona“, otvorio je Milojević razgovor za MOZZART Sport.
Kako gledate na to da ste za sve ove godine uspeli da iznedrite toliko NBA potencijala (Jokić, Micić, Dangubić, Luvavu, Zubac, Zagorac, Čančar, Jaramaz, Kaba)?
„Čim sa toliko godina u Megi, jasno je da sam zadovoljan. Radim posao koji me čini srećnim i koji me ispunjava, zato sam ovde. Ispunjava me to kada znam da sam nekome pomogao da se ostvari kao ličnost, da je kroz rad sa nama izašao kao bolji čovek i igrač. To je moja pokretačka energija i zato i dalje mnogo volim ovaj posao“.
Zašto je u današnje vreme sve manje trenera sa velikim takmičarskim ambicijama, spremnih da mladima ukažu poverenje i udele ozbiljnu minutažu?
„Verovatno je to zato što se danas u Evropi treneri prečesto menjaju. Jako često se dobijaju otkazi. Pogledajte samo koliko je trenera zamenjeno tokom samo kalendarske 2017. godine. Treneri su prinuđeni da jure rezultat i u toj situaciji nije lako dati šansu mladim igračima. Naš je cilj tu drugačiji. Mi smo spremni da neke stvari istrpimo više kod mladih igrača. Jer, da bi oni mogli da napreduju, moraju i da greše. Stvari koje uče na treningu sigurno neće odmah dobro raditi na utakmicama. Potrebno je da prođe izvesno vreme, uz određeni broj ponavljanja i greške... Mi smo spremni da te greške istrpimo i to se pokazalo kao pun pogodak i svi su iz Mege otišli kao bolji igrači. Ja sam ponosan na tu činjenicu“.
Zbog čega je trenerska vrteška tako aktivna sve češće?
„Zbog toga što vlasnici klubova i navijači žele instant rezultat. Da se u mesec ili dva postigne uspeh. Pobednički sistem se gradi godinama, ništa nije došlo preko noći, pa tako ni Mega nije do ovog statusa došla preko noći. Treba strpljenja, mnogo“.
Postoji li rešenje ovog problema?
„Ljudi bi trebalo da se ugledaju na SAD, da pogledaju koliko se često menjaju treneri u NBA ligi, a posebno na koledžima, gde mnogi treneri cele svoje karijere provedu na jednom koledžu“.
Da li bi takav sistem mogao da zaživi u Evropi?
„Ne verujem. Ovde je mentalitet drugačiji, tamo je sistem bolji“.
Bolji?
„Bio sam u Atlanti, pa u San Antoniju, sledeće godine idem u Hjuston. To mi je prilika da vidim kako ljudi tamo rade i na čemu insistiraju. Cilj svih ljudi u Megi je da svi naši igrači budu spremni da igraju NBA ligu. Gledam da moj sistem bude sličan NBA sistemu, zato se igrači Mege lako priviknu na NBA uslove. Mnogo je lakše iz jedne brze igre, kakvu mi igramo, da se prilagodite na sporiju igru u Evropi, nego da se iz sporijeg ritma prilagođavate NBA košarci. Kada odu iz Mege, naši igrači su spremni da igraju bilo gde“.
IZ MEGE PRAVO U NBA
Šta vam je posebno privuklo pažnju tokom rada u NBA, a šta je to što vam se nije svidelo?
„Fasciniralo me je to što svi znaju svoj cilj, a svaki čovek u klubu ima svoju, tačno zacrtanu ulogu. Svako radi svoj posao i svi rade s mnogo želje. Tamo sam mnogo toga naučio za ove dve godine, upoznao mnogo ljudi. Znam koji je sistem vrednosti i razmišljanja i sve mi se to mnogo sviđa. Ne mogu da kažem da mi se nešto drastično nije svidelo. Sve što rade, imaju razlog zašto to rade. Taj sistem nije prenosiv na Evropu i on je izuzetno validan“.
Da li vidite sebe u NBA ligi u narednim godinama?
„Da! Verujem da će to biti moj sledeći korak, odnosno da ću iz Mege otići u NBA. Ovo ne govorim kao da je to nerealna želja, verujem da je to jako realna stvar i da će se dogoditi u nekoj bliskoj budućnosti“.
To znači da ste već imali neke kontakte u tom smeru?
„Jesam, zato i kažem sve ovo što sam rekao. Ne govorim to kao da je želja mladog trenera da jednog dana postane pomoćnik u NBA. Već sam imao kontakte u tom smeru i verujem da je samo pitanje kada će se i kako kockice posložiti da bi se to ostvarilo“.
Možete li da nam otkrijete ime kluba?
„Ne, ne mogu“, kroz smeh će Milojević.
„Nije vreme da se priča o tome, nije baš bliska budućnost. Ali, verujem da će se stvari odvijati u tom smeru. Bez lažne skromnosti, imam tamo šta da ponudim i u NBA se ne ide slučajno. Stvari koje ja radim, pogotovo sa visokim igračima, mene su preporučile za NBA ligu. Svi centri koji su otišli iz Mege u NBA su školovani, tehnički obučeni. To je stvar koja je mene preporučila tamo“.
Ipak, nije stvar samo u centrima...
„Nije, jer mi svi u Megi radimo mnogo na razvoju individualnih kvaliteta igrača. Svi moji pomoćnici rade jako kvalitetno, Od Vuleta Avdalovića, Vese Petrovića i Bojana Ljubojevića, koji su takođe jako zaslužni za razvoj igrača u Megi. Svi treneri koji su bili u Megi imali su podjednake zasluge kao i ja za pomoć pruženu igračima. Ne želim da zasluge pripisujem sebi, jer nije tako. Bez ljudi koji su bili, ili su sada uz mene taj rad ne bi bio tako kvalitetan kao što jeste. Ako nemaš dobre saradnike, nemaš ni dobar rad“.
Nedavno vas je pomenuo novi trener Partizana i vaš nekadašnji pomoćnik Nenad Čanak, koji je nahvalio vaš rad i pomenuo iste stvari...
„Srđan Flajs, Nenad Čanak, Žad Fatu, Ivan Vujičić, Marko Ćosić i Marko Sekulić nekada, sada Vesa, Vule i Ljube... Svi oni ostavili su veliki trag u klubu, a ja sam mnogo naučio od njih. Kao što oni uče od mene, tako sam ja učio od njih. Sarađivao sam s mnogo kvalitetnim ljudima“.
Odakle polazi takva vaša filozofija, s obzirom da je svet danas previše okrenut ličnom, a ne isticanju celog sistema?
„Ja sam ostvaren čovek, zadovoljan celim svojim dosadašnjim životom. Ja uživam u svom poslu i nema razloga da uzimam tuđe zasluge i prisvajam ih kao svoje. Uvek sam bio iskren i bio bih neiskren kada bih rekao da sam ja nešto napravio, a da niko drugi nije. Mega funkcioniše kao jedan tim. Počev od Miška Ražnatovića, kome sam ja mnogo zahvalan. Od njega sam mnogo toga naučio. Verujte, on poznaje košarku i s njegovim komentarima i savetima često mi otvori oči. I to ide još iz vremena kada sam bio pomoćnik kod Vlade Vukoičića, koji je divan čovek, a sada je trener mlađih kategorija“, kaže Milojević i nastavlja:
„Baš u juniorima naprave se greške koje su meni teško nadoknadive kasnije. Da neko dođe u seniore i da ja onda moram da ih vraćam na neke osnove... Vukoičić je čovek vrhunskog kalibra, njemu po vokaciji nije mesto da bude trener juniora, već neke evropske ekipe. On kod nas radi ogroman posao i svi smo svesni šta sve čini za tim. Ceo uspeh je rezultat timskog rada“.
MOMCI KOJI SU OTIŠLI U NBA POSLE JOKIĆA...
Vrata NBA lige Megi je otvorio Nikola Jokić, koji je sada viđen među najboljim centrima sveta. O njemu su se tokom godina ispričale razne priče, od toga da nije bio građen za košarku, da nije mogao jedan sklek da uradi, pa sve do tamanjena bureka i Koka-Kole na dnevnom nivou... Da li ste verovali da bi baš taj dečko mogao da postane ono što je danas?
„Da i to mogu da potvrde svi čelnici NBA ekipa koje su dolazile na naše treninge tokom godina. Imao sam problem da ih ubedim da je on budući NBA igrač. Mega do tog momenta nije dala nijednog NBA igrača i ja često u šali kažem da svi oni posle njega koji su draftovani iz Mege treba da nose Nikolinu sliku u novčaniku. Jer, on je pokazao da igrač iz jednog mladog kluba može da postane franšizni igrač jednog NBA tima“.
Da li je posle Jokića igračima Mege NBA košarka postala lakše dostupna?
„Svi oni koji su u SAD odlazili posle Nikole učinili su to lakšim putem i sve će se to lakše i lakše dešavati. Mi gradimo ovaj sistem godinama i tako će biti i u budućnosti. Imamo najviše kontakta sa ljudima iz NBA lige, nedeljno nam dolazi nekoliko delegacija da prati treninge, da prate naše igrače. Ako želite da odete u NBA ligu, siguran sam da je Mega najbolji klub za to“.
Posle svega otkrivenog o Nikolinim počecima u Megi i životu ranije, da li možete da nam otkrijete kako je početak saradnje izgledao iz vašeg ugla?
„Nikola je na odmah na početku iskazao tipičnost kvalitetnog centra, a to je talenat za dodavanje. To ga je odvajalo od drugih. Gledajte, moje razmišljanje je ovako - ako želite da odete u NBA ligu, morate da budete specifični po nečemu. Da imate neku specijalnost i budete drugačiji od drugih. Da li je to atleticizam, visina, šut, dodavanje, odbrana... Nešto morate da imate što vas odvaja od drugih i niko na svetu ne dodaje loptu kao Nikola na poziciji centra. Ja sam po tome video da je on kvalitet za NBA“.
Kako gledate na to što Boban Marjanović dobija tek minimalni prostor za igru u Detroitu, iako uvek iskoristi svaki trenutak na parketu?
„Velika je šteta što ne dobija veći prostor i stvarno mi nije jasno zašto je to tako. Ja sam siguran da bi on redovno imao dabl-dabl u bilo kojoj ekipi u NBA kada bi imao normalnu minutažu“.
Često se mogu čuti priče o vašem individualnom radu s Bobijem još od vremena dok ste zajedno bili u Megi i kakav je pomak napravio u karijeri zahvaljujući vama. Koliko ste dugo radili s njim i na čemu, da bi postao košarkaš kakav je danas?
„Pre svega, promenio sam mu stav. Kako prima loptu bočno, a ne leđima okrenut košu. Kada imate čoveka od 222 centimetara , a okrenut je leđima protivniku i taj ga igrač malo gurne, gubi ravnotežu. Tada nije dovoljno stabilan. Ja sam ga okrenuo bočno i kada je u tom položaju lakše prima loptu i ima bolji pregled igre, stabilniji je i nije ga lako izgurati kao kada ste leđima okrenuti košu. Promena stava je bila prva stvar. Svi moji visoki igrači tako primaju loptu, počev od Marjanovića, preko Jokića, do svih momaka sa kojima sam radio. Druga - učenje da igra bez driblinga. On je imao čudnu naviku da odmah spusti loptu u dribling kada je dobije. On je sebe ubeđivao da mu taj dribling daje dodatni zamajac, da može jače da skoči. Ja sam mu rekao: ’Ne skačeš ni ovako, ni onako, to tebi ne treba’, a-ha-ha. Dok smo radili zajedno svaki put kad bi spustio loptu ja bih svirao izgubljenu loptu. Jer se to i dešavalo na utakmicama - mnogo izgubljenih lopti. Takođe, mnogo smo pričali. A sve ono što smo postigli ne bismo ostvarili da nije Boban momak kakav jeste. Radan, vredan i da sluša. Vi ako igraču dajete i najbolji savet, a on vas ne sluša - džaba je. Boban je mnogo radio i verovao je u taj rad. I dan danas svako leto radimo zajedno, kad god postoji prostor“.
Moramo da vas pitamo - da li ste ikada razmišljali o tome kako bi izgledao vaš idealan tim igrača koje ste trenirali u Megi i poslali u NBA, odnosno u klubove širom Evrope?
„Iskreno, nisam, ali znam da bi to bio dobar tim. A, evo i zašto nisam razmišljao o tome. Mi u Megi radimo sve u interesu igrača. To nije floskula, to je tako. Igrači iz Mege idu kada vidimo da je njihovo vreme da idu, kada shvatimo da bi ostanak u klubu gušio njihov dalji razvoj. Zato ne mislim da bi bilo dobro za bilo koga da je ostao duže, jer mi smo samo jedna stanica u njihovom razvojnom putu i pokušavamo da im pomognemo maksimalno. Kada vidimo da su oni zreli i spremni da idu - oni idu dalje. Iako to nije dobro za nas“.
Pretpostavićemo i što...?
„Nama bi svakako bilo dobro da su oni svi ostali s nama, da imamo kvalitetniju ekipu. Ali, ostanak jednog igrača bi sigurno gušio razvoj nekog drugog... Situacija sa odlascima i dolascima takva i mi smo zadovoljni s tim“.
Nedavno ste ostali bez Dilana Enisa, vašeg daleko najboljeg igrača u dosadašnjem delu sezone. I kod njega je isti slučaj?
„Da. On je mogao da ostane kod nas do kraja sezone, ali smo osetili da je pravi trenutak za transfer. Otišao je u evroligašku ekipu, gde će igrati najkvalitetniju košarku u Evropi i mi verujemo da je to najbolje za njega. Siguran sam da nijedan klub ne razmišlja tako i to je naša velika prednost. Zato sve više igrača želi da dođe u Megu i naša filozofija pokazala se kao prava stvar“.
Na početku razgovora govorili ste o uspehu mlađih kategorija. Ko su momci na koje treba da obratimo pažnju?
„Ne bih da otkrivam imena da se ne bi uobrazili. Imamo talentovanih momaka u svim kategorijama, zanimljivih igrača, ali ne želim da izdvajam nikoga zato što mislim da to nije dobro za njihov dalji razvoj“.
MEČ SA 141 POENOM, SRPSKI BARKLI...
Hajde onda o vašim počecima. Kako se Dejan Milojević našao u košarkaškim vodama?
„Sve se desilo spontano. Trenirao sam boks i karate, sa 13 godina sam počeo da treniram košarku, što je kasno za neke današnje standarde. Tada je to bilo normalno i nije se počinjalo ranije. Otprilike kad završiš osnovnu školu i onda kreneš na košarku. Došao sam u Beovuk sticajem zanimljivih okolnosti. Bio sam na rođendanu kod druga koji je trenirao u tadašnjem Tašmajdanu i onda sam sledeći dan otišao na trening. A dan pre toga nisam znao da taj klub uopšte postoji. Kasnije sam shvatio da vam život kroji sudbinu i da ne postoji slučajnost“.
Tamo ste upoznali Mišu Lakića, koga mnogi vide kao čoveka zaslužnog za vaš košarkaški razvoj?
„Tako je. On je možda i najzaslužniji za moj razvoj i kada to kažem - mislim da me je naučio da volim košarku i budem pošten prema igri. Verujem da, kada ste pošteni prema igri i poslu koji radite, da vam se to kasnije vrati u životu lepim. On me je naučio tome i beskrajno sam mu zahvalan na tome. Evo, sada i moj sin trenira u Beovuku“.
Kakav je vaš sin košarkaš, da li podseća na vas?
„Zadovoljan sam kako se razvija. Igra potpuno drugu poziciju u odnosu na mene, plejmejkera i beka. Razvija se u drugom smeru i mnogo mi je drago što jako voli košarku i što mu odlasci na treninge ne predstavljaju obavezu, nego zadovoljstvo. To je najbitnija stvar. Sadašnji klinci imaju mnogo izazova pred sobom i u ovakvom okruženju, kada imate dete koje se bavi sportom i bavi tim što radi, ja sam zadovoljan čovek“.
Postoji ta, možda i nedovoljno pominjana priča da ste na jednoj utakmici u mlađim kategorijama postigli čak 131 poen i da i dalje držite rekord?
„Nije istina, pošto sam ubacio 141 poen“, iskreno se nasmejao Milojević.
„To je bilo kada sam bio kadet, igrali smo protiv OKK Beograda na njihovom terenu. Dao sam za poluvreme 58 poena i onda je Miša (Lakić) rekao: ’Hajde da vidimo koliko možeš da ubaciš’. To drugo poluvreme su sve lopte išle meni. U prvom delu smo igrali koliko-toliko normalno, jer nije baš normalno kada neko za poluvreme ubaci 58 poena, a-ha-ha. Drugi deo su me baš forsirali i eto, oborili smo rekord. Mislim da ga je dotad držao Zoran Radović“.
Da li ste tada, kao klinac od 14 godina, razmišljali o tome šta ste tada postigli? Kako je to uticalo na vas?
„Ne. Ja košarku volim, kao što jesam, kao što hoću i dalje. Ja sam oduvek voleo da se igram, a košarku doživljavam kao igru i kroz celu karijeru sam davao sve od sebe u svakom trenutku, a stvari su se oko mene dešavale. Nikada nisam jurio to da budem MVP ili nešto drugo, ja sam samo hteo da igram najbolje što mogu. A, za šta je to bilo dovoljno, nekad više, nekada manje“.
U današnje vreme možemo da čujemo da se, na primer, Luka Dončić i Nikola Jokić„igraju košarke“. Obojica su vrhunski talenti i najbolji igrači svojih klubova. Da li je baš taj pojam, odnosno doživljaj igranja košarke, nešto što razdvaja najbolje od ostalih?
„Ja sve svoje igrače učim da košarka nije posao, već da treba da uživaju u igri. Jer, ako već hoćete da se bavite nečim narednih 20 godina, onda morate to nešto mnogo da volite. Nije lako izdržati sve te napore, ako nešto ne voliš. Samo oni koji imaju baš iskrenu ljubav prema igri mogu s velikim uspehom da podnesu sve“.
Ko vam je dao nadimak Čarls Barkli i zašto?
„Ne sećam se ko, iskreno. Ali, znam da je to bilo zato što smo po visini bili slični, da smo bili krilni centri on i ja. Bio sam kadet, čini mi se da se to desilo posle utakmice s Partizanom, kada smo postali šampioni Srbije. Na toj utakmici sam ubacio mnogo poena i uhvatio dosta lopti, i onda su me tada prozvali Srpski Barkli“.
Vašu karijeru pratila je dabl-dabl statistika, a navijačima Partizana ostali ste u najlepšem sećanju jer ste najbolje role pružili baš u crno-belom dresu. Da li je to bila vaša lična želja da ostavite tako jak utisak u klubu koji volite ili nešto drugo?
„Imao sam želju da dođem u Partizan. U mom životu je sve planski rađeno. I tada i sada. Uvek sam gledao da razmišljam korak unapred. U trenutku kada sam odlazio iz Budućnosti, gde sam odigrao zaista dobro u četiri lepe godine i stekao mnoge prijatelje, imao sam duplo bolju finansijsku ponudu od one Partizanove da odem u moskovski Dinamo. Ali, odlučio sam da dođem u Partizan jer sam želeo da ostavim veći trag u srpskoj košarci, po meni našem najvećem košarkaškom klubu. Verujem da sam uradio pravu stvar. Dao sam svoje srce Partizanu i sve od sebe za Partizan. Ponosan na te dve godine u Partizanu“.
Radili ste pod trenerskom palicom Duška Vujoševića, igrali ste sa mnogim velikim imenima u Partizanovoj istoriji... Po čemu sve pamtite vreme u Partizanu?
„Kako vreme prolazi, trudim se da pamtim samo lepe stvari. Ono loše se zaboravi. Iz ovog ugla meni je tada u Partizanu bilo sve sjajno, iako je u toku sezone bilo uspona i padova, raznih povreda... Sve se to zaboravlja, pa iz Partizana sa sobom nosim najlepše stvari, pobede, titule, prijatelje... Od Duleta sam mnogo toga naučio, kao igrač i sada kao trener“.
Milojević je zatim nastavio...
„Imao sam veliku sreću da sam radio praktično sa svim našim najboljim trenerima. Bio sam od onih igrača koji nisu samo slušali trenera kao roboti, nego sam pokušao da razumem zašto trener od mene traži to što traži. To mi je jako olakšalo posao sada kada sam trener. Zato moje igrače pokušavam da naučim i da im objasnim zašto nešto od njih tražim. Da ne bude samo da mora da radi nešto zato što sam mu to tako rekao. On mora da zna zašto nešto tražim od njega. I kada on ima razumevanja i shvati cilj mog zahteva, onda nemamo nikakav problem“.
NISAM „COPY-PASTE“ TRENER, STALNO UČIM
Da li ste još tokom igračkih dana znali da ćete postati trener?
„Ne, iskreno. Kada sam završio igračku karijeru želeo sam da radim individualno sa visokim igračima i to mi je bila mnogo velika želja. U Megu sam došao i dobio mnogo čudnu funkciju - bio sam sportski direktor koji radi sa visokim igračima. U principu sam radio kao pomoćni trener Vladi Vukoičiću i bio zadužen za rad sa centrima. Ni tada nisam znao da ću jednog dana postati trener. Nisam razmišljao u tom smeru, iako sam završio višu trenersku školu na nagovor Miše Lakića. Imao sam slobodnog vremena i bilo je dobro da to uradim i imam diplomu, nego da nemam. Negde se sve ovo naziralo, ali nisam bio siguran“.
Kako ste postali trener?
„To je sve splet čudnih okolnosti, gde je Duda Ivković pozvao Vukoičića da bude pomoćni trener reprezentacije Srbije, Vlada nije bio tu da vodi pripreme kluba. Onda je pao dogovor da ja vodim pripreme i ja sam u ta dva meseca shvatio da je to poziv za mene. Posle je Vlada Vukoičić otišao u Zvezdu, a Miško (Ražnatović) mi je ukazao poverenje i hvala mu na tome. Verujem da sam svoju šansu iskoristio i da ću se ovim poslom baviti do kraja života“.
Od koga ste pokupili najviše trenerskih elemenata koje ste kasnije implementirali u vašu igru?
„Ne bih voleo nikoga da izdvojim, stvarno. Od svakog trenera sam nešto naučio, čak i od onih manje dobrih stratega sam imao šta da naučim. Pritom, sada je preko interneta dostupnost informacija tako jednostavna i ako stvarno želite da napredujete možete to da nađete vrlo brzo. Imate na stotine predavanja najboljih trenera i od njih svašta novo možete da čujete, vidite, iskoristite. Vi kao trener mora da imate kvalitet da prepoznate šta je to što vaša ekipa može da igra. Jer, to što sada igra Golden Stejt ne mogu da igram sa Megom jer nemam taj profil igrača. Mogu neke elemente da implementiram u svoju igru, ali ne mogu da idem samo po principu ’Copy-Paste’. To ne može tako. Cilj je da se edukujete, a vaš talenat da bude da prepoznate šta to možete da igrate s timom“.
Koliko vam je teško pao dan kada ste morali da okačite patike o klin 2009. godine, kada ste bili onemogućeni da ponovo obučete dres Partizana?
„Ljudi misle da sam ja karijeru završio zbog povrede. Ne, to nije tako. Nisam imao nikakvu specifičnu povredu. Mene je celo telo toliko bolelo da nisam mogao da spavam od bolova. Ja sam otišao da uradim snimke oba kolena i doktori su mi rekli da sam zdrav, da nemam nikakvih problema. Ja sam imao takve bolove da oni nisu bili podnošljivi. Ja sam mogao da odradim trening i nisam imao problem dok sam zagrejan. Onog trenutka kada se ohladi telo javljali su se takvi bolovi da nisam znao šta ću od sebe. Tada sam zvao Duleta i rekao mu: ’Dule, ja ovo ne mogu više’. To je bio kraj“.
Telo vas nije slušalo...
„Telo nije bilo sposobno da ide u ritmu kakvim sam ja trenirao. Mogao sam da treniram nekim lakšim intenzitetom i možda igram još malo. Ali, ja to nisam hteo. Nisam hteo da budem od onih koji na konto stare slave se provlače po klubovima, to nikada nisam hteo da radim. Zato sam stavio tačku. Sada, u šali, govorim da je to tada bio moj najbolji doprinos Partizanu, jer je tada umesto mene došao Lorens Roberts, a Partizan je otišao na Fajnal for Evrolige. Tada sam još jednom pomogao Partizanu da dostigne vrhunske rezultate i napravi nešto veliko“, s osmehom nam prepričava Milojević.
DVA PUTA SAM ODBIO PARTIZAN...
Verujemo da pratite današnju situaciju u Partizanu, koja nije nimalo laka?
„Da, naravno. Pratim, imam dosta prijatelja, Nenad Čanak je moj veliki prijatelj, znam da se nosi s mnogo problema i verujem u njega. Znam da će izaći kao pobednik iz svega“.
Otkako je Duško Vujošević napustio Partizan, navijači nestrpljivo čekaju da dođete u Humsku 1. Tako je bilo i kada je otišao Pera Božić, tako je bilo i posle Aleksandra Džikića, nedavno i Miroslava Nikolića...
„Imao sam poziv da pređem u Partizan. Nisam prešao. A razlog? Vidim sebe u NBA ligi. I verovatno kada se budem vratio iz NBA da ću u nekom trenutku biti trener Partizana. Ako me tada budu hteli. Kao što sam već rekao, gledam da u životu planiram korake unapred. Sebe u budućnosti vidim u SAD. Želim da mi dete završi koledž tamo i da ja budem u SAD. Kada se budem vratio nadam se da će mi Partizan biti jedan od klubova koje ću voditi“.
Da li je tačno da 2015. godine niste prihvatili poziv crno-belih zbog načina na koji jeDuško Vujošević otišao?
„Ne mogu da kažem da je baš tako. Jednostavno, Dule je najveći razlog zašto ja nisam došao kada su me prvi put zvali. Dule mi je pomogao u životu, on mi je prijatelj, kao što sam i ja njemu. Nisam želeo da dođem u klub tako. On nije mirno otišao. I ja nisam hteo da učestvujem u tom sukobu. A siguran sam da bih se svojim dolaskom umešao, iako ja to nikada ne bih želeo. Nisam hteo da budem umešan u sukob kluba i Duleta i verujem da sam uradio pravu stvar. Savest mi je mirna“.
Posle toga vas je Partizan još jednom zvao?
„Da. Ali, tada sam odbio zato što želim da mi sledeći klub bude u NBA ligi, da iz Mege odem direktno tamo. Nisam želeo da odem u Partizan, a da glavom budem na drugom mestu“.
Dok smo u domaćim, klupskim temama. Da li ste u grupi zagovornika Jadranske lige ili povratka u takmičenje pod okriljem državne zastave?
„Apsolutno nisam za domaću ligu. ABA liga je ta koja je neophodna na ovim prostorima. Po meni treba da bude ABA 1, pa ABA 2 i onda nacionalna prvenstva. Jednostavno, po tom nekom redosledu je kvalitet i novac. Zašto to kažem? Nema novca. Ne govorim samo za Srbiju, već za ceo region. Nema se novca za više od tek nekoliko kvalitetnih klubova. Nije realno da se u Srbiji, Hrvatskoj ili bilo gde drugo napravi kvalitetna domaća liga sa 10-12 dobrih timova“.
Zašto?
„Nema para za to. Jedva se ima za naše najbolje klubove, Crvenu zvezdu i Partizan. I oni muku muče sa novcem. Mega funkcioniše na drugi način, mi radimo na razvoju mladih igrača i to je naš normalan smer. Realno, ako ne može da se napravi liga sa bar deset kvalitetnih ekipa, onda igranje u takvoj ligi ne donosi ništa dobro. Nikome. Ove godine je ABA 2 pun pogodak. Verujem da je dobro za Vršac, Borac i Dinamik da igraju tu ligu i verujem da će i oni to reći. Verujem da će se u perspektivi ići ka tome što sam rekao. To ne može da se napravi preko noći, ali verujem da će za pet godina biti taj redosled“.
ŽAO MI JE ZBOG REPREZENTACIJE...
Prisetimo se reprezentativnih dana. Da li vam je žao što u svojoj trofejnoj riznici imate samo ono zlato iz Istanbula 2001. godine?
„Apsolutno. Nisam imao sreće sa povredama. Za Mundobasket u SAD 2002. godine povredio sam koleno, zato nisam išao u Indijanopolis. Godinu dana
kasnije povredio sam preponu, pa nisam išao na Evrobasket u Švedsku, iako ništa tada nismo uradili. Dule je bio trener i meni bi uvek bila velika čast da igram za reprezentaciju. Posle toga sam otpao 2004. godine za Olimpijske igre u Atini. Bio sam posle na Evropskom prvenstvu kod nas i prošli smo kako smo prošli. Posle toga, 2006. godine za Svetsko prvenstvo u Japanu Valensija je od mene tražila da ne idem. Prošao sam preglede, kolena su mi već tada bila loša... Tada sam praktično završio reprezentativnu karijeru“.
Verujete da ste postupili ispravno?
„Da, ljudi iz Valensije bili su u pravu. Bio sam dosta ispovređivan, imao sam dosta povreda i nije bilo realno da igram“.
Kakva su vaša sećanja na tu 2001. godinu, zlato u Istanbulu i čistu dominaciju Jugoslavije vođene Svetislavom Pešićem? Pored sebe ste za saigrače imali Bodirogu, Stojakovića, Obradovića, Jarića, Šćepanovića, Tomaševića...
„Sve se poklopilo tada. Kari Pešić je svim igračima odredio savršene uloge i najbitnije je što smo svi bili srećni ulogama koje smo imali. To je veliki uspeh, imati u timu igrače koji su zadovoljni svojim ulogama. Ako postoji nekih nesuglasica, dođe do sukoba. Kao što je bilo 2005. godine“.
Kako je izgledati biti deo tako moćne reprezentacije?
„Meni je bilo sjajno. I smatram da sam za reprezentaciju igrao tačno onoliko koliko je trebalo. Te 2001. godine ljudi koji su igrali ispred mene bili su bolji od mene tada. Ja sam bio zadovoljan. Dobio sam svoj prostor i minute, iskoristio sam ih i zato kažem - to zajedništvo je naša najveća snaga“.
Da li imate neku anegdotu iz tog vremena koju biste podelili sa nama?
„Ima koliko hoćete, a-ha-ha. Ali, evo jedne. Iako tvrdi drugačije, protiv Nemačke je Kari Pešić slučajno upisao broj 13, umesto 14 u startnu petorku. Kada smo u svlačionici pričali o tome ko počinje, dogovor je bio da to bude Tomašević, a ne ja. A onda kada je upisao petorke, mene je ubacio umesto Tomaševića. I odigrao sam stvarno dobro, čuvao dobro Dirka Novickog. I posle je Pešić rekao kako je to bila dobra, taktička zamisao. Nedavno smo bili zajedno na jednoj večeri i baš smo se prisetili tog detalja. Ni dan danas neće da prizna da je to bila greška, već da je to bila njegova zamisao. Na kraju je ispalo super, mada jeste bilo malo drugačije“.
Kada biste mogli, šta biste promenili u 2017. godini?
„Apsolutno ništa. Jer, čovek se najbolje uči na greškama i porazima. Iz svega što se desilo, svih utakmica, pobeda i poraza svi smo ojačali, kao tim. A ja sam naučio mnogo toga i gledam da iz toga postanem bolji trener“.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar