Прича: Цапитан Футуро и будућност која је прекасно дошла

Данијеле де Роси платио данак тренутка у ком се појавио и стасао као играч, јер да се родио у неко друго време нема сумње да би био Тоти уместо Тотија. Овако остао је само његов вечити наследник.

Фудбал 09.01.2018 | 23:00 Рим је град који је навикао на само једног лидера, једног цара, једног владара. Рим је средина која велича своје хероје, али и која је у стању да преко ноћи заборави старе заслуге, а све то због необјективног схватања стварности и мирења са реалношћу. Низ великих неправди у само неколико месеци претрпео је Данијеле де Роси. Момак који се од Франческа Тотија, изузев фудбалске магије, разликује само по томе што је фудбалски стасао у тренуцима фудбалског божанства последњег римског краља. Имао је све друге атрибуте налик највољенијем римском сину. Рођен је у Вечном граду, поседује крв римског гладиатора, живи за Рому, остаће у Роми до краја каријере и умреће за Рому. Да се родио у неко друго време нема сумње да би био Тоти уместо Тотија, овако остаће само његов вечити наследник.

А када га је легендарни Фабио Капело у сезони након трећег освојеног "скудета" бацио у ватру против Андерлехта у Лиги шампиона цео Рим је знао да је он прави. То је знао и Франческо Тоти, који га је одмах ставио под своју заштиту, као свог највернијег поданика и до краја каријере га држао уз себе, спремајући га да једног дана заузме његово место. Али тај дан је дошао прекасно. Данијеле де Роси, који је својим залагањем и лидерством на терену зарадио надимак Цапитано футуро или Будући капитен, велику част да наследи легендарног Принца Рима дочекао је тек у позним, истрошеним, фудбалским годинама. Чак су се и међу садашњим, Роми недораслим клупским функционерима, летос премишљали да ли да га задрже у клубу. Па су се на себи својствен начин ценкали, нудивши 3.000.000 евра по сезони уместо досадашњих 6.500.000, док је Интер на столу имао спремљених 5.500.000. На крају су искористили Де Росијеву жељу да остане у Риму и потписали уговор на једну, уз опцију продужавања на још једну сезону и плату од 4.000.000 евра. Нису након „терања“ Тотија у пензију смели послушници Џејмса Палоте баш до те мере да се играју са живцима навијача и избаце из тима још једну фудбалску легенду.

Али само неколико месеци касније као да су баш ти Ромини навијачи напрасно заборавили да цене свог хероја. Као и много пута у последњих 15 година присталице Вучице су се на почетку сезоне понадале да би ова сезона могла да буде баш та која ће донети још један "скудето у клупске витрине. Ипак, у 14. колу је уследио кикс у Ђенови након непромишљеног потеза Де Росија и шамарања намазаног Ђанлуке Лападуле. Нападач који је стасао и покупио играчке манире на нижелигашким теренима успео је да испровоцира Роминог капитена, који је реакцијом незрелог тинејџера оставио тим на цедилу у тој утакмици. Реакција Ромине публике у наредних неколико дана била је толико сурова на Де Росијев рачун да је морао да реагује и сам Франческо Тоти, напоменувши да нико не сме да избрише оно што је рођени Римљанин урадио за овај клуб.

„Свако има право да погреши. Данијеле је погрешио и он је свестан тога, али нико не сме да заборави шта је урадио за Рому и шта ће тек урадити. Он је наш капитен и сви морамо да му помогнемо да се што пре врати”, рекао је Тоти вероватно и сам свестан да је током каријере радио и веће глупости, али му због тога нико од навијача Роме није замерао, нити је то смео да учини због његове величине.

Та Де Росијева глупост наравно није била заслужна за то што је Рома испала из шампионске трке, јер је убрзо уследило још лоших резултата, који су изнели на видело све недостатке овог тима Еузебија ди Франческа. Довољно да очекивања међу романистима поново спласну и са Де Росијевог образа спадне белег великог кривца. Јер нити су та два бода на Марасију била кључна, нити је Де Росију то био први пут да направи тако непромишљен потез. Многи се добро сећају црвеног картона са Мундијала 2006. године када је лактом ударио и раскрварио репрезентативца САД Брајана Мекбрајдеа, па се након четири меча паузе вратио у великом финалу против Француске заменивши ровитог Тотија у последњих пола сата, а потом постигао гол у пенал серији и подиграо Златну богињу. А какав је играч био још тада са 23 године говори и чињеница да је легендарни Марчело Липи због Роминог везисте тада на старту турнира на клупи остављао Ђенара Гатуза.

А сада са 34 године на терену често делује немоћно. Нико не може да оспори квалитете једног од најбољих везних играча у Европи претходне деценије, али се чини да Де Росијеваистрошеност достиже лимите, што се огледа у његовој игри, али и утиче на његово расположење и понашање. Франческо Тоти је захваљујући својој фудбалској интелигенцији и начину на који је играо успео да сачува енергију и за последње тренутке у каријери, док је Де Роси увек играо на крајњој граници могућности, па делује да му је већ сада доста свега.

Да је тако могло се наслутити и у недавном реваншу баража за Мундијал у Русији против Шведске када је одбио да уђе на терен у финишу, викајући на помоћнике Ђампјера Вентуреда убаце нападача и да им он на терену ништа неће донети. У том тренутку, када је његов потез величала цела Италија, он је био свестан да није у стању да помогне свом националном тиму, баш као што сада Ромини навијачи морају да постану свесни његове играчке и људске величине.

Јер уколико то не схвате сада, сигурно ће постати свесни онда када се Де Роси буде опраштао од свог вољеног дреса, а тада ће већ бити прекасно. Вечни град себи не сме да дозволи да баци сенку на тако велику каријеру као што је Де Росијева, јер Рома као клуб није позната по трофејима и великим успесима, већ по томе што је у својим редовима стварала и величала играче који су често постајали већи и од ње саме.

Извор: моззартспорт