Прича: Срби и фудбал - само да неко опет не пробуши лопту!

У Србији се игра фудбал, само да неко опет не пробуши лопту! Много је ствари које не ваљају у српском фудбалу, али – свидело се то некоме или не – година за нама могла би да буде ренесансна.

Фудбал 26.12.2017 | 23:30 Опет, наравно да је свима нама преко главе саопштења, претњи, уцена, међусобних оптужби око намештања и насиља, на и око стадиона, међутим – можда је управо 2017. та после које ће кренути бољитак најважније споредне ствари на свету у Србији, у свим сферама.

Колико год се челници клубова и хулигани ’трудили’ да баце сенку на све што је постигнуто у претходном периоду, успели су само да нам га помало загорчају, али не и да га покваре правим љубитељима фудбала који су га и онако предуго чекали...

Репрезентација наше земље пласирала се после осам година на једно од два велика такмичења, вечити ривали Црвена звезда и Партизан обезбедили су по први пут у историји заједничко пролеће у Европи, млађе репрезентативне категорије такође напредују по плану у квалификацијама, док је омладински састав београдског Бродарца прошао у нокаут фазу Лиге шампиона за младе.

Ово је тек почетак могућег и мукотрпног опоравка спорта који сви толико волимо, али је далеко најважније да, за почетак, можемо да пишемо о нечему лепом и позитивном када је српски фудбал у питању.

Сада смо дошли у ситуацију да нису игре и наступи ти који су спорно, већ, као што је уосталом и случај у последње три деценије, људи који се налазе на челу два наша највећа клуба, али и, исто тако, Фудбалског савеза Србије.

’Орлови’ у Русији, а селектор код куће

Највећи успех остварила је свакако национална сениорска селекција, која је као првопласирана у групи изборила одлазак на Светско првенство у Русији 2018. године.

Предвођења селектором Славољубом Муслином, Србија је завршила испред Републике Ирске, Велса, Аустрије, Грузије и Молдавије у квалификационој групи Д.

’Орлови’ су из десет мечева сакупили 21 бод, два више од другопласиране Ирске која касније није успела да прође кроз бараж – остваривши шест тријумфа, три ремија и само један пораз, уз двадесет датих и десет примљених погодака.

Кренуло је ремијем са Ирцима у Београду (2:2), уследиле су победе над Молдавцима у Кишињеву (3:0), односно против Аустрије у Београду (3:2), па реми са Велшанима у Кардифу (1:1), да би тачку на први део пута био стављен слављем у Тбилисију против Грузијаца (3:1).

Наредни ривал били су поново Велшани, који су у престоницу наше земље стигли без најбољег играча Гарета Бејла, али је Србија успела само да избегне први пораз у самом финишу сусрета (1:1).

То је поново пробудило ’духове’ прошлости, али је повратак у прави смер дошао веома брзо – победама над Молдавцима код куће (3:0) и Ирцима у Даблину (1:0).

Србија се нашла у ситуацији да са евентуална три бода из Аустрије коло пре краја овери визу за Русију. Међутим, прерано слављеничка и донекле вашарска атмосфера у Бечу довела је до тога (2:3) да поново дођемо у ситуацију бити или не бити пре последњих деведесет минута фудбала.

Било је евидентно да је игра националног тима у паду, систем селектора Муслина – са три играча у задњој линији – почео је све више да исказује своје недостатке, али је на крају ипак остварен толико жељени циљ.

Александар Пријовић постао је нови јунак нације, пошто је управо његов гол у 75. минуту био довољан за ’експлозију’ преко 40.000 навијача на популарној Маракани и велико славље је напокон могло да почне.

Наравно, познајући прилике и околности нашег фудбала, као и нашег народа – ’глупо’ би било да је следеће чиме смо се бавили само и искључиво жреб за групну фазу турнира који нисмо играли још од Јужне Африке 2010.

Уместо тога, приче о непозивању Сергеја Милинковић-Савића, који заиста игра сјајно за римски Лацио, узимале су све више маха, селектор је истицао да се момак од “100 милиона евра“ не уклапа у систем, да би све кулминирало, после и све гласнијих критика на стил игре 'Орлова', нечим што је шокирало цео фудбалски свет, али не и онај у Србији.

Тачно три недеље после одласка на Мундијал, 30. октобра из Фудбалског савеза Србије саопштено је да је Славољуб Муслин разрешен функције, а на његовом место, у својству вршиоца дужности, постављен је дотадашњи асистент Младен Крстајић.

Колико год прича око Сергеја имала смисла, па и чињеница да се национални тим све више мучио, пружајући неубедљиве партије... Потпуно је сулудо отпустити човека који вас је одвео на Мундијал, па и да сте Бразил..

"Менаџер Милинковић-Савића (Матеја Кежман, оп. а.) води у жутој штампи хајку против мене. Налазио је за саговорнике неке бивше фудбалере да тврде како Сергеј мора да игра. Тог менаџера можда некако и разумем, јер жели да заради велике паре на Сергејевом трансферу", рекао је Муслин неколико дана после смене и потом истакао:

"Ја и данас тврдим да је Милинковић-Савић добар играч, баш као и Љајић, али је код мене предност имао Тадић, који је у последњим квалификацијама био трећи најпродуктивнији европски играч. Колико се причало о Сергеју, очекивао сам да га репрезентацији Србије препоручи чак и папа који живи у срцу Рима и могао је често да га види у дресу Лација“.

Све у свему, нешто више од шест месеци пред старт највећег шампионата у свету спорта, Сергеј је у међувремену дебитовао за ’Орлове’, наши момци и даље не знају ко ће их предводити са клупе у мечевима са Бразилом, Швајцарском и Костариком, у борби за нокаут фазу после тачно две деценије и Светског првенства у Француској.

Ако је веровати ономе што се могло чути на додели 'Златне лопте' у режији Савеза то ће највероватније бити Младен Крстајић, један од асистената смењеног селектора, човек без искуства вођења било ког сениорског састава...

Само у Србији.

Црвено и црно-бело пролеће

Нешто чему се миноран број навијача надао, а може се рећи и маштао, режирале су комшије са Топчидерског брда, па ће тако наша земља по први пут од када се у Србији организовано трчи за лоптом имати два представника у неком европском такмичењу и на пролеће.

Нажалост, да и овде све прође без тензије и нечега чему у спорту никако нема места побринули су се најпре главни и одговорни људи наша два највећа клуба, пре него што су тачку ставили навијачи Партизана, уз ’помоћ’ спољних фактора на крају сезоне.

Први су наставили дугогодишњи ’рат’ саопштењима, у који су се повремено укључивали и још неки клубови Суперлиге Србије, док је мета с времена на време, од стране црвено-белих, био и ФСС – на челу са председником Славишом Кокезом и нашим најбољим арбитром Милорадом Мажићем.

Као што смо и рекли, ти фактори јесу нешто на шта смо отупели, али их никако не треба занемаривати. Јер, нико више не жели ни да слуша ни да чита писанија са било које стране брда, или неког другог дела Србије, а још мање да гледа крваве главе, паљење бакљама и кордоне полиције на највећој и најважнијој утакмици на овим просторима.

Црвено-бели су се пласирали у нокаут фазу први пут од сезоне 1991/1992 – када су 18. марта дочекали Панатинаикос у Софији, из добро познатих, неспортских разлога, у неуспелом покушају да одбране титулу првака Европе освојену сезону раније.

Рачунајући сва три такмичења – Суперлигу, Куп Србије и Лигу Европе – Црвена звезда одиграла је 38 мечева, уписала 27 победа, осам ремија и свега три пораза, постигавши притом 81 погодак, уз само 18 примљених.

А, цела прича још више добија на тежини када се зна да су црвено-бели постали први тим у историји Лиги Европе који је стигао до друге фазе кренувши притом из прве рунде квалификација.

Екипа Владана Милојевића је кроз битке са Арсеналом, БАТЕ Борисовим и Келном обезбедила друго место групе Х, док је јесења титула освојена са девет бодова вишка у односну на управо црно-беле, а рутинске партије у Купу донеле су пласман у четвртину финала.

Постигнута су три, а примљена само два гола у Европи, ‘Јарчеви’ из Бундеслиге савладани су два пута (0:1, 1:0), срећа је хтела да из окрашаја против ‘Тобџија’ буде освојен само онај један бод из Лондона (0:1, 0:0), док је са шампионом Белорусије, када је фортуна такође окренула леђа, два пута ремизирано (1:1, 0:0).

Осим значајног финансијског добитка, као и самих резултата, односно проласка у 16. европско пролеће у клупској историји, посебно се истиче утицај тренера на изглед и наступе најтрофејнијег српског клуба.

Звезда у скоријој прошлости није деловала и играла као што је то био случај прошле јесени – уиграно, сигурно, паметно, искусно, на резултат…

Сходно свему наведеном, и не чуди да су навијачи већ у децембру направили редове за куповину карата и наставак европске одисеје, када 13. фебруара на крцати стадион Рајко Митић буде истрчала екипа московског ЦСКА у борби за осмину финала.

С друге стране, екипа Мирослава Ђукића имала је нешто мање успешну полусезону, пре свега због споменутог бодовног заостатка за највећим ривалом, али и неконстантне форме.

Ипак, после неуспеха у квалификацијама за Лигу шампиона и елиминације од Олимпијакоса, шампион Србије такође је као другопласиран завршио такмичење у Лиги Европе, у групи Б – црно-бели су стали иза Динамо Кијева, а испред Јанг Бојса и Скендербега.

У шест мечева остварили су по два тријумфа, ремија и пораза, уз гол разлику (8:9), док су кључна три бода освојена коло пре краја против швајцарског вицешампиона у Београду (2:1).

После уводног ремија у Швајцарској (1:1), све је ишло како су сви из Хумске само могли да пожеле. После првих 45 минута на празном стадиону у Хумској, због још једног елемента који би требало искоренити што пре, Партизан је имао два поготка предности против Кијевљана, али је онда уследио огроман пад и пораз после преокрета (2:3).

На срећу, такав епилог није скупо коштао Партизан, иако је из Албаније донет само бод (0:0), пошто је уследило славље над Скендербегом код куће (2:0), а затим и већ описани круцијални тријумф над Швајцарцима пред нешто више од 20.000 навијача.

Иако меч на затварању групе у Украјини није имао резултатски значај, убедљив пораз у Кијеву (4:1) мало је покварио комплетан утисак, али ће се то врло брзо, ако већ и није, у потпуности заборавити.

Понављање успеха од пре дванаест година, када су црно-бели заустављени у шеснаестини финала тадашњег Купа УЕФА, значи да ће Партизан по други пут у последњих петнаест сезона играти нокаут фазу, после деветог учешћа у групној фази неког од два такмичења, као и уз два историјска пласмана у групној фази Лиге шампиона.

Ђукићеви момци имали су нешто лакши жреб за наставак такмичења, барем на папиру,јер ће играти са Викторијом из Плзења, а навијачима остаје да се надају да ће играчки кадар на предстојећој пијаци бити ојачан, а тим током зиме бити додатно уигран – што би отворило пут ка новом највећем успеху у овом такмичењу под окриљем УЕФА и првим пласманом у осмину финала такмичења.

Остаје нам нада да ће ово бити само почетак неке нове, успешне епохе српског фудбала и да на наредни овакав или сличан успех нећемо морати да чекамо у периодима које се мере годинама или, још горе, деценијама.

Јесмо ми кошаркашка, ватерполо и одбојкашка нација, али је фудбал ипак посебан спорт, а ни ми нисмо изузетак. Колико год био лош или лоше вођен увек је привлачио највише пажње, док смо ми, кроз историју, и те како показали да умемо да га играмо, као и да своју децу научимо да то чине на европском, светском нивоу.

Међутим, да би и наша надања и желе имали било каквог смисла најпре би морала да се активира држава јер без ње ништа од наведеног није могуће – обрачун са хулиганима, приватизација клубова, процесуирање људи који су игру користили да стекну сопствену корист.

Тек тада ће бити могуће направити следећи корак, и кренути са комплетном реорганизацијом Фудбалског савеза Србије и фамозне Суперлиге.

Само да нам неко у међувремену, опет, не избуши лопту...

Извор: Б92